Priroda društva

Nedoumice u vezi sa izgradnjom najadekvatnije forme društva prati pitanje o njenoj primerenosti ljudskoj “suštini”: šta dominira u čovekovoj prirodi – sebični antagonizam ili solidarnost? Prema Fukujami i Fridmanu (na primer), ljudska kompetitivnost i taština izvor su ne samo kreativnosti nego i društvenog napretka, odnosno – potreba za nadmetanjem i prevazilaženjem drugog (iako se ove osobine mogu pronaći i kod drugih živih vrsta) u socijalnoj zajednici su ne samo dominantne, nego i poželjne osobenosti ljudskog postojanja. Tom stanovištu koje se poziva na Kantovu paradoksalnu “nedruštvenu društvenost”, suprotstavlja se druga tradicija koja nasuprot kompetitivnosti ističe potrebu za uzajamnom pomoći. Da se i ova osobenost može razumeti kao “lukavstvo prirode”, pokazuje još Kropotkin bazirajući svoj uvid kako na originalnom čitanju Darvina, tako i na promišljanju iskustava Pariske komune, čiji je savremenik.

...

Pariska komuna, koja je opstala 72 dana, od kraja marta do 26. maja 1871. godine, predstavljala je prvu modernu zajednicu u kojoj je narod neposredno donosio sve odluke od kolektivnog značaja. Nastanak Komune svakako je bio uslovljen istorijskim događajima: u jeku Francusko-pruskog rata, u takozvanoj Narodnoj gardi, preovladavali su radnici koji su, u situaciji beznađa, usled izglednog francuskog poraza i pruske opsade Pariza, odrekli poslušnost vlasti i uspostavili narodnu vladu na području francuske prestonice. Uticaj Pariske komune bio je znatno vitalniji od njenog kratkoročnog opstanka, okončanog “krvavom nedeljom” i masovnim streljanjima oko 30.000 komunara, na naređenje vlade iz Versaja. Savremenici pomenutih događaja bili su dominantni mislioci revolucije Marks, Engels, Bakunjin i Kropotkin, a istorijski kontekst njenog nastanka određuju afirmacija Darvinove Teorije evolucije, kriza religije i uspostavljanje naučne paradigme razumevanja prirode.

Knjiga o iskustvima i odjeku Pariske komune, čija je autorka Kristin Ros, profesorica komparativne književnosti na Univerzitetu u Njujorku, tematizuje genezu pojmova slobodnog rada i solidarnosti, koji će u XX veku biti ne samo predmet teorijskih rasprava, nego i značajnih istorijskih događaja. Ukoliko se problem odnosa države i revolucije u naše vreme čini anahron i nezanimljiv, pitanja o autentičnim odnosima među ljudima i uzajamnoj pomoći, te odnosi nacionalne države i slobode i dalje su postojani problemi ne samo u zatvorenom krugu intelektualnih rasprava. Pariski pobunjenici, naglašava autorka, nisu imali gotov nacrt buduće organizacije života, ali je već na početku, tokom javnih rasprava vođenih u pariskim klubovima u kojima su svi koji dođu mogli slobodno da govore, odlučeno da se na području Pariza ne gradi država već komuna, i da takva organizacija bude samostalna jedinica u budućoj, planetarnoj organizaciji jednakih komunalnih zajednica. Na osnovu bogate građe, Kristin Ros ukazuje na činjenicu da su komunari umesto insistiranja na nacionalnom identitetu, Komunu smatrali internacionalnom autonomnom jedinicom, a to znači da su njeni članovi mogli da budu i “stranci”. Mnoštvo komunista Prve internacionale, koji su se zatekli u Parizu ili u njega dospeli nakon proglašenja Komune, postali su “komunari” samim tim što su se uključili u svakodnevne aktivnosti proizvodnje i donošenja odluka. Razgradnja institucija države, od organa uprave, preko škola (sada preuređenih i upodobljenih opštem obrazovanju svih društvenih klasa), do umetničkih društava, muzeja i galerija, i dekonstrukcija “nacionalnog identiteta” – kao glavne odlike života u komuni, uspostavljane su spontano i bez prethodnog plana. To ukazuje na ono što je Anri Lefevr nazvao dijalektikom proživljenog i osmišljenog: članovi Komune su stvarali nove političke oblike menjajući ne samo teorijska shvatanja tih načela i formi, nego i perspektivu neposrednih učesnika promene, njihovo viđenje sopstvene uloge i zadataka u narodnoj zajednici. Komuna nije imala nikakvu centralnu vlast, već su je sačinjavali autonomni kolektivi – arondismani, a u radu i odlučivanju svakog kolektiva vladala je puna ravnopravnost muškaraca i žena. Neophodne administrativne poslove obavljali su izabrani komunari, za radničku platu i bez ikakvih privilegija, uključujući i stalnost obavljanja te funkcije, sa koje su mogli da svakog trenutka budu opozvani. Na mesto komunalnih privilegija, kaže Kristin Ros, postavljena je ljudska solidarnost, kojoj, prema uverenju članova Komune, nije bilo potrebno institucionalno oblikovanje.

Organizacija života i rada u Komuni podstakla je potonje rasprave koje se, pojednostavljeno, mogu razumeti kao polemika komunista i anarhista. Kristin Ros pokazuje kako te diskusije nipošto nisu podrazumevale jasan i nepokolebljiv stav ni jedne strane. Neki od komunara koji su, posle pada Komune, uspeli da se domognu Engleske ili Švajcarske, jedinih zemalja koje su odbile da odbegle pobunjenike isporuče versajskoj vladi, smatrali su da prilikom razgradnje buržoaskih ustanova treba zadržati određene administrativne institucije (na primer u oblasti prevoza, snabdevanja i komunikacija), dok je za druge nametanje bilo kakve strukture društvu koje se nalazi u procesu emancipacije od buržoaske države smatrano sasvim neprimerenim. S druge strane, i sam Marks je, uprkos tome što su mnogi njegovi sledbenici zastupali stav o neophodnosti najpre proleterskog preuzimanja, a potom i promene buržoaskih institucija, upravo pod uticajem događaja u Parizu 1871. godine, u predgovor Komunističkog manifesta dodao rečenicu kako “radnička klasa ne može jednostavno preuzeti gotovu državnu mašinu i staviti je u pokret za svoje vlastite ciljeve”.

Analizirajući kako oblike organizacije života u Komuni tako i odjeke koje je Pariska komuna izazvala u komunističkoj i anarhističkoj teoriji i praksi, Kristin Ros se fokusira na nekoliko pitanja. Najpre, priprema revolucije. Da li se revolucija uopšte može unapred teorijski osmisliti ili je ona spontani događaj koji uporedo sa praksom gradi i vlastitu teoriju, proizvodeći na taj način autonomne forme komunikacionog delovanja? Može li se revolucija smatrati autentičnom ukoliko, osim neminovnog ukidanja privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, ne ukine i samu ideju države kao strukturu moći koja se u različitim oblicima nameće kao eksploatator i podjarmljivač? Razmatranje prvog pitanja stvara dalje nedoumice: recimo, da li insurekcija podrazumeva zametke drugačijih društvenih odnosa ili isključivo organizovanje u cilju obaranja postojećih instanci eskploatacije i represije; da li revolucija podrazumeva istorijsku nužnost, odnosno da li je put ka emacipaciji čovečanstva trasiran tako da se usputne stanice ne mogu preskočiti. Mnogi “marksisti” zastupali su stanovište da tek razvijeni kapitalizam stvara revolucionarne uslove i da su forme društvene organizacije koje prethode kapitalističkoj proizvodnji života anahrone i “reakcionarne”, to jest da je neophodna buržoaska revolucija da bi potom usledila “komunistička”. Nasuprot tome, Kropotkinova zapažanja o ruskim ruralnim “opšćinama” i životu u finskim provincijama (kao i analize Vilijema Morisa o životu na Islandu) pokazuju komunalnu organizaciju u društvima do kojih kapitalizam još nije dosegao. A to upućuje na stanovište da čovek, po prirodi, ima težnju za zajedničkim životom i solidarnošću i da takve “prirodne” odnose uvek remeti država. Pariska komuna je pokazala da se radikalnim ukidanjem privatne svojine i državnih institucija stvara održiv socijalni poredak, čiji su temelji, prema Kropotkinu i njegovim sledbenicima, upravo u prirodnoj nastrojenosti čoveka ka stvaranju zajednice.

Revolucija koja izgrađuje sopstvene društvene relacije, gradeći pritom i svoju teoriju, ukida stare i proizvodi nove vrednosti: radno vreme prestaje da bude merilo rada, a kvocijent rada merilo vrednosti. Isto tako, bogatstvo više nije određeno razmenskom vrednošću. Mera vrednosti svake individue, u tom smislu, određuje se srazmerno doprinosu opštem dobru. U tom smislu, konstruiše se i novi pojam luksuza. Na osnovu latinskog korena, reč luxus označava bujnu vegetaciju, obilje, koje u kontekstu drugačijeg razumevanja bogatstva, sada predstavlja prevashodno kolektivno blagostanje, a ne individualno posedovanje bazirano na eksploataciji. Komunalni luksuz podrazumeva dobrobit za svakog pojedinca, baštinjenu na slobodnom i besplatnom školstvu, pružanju zdravstvenih usluga, zaposlenosti i jednakoj dostupnosti neophodnim resursima za život, mogućnostima za permanentni razvoj. Ovako shvaćeno bogatstvo teško se može razumeti na osnovu kapitalističkog pojma luksuza, i zato su, kako u vreme Komune, tako i danas, oblici kolektivnog blagostanja – imenovani kao “zajedništvo u bedi”.

Gotovo da nema oblika ondašnjeg društvenog života koji u Pariskoj komuni nije makar delimično rekonstruisan. Posebno je interesantan stav o konzistenciji ne samo nauka, nego i naučno-tehničkog znanja i umetnosti. Kapitalistička eskploatacija prirode za komunare je, pokazuje Kristin Ros – neestetska, ona nagrđuje svaki krajolik eksploatacije, odnosno nepovratno razara objekte estetskog divljenja. Komunalna tehnika, prema tome, ne sme biti lišena ovog estetičkog konteksta, a to znači da priroda ne treba da bude shvaćena kao puki resurs, nego i kao konstrukt eminentno ljudskog doživljaja lepote. Na osnovu rekonstrukcije Pariske komune i njenih potonjih reminiscencija, knjiga Komunalni luksuz upućuje i na suočavanje sa našim vremenom. Možemo li danas, u izolovanim radnim kolektivima, sred naglašene tržišne konkurentnosti, govoriti o solidarnosti i predanosti zajedničkom dobru? Da li slabljenje države zaista utiče na smanjenje eksploatacije? Da li je savremeno komunikaciono delovanje moguće zamisliti izvan strogo postavljenih hijerarhijskih odnosa? Ili – šta utiče na to da se i dan-danas utemeljenje čoveka njegovim nacionalnim identitetom, u mnogim delovima sveta, i dalje uzima kao nezaobilazno polazište za političku akciju? Na kraju, da li je opravdano pristupiti nekom širokom frontu za rušenje aktuelnog političkog poretka ne obazirući se na međusobne razlike aktera i ne promišljajući oblike buduće društvene organizacije?

Autorka knjige Komunalni luksuz ova pitanja eksplicitno ne postavlja iako se ona, između redova, mogu pročitati u svakom tematskom segmentu dela Kristin Ros. Pomenimo da razumevanju inače pregnantnog i jasnog teksta doprinosi i odličan prevod Aleksandra Nedeljkovića, kao i dobra oprema knjige, koja upućuje na prevedene i lako dostupne izvore iz referenci autorke. Sve to ovu knjigu čini zanimljivom i podsticajnom za savremenog čitaoca, u pokušaju da probleme savremenog sveta sagleda iz gotovo zaboravljene istorijske perspektive.