Promena na domaćem terenu

Promene koje su se poslednjih nekoliko godina intenzivno odvijale na Sterijinom pozorju bile su, po pravilu, vezane za neki oblik internacionalizacije programa. Prvo su, da podsetimo, počele redovno da dolaze strane predstave rađene po domaćem tekstu, a zatim je uveden i paralelni, međunarodni program Krugovi. Osnovna svrha prvog vida internacionalizacije jeste bilo podizanje kriterijuma u takmičarskoj selekciji i uvid u to kako naše drame, njihove teme i stilove, sagledavaju i tretiraju strani umetnici, dok je cilj Krugova bio i ostao postavljanje naše nacionalne drame i teatra u širi kulturni kontekst (regionalni, evropski i svetski), odnosno pronalaženje kopči između onoga čime se bavi naše pozorište i nekih svetskih tendencija. Konkretno, ove godine se program Krugovi, slično kao i u prethodnom izdanju, fokusira na pitanje identiteta malih naroda, njihovih nacionalističkih frustracija, ili nostalgičnog prisećanja na veći društveni i kulturni prostor kome su nekad pripadale. Neposredni povod za ovakav koncept bio je raspad poslednje u nizu jugoslovenskih federacija, države Srbije i Crne Gore, koji se desio u vreme prošlog Sterijinog pozorja.

Pošto su ove promene, po opštem mišljenju, donele važne rezultate – u prethodne četiri godine samo su strane predstave pobeđivale, čime je posredno ukazano na stanje u domaćem teatru, a Krugovi su prihvaćeni kao dugo čekano koncepcijsko razmrdavanje jedne inertne institucije – pojavila se potreba da se s transformacijom ide još dalje. Prvo što se, posle nedavnog objavljivanja selekcije za 52. Sterijino pozorje, moglo da primeti u vezi s novim promenama jeste to da su one prenete sa „stranog“ na „domaći“ teren. To, drugim rečima, znači da nije uveden neki treći oblik internacionalizacije, već da se nova promena odnosi na izvorne principe Sterijinog pozorja kao festivala domaće, nekada jugoslovenske, a danas srpske drame. Suština te promene je ta da Pozorje više nije smotra nacionalne drame, već nacionalne drame i pozorišta, što znači da se za prestižnu Sterijinu nagradu sad ravnopravno takmiče predstave rađene po domaćem tekstu s onima rađenim po stranom tekstu, a u selekciju mogu da uđu i predstave bez klasične dramske osnove.

Ova promena samo na prvi pogled deluje vrlo radikalno. Ona se dugo i temeljno pripremala, kroz nekoliko krugova konsultacija sa svim „zainteresovanim stranama“ i sa najuglednijim predstavnicima „stručne javnosti“ i to upravo zato da bi se dobro sagledali svi izazovi novog koncepta i uklonile njegove negativne strane. Ova transformacija bila je, u prvom redu, koordinisana s festivalom iz Užica, koji je dosad bio, bar nominalno, ono što Pozorje od ove godine postaje – smotra najboljih ostvarenja domaćeg teatra. Ta odlična međufestivalska saradnja nastavlja se u najskorijem periodu, jer je sada potrebno pomoći i užičkom festivalu da osmisli novi koncept.

Ovaj delimični koncepcijski transfer na relaciji Užice–Novi Sad, Krugovi ostaju sastavni deo Sterijanskog programa, sada ne više kao novina već kao tradicija, imao je jake razloge s obe strane. S jedne, vrlo diskutabilni rezultati dva poslednja izdanja užičkog festivala, otvorila su i debatu o promeni njihovog koncepta. Sterijino pozorje je, s druge strane, promenama koje su ostvarene u poslednje četiri godine povratilo poziciju jedne od vodećih pozorišnih institucija koja, pored samog festivala, ima i dobru logistiku (dokumentaciono-istraživački centar, izdavačku delatnost, ozbiljne i solidne finansijske i organizacione mogućnosti), pa mu je tako, u umetničkom smislu, koncept domaće drame postao tesan: Pozorje može da ima veće ambicije nego što dopušta njegov izvorni okvir.

Pored različitih potencijala Pozorja koje bi bilo šteta ne iskoristiti, postoje i drugi, suštinskiji razlozi za ovu promenu. Od osnivanja, Pozorje prati jedan paradoks koji je na ivici nepravde: najznačajnija nagrada dodeljivala se na uzorku koji čini maksimalno 50 odsto domaće produkcije (predstave rađene samo po domaćem tekstu), pa su mnogi stvaraoci i projekti u startu bili obespravljeni i osujećeni. Takođe, u doba njegovog nastanka, festival je imao misiju da podstakne razvoj tada, pedesetih godina XX veka, naslabijeg segmenta domaćeg teatra – savremenu dramu. U međuvremenu, situacija se promenila, savremena domaća drama se snažno razvila, pojavilo se nekoliko veoma značajnih autorskih opusa, doživela je i međunarodnu potvrdu. Ako Pozorje želi da bude verno svojoj izvornoj misiji – a želi – onda ono treba da prepoznaje i fokusira one aspekte našeg teatra koji su danas u nekoj vrsti krize. Ove godine počeće se s pozorišnom kritikom, pa će tako, u saradnji s Međunarodnom asocijacijom pozorišnih kritičara (AICT), biti organizovan Međunarodni staž mladih kritičara, radionice koje će voditi ugledni predavači iz Francuske i Mađarske, a u kojima će učestvovati mladi profesionalci iz inostranstva, ali i naši najmlađi kritičari čije tekstove, odnedavno, možemo da čitamo u stručnim pozorišnim časopisima.

Poslednji, ali ne i najmanje važan razlog ove koncepcijske promene jeste taj da se danas koncept drame bitno izmenio – to su sve češće nestrukturisani tekstualni materijali – tako da je inistiranje na klasičnoj dramskoj formi kao osnovi pozorišne umetnosti, u dobroj meri, prevaziđeno. Ovakvim koncepcijskim proširenjem Pozorje prvi put ozbiljno legitimiše teatar koji nije dramski u klasičnom smislu, koji pripada drugačijim formama – savremeni ples, fizičko ili postdramsko pozorište. I u ranijim izdanjima festivala, tokom devedesetih, bilo je pokušaja da se neverbalni teatar uvede u program na „mala vrata“, ali su obrazloženja tih pokušaja – tipa, u osnovi ovih predstava nalazi književni predložak domaćeg autora – uvek zvučala nategnuto.

U ovogodišnjoj selekciji, u bloku tih formalno najradikalnijih predstava, nalaze se Sam kraj sveta u režiji debitanta Vlatka Ilića i autorski projekat Cirkus Istorija doajena Sonje Vukićević. Iako je zasnovana na dramskom tekstu – i to odličnom – francuskog autora Žan-Lika Lagarsa, iako se u njoj sve vreme samo govori, predstava Sam kraj sveta insistira na otuđenju govora od komunikacije i tako teži konceptu postdramskog teatra. Projekat Sonje Vukićević je potpuno autentičan, teško se može teorijski svrstavati, ali se on takođe razlikuje, u pogledu forme, od klasičnog dramskog pozorišta: to je kombinacija glume, plesa, cirkuskih veština.

Zastupljenost ovakvih predstava ne znači, kako se neki plaše, da će dramski tekst biti „proteran“ sa festivala koji je nekada bio njemu posvećen. Ako se i ovlašno pogleda ovogodišnja selekcija nacionalne drame i pozorišta, primećuje se velika tematska, stilska i žanrovksa raznovrsnost. Prvi put u istoriji Pozorja, u selekciji se javlja mjuzikl, žanr koji se obično određuje kao komercijalan; izbor predstave Čikago, kojom će festival i biti svečano otvoren, objašnjava se njenim visokim izvođačkim standardima, ali i naglašenim društvenim angažmanom. U rasponu između mjuzikla s jedne strane, i „novih formi“ s druge strane, javljaju se i ostvarenja repertoarskog, mejnstrim dramskog teatra, kao što su Odumiranje Dušana Spasojevića i Ujkin san Dostojevskog, obe u režiji Egona Savina, ili Pred penzijom Tomasa Bernharda u režiji Dina Mustafića… Selekcija nacionalne drame i pozorišta uspeva, ovakvim izborom, da spoji zahtev za prepoznavanjem i priznavanjem najviših standarda sa željom da se podrže nove i/ili drugačije pojave (autori, pristupi i forme) u srpskom teatru.