Probijanje začaranih krugova

Da li znate ko je Anika Vavić? Ne prebacujte sebi zbog eventualne neobaveštenosti: pijanistkinja Anika Vavić (26), Beograđanka koja živi u Beču, poznata je Evropi i Americi, ali ne i Beogradu. Ovog marta austrijski parlament proglasio je Aniku Vavić ženom godine u umetnosti iz oblasti muzike; prošlog oktobra, pobedila je na Stenvej takmičenju i dobila specijalnu nagradu za izvođenje Hajdna, a odmah nakon toga osvojila Karajanovu stipendiju; upravo je imala koncert u Vašingtonu i Marlborou.

Anika Vavić počela je da svira klavir u sedmoj godini u beogradskoj muzičkoj školi „Davorin Jenko“ u klasi profesorke Biserke Hadži-Ristić, srednju muzičku završila je u školi „Vojislav Vučković“ u klasi profesorke Olge Bauer. Od drugog razreda niže škole pobeđuje na takmičenjima, dobila je Vukovu i Mokranjčevu diplomu i Oktobarsku nagradu Beograda. Na bečku akademiju, sadašnji Universiteat fur Musik und darstellende Kunst Wien, primljena je u šesnaestoj, u klasu profesora Noela Floresa. Bila je najmlađi student. Imala je sve desetke, u oktobru će magistrirati.

„Došla sam u Beč 1992. godine kad se u našoj zemlji nisu dešavale lepe stvari, tako da nismo imali dobru reputaciju, za njih uz Srbe nije išao klavir već neke druge stvari. Najradije bih da zaboravim prve godine, kao da sam ušla u Kafkin roman, nisam mogla da se uklopim, mentalitet mi je bio stran, dosta toga mi je nedostajalo. Bilo je potrebno dosta vremena da vidim koji su ljudi kosmopolite i koga nešto vuče prema Balkanu, jer nisam prestala da se osećam kao dete Balkana koje voli hleb namazan kajmakom i mladi luk u proleće i koje ima glasnu porodicu.“ Kad je doputovala u Beč, videla je plakat za koncert Ive Pogorelića s Ruskim nacionalnim orkestrom, svirali su Koncert u B-molu Čajkovskog, u Koncerthausu. „Rekla sam sebi, moram da položim prijemni kako bih slušala Pogorelića. Sledeće godine u maju, u istoj dvorani, sviraću taj isti koncert!“

Do uspeha se, i pored austrijske tradicionalne otvorenosti prema muzici i kvalitetu, stiže probijanjem začaranih krugova. „Imala sam sreću da me određeni ljudi čuju, a to nije jednostavno. Kvalitet koji se ovde nudi je na najvišem nivou, ovo je bogata zemlja, svesna važnosti kulture i oni sebi mogu da priušte najbolje umetnike. U tom smislu je teško probiti krugove i doći na internacionalnu scenu. Ja sam to učinila intuicijom i kako se to kaže „glavom kroz zid“. I onda su vrata počela da se otvaraju. Meni je bitno što sam ovde naučila bečku školu, ovde sam mogla bolje nego na drugom mestu da naučim kako se sviraju Mocart i Šubert.“ Anika Vavić istovremeno dobija važne umetničke impulse ruske škole radeći sa Lazarom Bermanom, velikim ruskim pijanistom, sa Olegom Majsenbergom, Aleksandrom Zacom, Lizom Leonskajom. „Prošlog jula pozvao me je Mstislav Rostropovič u Moskvu, da radim Prokofjeva. Otkrio mi je mali milion tajni o njemu, o Šostakoviču, Britnu, lično ih je poznavao, i oni su komponovali za njega. Saznala sam puno stvari kojih nema ni u jednom udžbeniku, kao da sam zagrebala istoriju.“ Sviranjem Anike Vavić oduševljen je i Maris Jansons, jedan od najvećih dirigenata danas. „Trebalo bi da mi kontakti sa Rostropovičem i Jansonsom otvore mnoga vrata.“ Razgovarala je s njima prošle nedelje, u Londonu, bila je jedna od zvanica na koncertu priređenom u čast 75. Rostropovičevog rođendana, i u Salcburgu, na tradicionalnom Uskršnjem festivalu.“ Uživala sam, u Londonu su za Rostropoviča nastupili najveći današnji umetnici, dirigovao je Jansons. Uskršnji festival je davno organizovao Karajan, gostuju veliki umetnici, Jansons, Claudio Abado, Berlinska filharmonija, sve je to zaista doživljaj.“

Anika Vavić voli da svira Baha i Skarlatija, Hajdna, imala je fazu kad joj je prijao Šubert, pa Brams. Izdvaja Prokofjeva, najbliži joj je: „ima sarkazam, patos, liriku, ima sve.“ Od savremenih kompozitora često je svirala Mesijana, nekoliko puta Trajkovića, ponosna je što se i drugima dopao. Rado se bavi kamernom muzikom. „Sad često sviram sa čelistom Orfeom Mandocijem, planiramo CD, Rostropovič je oduševljen nama. Bitna mi je kamerna muzika, nekako se najviše osećam svojom, ceo svoj život sedeći za klavirom ja sam sama, ne govoreći ni reči moram sve da rešim sama sa sobom i sa klavirom. A kad imam nekog muzičara uz sebe s kim se dobro razumem, to je slučaj s Orfeom, mogu toliko toga da dam a i da primim.“ Prošle godine snimila je CD kamerne muzike sa brazilskim Kvartetom Amazonija.

Svirala je svuda po Evropi osim u Skandinaviji, čak dva puta u Zagrebu. „Ali, nijednom u Beogradu. Mene to boli. Prošlog leta sam stupila u kontakt s gospođom Ivanom Stanković iz Bemusa, bila je oduševljena mojim uspesima, ali ne znam šta treba da se desi da me neko pozove.

Mada detalji o usponu Anike Vavić asociraju na filmske priče naša sagovornica to poriče. „Nije nikakva priča iz filma, zadovoljna sam mojim bečkim godinama, vidim da sam samo svojom snagom mnoge stvari postigla, bez veza, ili roditelja muzičara. Pa ipak, nisam od onih koji izađu sa scene i kažu – baš sam ovo dobro odsvirala; to mi se nikad nije dogodilo. Čekam taj dan.“