Tekst (prema rečima učesnika): Ivana Momčilović
Uloge: Mirjana Joković, Boba Stojnić, Francois Beukelaers, Cedric le Goulevan, Sofia Leboutte, Esma Redžepova…
Raskošni enterijer Narodnog pozorišta – s oslikanim plafonom, pozlatom, plišanim zavesama – primio je neuobičajene goste, one koji se retko viđaju u foajeima i ložama. Ni ovog puta oni nisu imali privilegiju da budu u gledalištu, jer ih je predstava Rupe ili kada nismo bili svrstani dovela na scenu, pred reflektore. Reč je, naime, o neobičnom projektu koji pred publiku izvodi nevidljive, stvarne aktere/žrtve različitih životnih nedaća tipičnih za naše vreme i naše prostore: izbegličke porodice, povratnike s ratišta, supruge u potrazi za muževima nestalim u ratovima, obespravljene mlade Rome. Njihove pojedinačne priče postaju sirovi materijal za predstavu koja, kombinovanjem mimetičkog i dokumentarnog, ukazuje na društvene probleme čije postojanje smo svi, od političara do umetnika, veoma voljni da zaboravimo.
Ova predstava je, očigledno, proizašla iz neke vrste radionica, pa je tu strukturu sačuvala i u finalnom obliku: osim horskih prizora, u kojima svi učestvuju, ostale scene se odigravaju tako što izvođači ustaju sa svojih mesta, izvode svoju ili tuđu, stvarnu ili izmišljenu dramu, da bi se zatim vratili u početnu, privatnu/posmatračku poziciju. Oblik tih pojedinačnih prizora je veoma raznolik: oni se kreću od scena iz klasične (Elektra) i klasicističke tragedije (Horacije), do situacija iz svakodnevnih, privatnih tragedija ljudi koje zovemo nevidljivi (potraga za bližnjima po mrtvačnicama ili sukobi zbog porekla u gradskom prevozu). Jedan „izvođački princip“ izdvajao se kao posebno karakterističan i ujedno objedinjujući u nekoliko glavnih prizora: profesionalni glumci (Mirjana Joković i Boba Stojnić) prikazuju dramatične situacije iz života nevidljivih, dok ih ovi upućuju, navode i ispravljaju.
Kao što je već nagovešteno, ovaj princip jeste karakterističan, ali nije apsolutno dominantan; to znači da ima i prizora bez posrednika, onih u kojima se nevidljivi sami obraćaju publici. Takva je, recimo, jedna od uvodnih scena u kojoj svaki učesnik predstave – bilo da je izvođač (glumac, pevač, plesač) ili stvarna ličnost – saopštava svoju vlastitu egzistencijalnu situaciju, držeći pri tom veliki ram za slike u rukama, što ga simbolično dovodi u poziciju „slučaja“ – neke uokvirene i za predstavljanje pogodne životne priče… Ali, s ovim teatralizovanjem dokumentarnog počinju i ozbiljni problemi, jer dolazimo do krajnje paradoksalne situacije da stvarne ličnosti prikazuju svoju proživljenu nesreću kao da je reč o pozorišnom komadu. Teatar pretvara laž u istinu, ova predstava je na putu da učini suprotno.
Jedna od karakteristika savremenog pozorišta jeste mešanje predstavljačkog i stvarnosnog, bilo tako što privatna građa diskretno ulazi u glumačku igru (kao što je, recimo, slučaj u nekim predstavama Franka Kastorfa ili Renea Poleša), bilo tako što se dokumentarni materijal direktno suočava s mimetičkim strukturama. Ovaj drugi slučaj javlja se, recimo, u predstavi Heraklova deca, u kojoj vrlo poznati američki reditelj Piter Selers kombinuje Euripidovu tragediju o izbeglištvu s ispovestima stvarne dece izbeglica. Takav prosede je, dakle, legitiman i celishodan, ali on može da ostvari efekat katarze samo pod uslovom da su dokumentarno i mimetičko oštro razdvojeni, da stvarni ljudi svojim rečima i na svoj način saopštavaju nesreću koja ih je zadesila.
U suprotnom, ako dođe do mešanja ova dva nivoa, ako autori projekta dovedu amatere u situaciju da predstavljaju, onda se stvara efekat diletantizma. Ovaj neželjeni rezultat ne ugrožava samo estetsku suštinu predstave već i njen emocionalni, socijalni i etički potencijal: stradanja koja je trebalo da nas potresu svojom autentičnošću postaju neubedljiv artefakt, snažna životna tragedija metastazira u slabu tragičku predstavu. Pri tom se stvara još jedan negativni efekat, jer se stiče utisak da se manipulisalo nečijom stvarnom nesrećom… Upravo u takvu situaciju doveli su nas autori predstave Rupe ili kada nismo bili svrstani, dramaturg Ivana Momčilović i reditelj Lorent Wanson.
Međutim, u scenama u kojima tekst i režija ostaju u pozadini, u kojima izvođači nastupaju s onim što najbolje umeju da rade, ostvaruju se snažni emocionalni proboji. To je naročito slučaj u nekim neobičnim multikulturalnim spojevima: recimo, kada romski dečak igra brejkdens uz klasičnu muziku ili kada se na različitim jezicima (i u adaptaciji) peva poznata pesma Vukovi su ušli u Pariz nedavno preminulog francuskog šansonjera Serža Režijanija. Kada spominjemo multikulturalni kvalitet, treba da se naglasi da je on jedna od glavnih premisa ovog projekta; pored ukrštaja s romskim sudbinama i kulturnim nasleđem – u predstavi učestvuje i svetska diva Esma Redžepova – postoje i suočavanja sa zapadnom civilizacijom, ovde oličenom u savremenom belgijskom društvu (iz Belgije dolaze, pored reditelja Lorenta Wansona, i glumci Francois Beukelaers, Cedric le Goulevan i Sofia Leboutte, a i koproducenti projekta su tri pozorišta iz Brisela). Ali, iako sve ove pojedinačne priče potiču iz stvarnog sveta – bilo da je reč o Romima s Kosova, izbeglicama iz Hrvatske, ili Valoncima i Flamancima iz Belgije – predstava je, očigledno, težila da ljudsku nesreću prepozna kao univerzalni fenomen. Odatle, valjda, proističe i jedan karakterističan verbalni lajtmotiv: izostavlja se poneko slovo u imenima ljudi ili geografskih pojmova, što jasno delokalizuje priču i čini je opštevažećom.
