Priče i pometnje

Mirne duše bismo mogli već na početku ovog dvojnog filmskog prikaza da zastanemo kod Džubrana, Halila Džubrana. U jednom trenutku filma 3000 godina čežnje (Three Thousand Years of Longing) Džordža Milera glavna junakinja, po zanimanju naratološkinja, a u tumačenju Tilde Svinton, čita upravo Džubranovog čuvenog Proroka; čisto spekulativno pretpostavimo da su joj oči možebiti u tom trenu preletele i pomalo se zadržale baš na ovih par redaka iz te knjige (kod nas u prevodu Raše Sekulovića, od pre par godina i u izdanju beogradskog Vulkana): “A Život je zastrt koprenom i skriven,baš kao što je i ono naše veće ja skriveno i pod velom. Ali, kad Život progovori, svi vetrovi postaju reči; a kad se oglasi ponovo, osmesi na vašim usnama i suze u vašim očima takođe se prometnu u reči. Kad zapeva, gluvi začuju i ne miču se, slepi ga vide i opčinjeni slede u čudu i zaprepašćenju.”

Negde otprilike tako, glavna junakinja ovog Milerovog filma, prvog nakon izvrsnog povratničkog Pobesnelog Maksa od sada već, eto, sedam godina, u neprestanoj je potrazi za pričom, njenom biti i njenom lekovitošću, a onda putem nje i u potrazi za upravo Životom (sa velikim početnom Ž), koji će sve bolno razrešiti, zaceliti, pojasniti, a onda otvoriti put ka boljem i smislenijem. Na planu samog zapleta, to izgleda ovako – usamljena, sredovečna britanska naratorka putuje na konferencijsko okupljanje sa sličnomišljenicima u dalekom i egzotičnom Istanbulu, gde dospeva u sobu u kojoj je nekad boravila i (navodno) stvarala Agata Kristi (a što je podmotiv koji, nažalost, mimo prvobitnog ushićenja uvažene gošće ni najmanje ne proigra u priči docnije), a onda u tom turskom metropolisu slučajno dospeva u posed ukrasne flašice u kojoj je epohama unazad zarobljen dobrohotni đin (djinn) koji samo želi da služi svojoj svrsi i ispunjava želje onih sa kojima mu kismet ukrsti putanje. Đin će svojoj novoj vlasnici, odnosno saputnici, pričati priče o svim svojim prethodnim zarobljavanjima kroz vekove, mahom provedene uz velikaše na ovim i onim dvorovima, čime ovaj Milerov film skreće u jasnom pravcu nečega što bi moglo da se označi i kao “Aladin za odraslu publiku”. Tu negde nastaje i kopča ovog zbunjujuće konfuznog i nedorečenog ostvarenja, očito nastalog u korona-neuslovima i uz možda i preobilatu upotrebu CGI/VFX ukrasa i ine bižuterije, sa onim što već nekoliko decenija prepoznajemo kao stilski izraz Terija Gilijama, gde uverljivost mora da prođe kroz dveri mitopoetike uvek i svugde, a kao zdravorazumski reper mogla bi da posluži jednako somnanbulna i pretenciozna Fontana u režiji Darena Aronofskog.

Mimo od prvog kadra stopostotno očekivane vizuelne zavodljivosti, te nadahnute glume ponajpre Tilde Svinton, a onda i Idriza Elbe, 3000 godina čežnje je film koji u dobroj meri iznverava nadanja proistekla iz pukog zbira tu okupljenih talenata (ovde pomenimo da je film ekranizacija proze i kod nas povremeno prevođene Antonije Suzan Bajat, koja, na dosadašnjem uzorku, uz izuzetak ostvarenja Anđeli i instinkti iz devedesetih godina prethodnog veka, i nije imala sreće u svom spoju sa filmskim adaptacijama. U značajnom vidu paradoksalno, film koji kao možda i krunski motiv ima moć i magiju pripovedanja a, dakle, stiže iz književnosti kao prethodnice filmske naracije, možda i najviše pada u sferi pripovedanja. Naime, jednostavno – đinove priče su međusobno jedna drugoj odviše nalik, a film tek u par mahova zagrebe svoju kanda najpotentniju idejnu i motivsku dimenziju – činjenicu da glavna junakinja, uz sve to okovana u nadmoć priča u odnosu na probitačniju nauku, zapravo ključni boj tu bije sa šizofrenijom (a koja, mereno na brojnim ranijim uzorcima iz istorije filma, jeste potencijalno veoma filmičan motiv). To za posledicu ima da 3000 godina čežnje dosta brzo zaglibi u tački Nju ejdž pričaonice i slikovnice koja je sama sebi svrha, pri čemu na površinu hitro izbija površnost navodno duboke misaonosti idejnog okvira priče koja bi da nas, između ostalog, podseti i na nužnost neprekidnog ličnog razvoja, odnosno, emancipacije od uvreženog kao možda i jedinog puta ka istinskoj i samerljivoj evoluciji na individualnom planu. Miler (ovde i jedno od dva scenaristička “pera”) ovde luta u toj misiji koju bi ovu silno pretencioznu priču definitivno upitne zaumnosti, pa još temeljno lišene humora i duhovitosti, izdigla na nivo umetničkog ostvarenja nastalog u evidentno raskošnim budžetskim uslovima pod paskom ambicioznih filmskih studija, te na koncu, pa čak i u ravni vizuelne kulture, koja svakom godinom tehnološkog napretka filma kao medija dobija na zamahu i mogućnostima, zaostaje za dovoljno srodnim ekstravagancama koje je tada u punoj stvaralačkoj formi pred publiku donosio stvarni vizionar na tom polju – Tarsem Sing, reditelj filmova Ćelija, Besmrtnici, Pad…

Iako u delanju junakinje koju tu tu tumači ima nekakvih naznaka proaktivističke pobune, koja je krasila sve Milerove filmove o Pobesnelom Maksu, pa čak i neodoljivi klasik filma za decu Bejb (Babe), Miler će morati na popravni ispit, koji nam, srećom, sledi razumno brzo; a nešto više se očekivalo i od znatno kvalitetnijeg filma, novog dela tek pre nekoliko godina pridošle značajne kreativne snage smislenijeg američkog filma – Džordana Pila. Pil je, nakon ipak neodmereno izvikanog Beži! (Get Out) briljantno poentirao sa besprekornim filmom Mi (Us), a koji sa ovim najnovijim delom takođe mikro-naslova Ne (Nope) nije uspeo da dosegne, a ni pretekne. Da odmah rasteramo oblake zabune i nejasnoća, Pilov Ne je (sa tačke gledišta odraslih filmofila) naslov kome možda ima i najviše rezona pokloniti poverenje sa aktuelnog bioskopskog repertoara, ali taj film pati od nekolicine lako upadljivih tragova neujednačenosti, baš kao što gubi na lepoti kretanja na putu do susreta sa kinofilima pod teretom odveć nepotrebno usložnjene metaforičnosti, što jeste uvek zgodan povod za polemike nakon odgledanog filma, ali što ovo konkretno ostvarenje sasvim izlišno odvlači put idejne arbitrarnosti, u čijem je neposrednom komšiluku nikada produktivna samosvrsishodnost.

Jednostavnije, poput prethodna dva Pilova rediteljska rada, i Ne budi asocijaciju na ono što barem u asocijativnom luku prepoznajemo kao baštinu legendarne televizijske serije Zona sumraka (a Pil je bio deo ekipe koja je radila na nedavnom prepravku/novom početku iste), ali dok je Mi i tu metu pogodio sa apsolutnom preciznošću, pa još i uz zadivljujuću eleganciju na polju izraza i samog krajnjeg i zanatskog i autorskog izvođenja, Ne očitava previše neravnina i osetnu neravnotežu između odličnih segmenata (onog sa osvetoljubivim majmunom-TV zvezdom stare ere ili u uvodnom delu koji se tiče satirično jetkog prikaza nasleđa vestern mitologije i mitopoetika tu predočenog u vidu mamiparnog i budalastog tematskog zabavnog parka) i izlišnih apstrakcija poput nejasne epizode sa misterioznim lovcem na senzacije, odnosno, uposlenikom tabloidnog medija, što zapravo čine i sami udarni akteri priče, koji pokušavaju da zabeleže nalete agresivne vanzemaljske sile iz krajnje solipsističnih pobuda. Slično se da izreći u ipak značajnijem aspektu – onom koji se tiče idejne arhitektonike priče koja je u osnovi ovog sada već potvrđenog letnjeg bioskopskog hita, koji, doduše, pred širu publiku donosi i zamašnu količinu onoga što bismo mogli predočiti kao autorske finese i dokaze kreativnih poriva čija je verodostojnost aksiomski postojana. Naime, Pil povremeno nepotrebno pretrpava i komplikuje te, premda je političko-polemična komponenta ovde očigledna, prilično teško razmrsiti gustu pređu ideja i motiva koji su tu postavljeni i upotrebljeni, počev od intrigantne i, sva je prilika, istinite postavke da su Afroamerikanci predstavljali važan deo i borbe za rođenje i opstanka vitalnog mita o Holivudu kao nenadmašnoj fabrici snova. Tako da, iako isprva snažno poentira, Pil tu na mahove “gubi kompas”, te poprilično toga ostaje nepotrebno nedorečeno i apstraktno, iako do kraja filma istrajava utisak da je pred nama autorski film koji brzo i u lako primetnoj meri transcendira polazišne datosti filmskih priča o najezdama vanzemaljskih sila i nemani i opasnostima koje naprosto iz toga proizilaze. Ključna trojka filma (brat i sestra, naslednici cenjenog holivudskog kaskadera, dresera i vlasnika konja koji se koriste u holivudskim spektaklima, i njihov slučajno pridošli saborac, jednako uznet na putu ka nekakvoj istini) upada u klinč sa vanzemaljskom pošasti koja bi naprosto da se prehrani, bez namere da proučava zemaljske prilike i naravi Zemljana, što onda u smislu jetke i rečite stilske figure baca svetlo na parazitski odnos većeg dela filmske industrije i/ili kinematografije kao uvek maglovitog koncepta i konstrukta prema onome što spoznajemo i osećamo kao zbilju/stvarnost, gde je (hitra) “prehrana” (idejama, pozajmicama, postojećom građom iz drugih medija…) primarni cilj i osnovno motivsko gorivo u pravcu što konkretnijeg delanja, katkad ukorenjenog u strahu od entropije ili potpunog nestanka. Međutim, Pil okleva tu da stane, tako da se upravo pomenuto meša sa očiglednim aluzijama na rasne konflikte i hijerarhije u SAD zasnovane na principu rasne pripadnosti, a onda biva nadograđeno silinom drugih sugestija i implikacija, te ta smesa udara na fokus pripovedanja, donekle i nagriza neosporno zdravu srž te priče koju je svakako bilo potrebno ispričati sada i možda u manje-više tom obliku i ruhu, pri čemu strada jasnoća i “ubitačna” intelektualna i ideološka čistota prethodnika, vrhunskog filma Mi.

Ipak, i delimično neprecizan, nedorečen, pa i pretenciozan, Pil i nakon ovog dela ostaje najznačajniji autor žanrovski iole profilisanijeg američkog filma, ali od onog soja koga odlikuje i drčna ambicija, kao i hrabro srljanje put promišljene polemike, te potreba da film (pa čak i kada on titra na toj krhkoj tački susreta repertoarskog i autorskog ostvarenja, kao što je i u ovom Pilovom radu slučaj) vrati nekadašnjem pripovednom, značajskom, kreativnom, a zašto da ne, i zanatskom potencijalu starih/starijih majstora. U tom smislu, lako i opravdano je ovom reditelju oprostiti sve nedostatnosti ovog konkretnog pokušaja da stvori ekvivalent ipak i dalje nenadmašivom klasiku žanra – Spilbergovim Bliskim susretima treće vrste. Priče, stare i nešto novije, uče nas i podsećaju da uvek vredi iznova pokušavati, naravno, uz svest da ćemo katkad pomalo i posrnuti i potklizati. ¶