Preživeti rekonstrukciju

Prošlu, 45. godinu od osnivanja, Dom omladine Beograda završio je otvaranjem sale Amerikana, nekadašnjeg Pogona. Tog dana, Dom omladine je bio kao nekad, pun pozitivne energije, kao kad je, na primer, u njegovim salama nastajao naš rokenrol, ili kad se na njegovim tribinama govorilo ono što se na drugim mestima nije smelo. Mesec dana nakon otvaranja Amerikane, koje je značilo završetak druge faze rekonstrukcije zgrade Doma omladine, prošle nedelje, počela je treća faza rekonstrukcije. Ne bi to bilo ništa neobično, da ovaj nastavak radova nije obeležio neočekivani nesporazum (problem?) između Doma omladine i knjižare Beopolis, i da isti nije postao nova tema gradske kulture.

„Rekonstrukcija zgrade je bila jedan od prvih zadataka programskog plana tima koji je došao na čelo Doma omladine 2004. godine. Koliko je ona bila neophodna, govori podatak da se o tome u Skupštini grada govori poslednjih 20 godina, ali nijednom nije bilo novca da se namera sprovede“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Milan Lučić, direktor Doma omladine. Rekonstrukcija je počela u leto 2006. godine. Podeljena je u tri faze. Tokom prve faze, za godinu dana, isušeni su delovi oštećeni podzemnom vodom, popravljeni su vodovod i liftovi, i ugrađen je agregat za struju. U drugoj fazi, sprovedenoj zahvaljujući poklonu od milion dolara Američke ambasade, obnovljena je terasa, deo trga ispred zgrade i sala Pogon, odnosno Amerikana, kako je nazvana u znak zahvalnosti prema darodavcu. Amerikana je, zbog vrhunskog zvučnog sistema, savremenih uređaja, visokokvalitetne izolacije, rasvete, i najbolje digitalne miksete u svetu, najmodernija sala u gradu i jedna od najboljih u regionu.

Međutim, kako sva ta oprema radi, i publika i muzičari će doživeti tek nakon završetka treće faze rekonstrukcije, koja obuhvata sanaciju Velike sale, Kluba, i holova. „Pokušali smo da pronađemo način kako bi se uklopili radovi i programi u Amerikani, ali su već prvi dani rekonstrukcije pokazali da je zbog prašine to neizvodljivo. Do kraja meseca zatvorićemo i Galeriju“, najavljuje Milan Lučić. „Rekonstrukcija, međutim, neće uticati na naše programe, bez obzira na to što ćemo godinu dana biti bez, reklo bi se, svih prostora. Izložbe će gostovati u Kući legata, a izlagaćemo i u Magacinu u Ulici Kraljevića Marka. To je naš prostor, pa ćemo ga koristiti i za druge programe. Čim otopli, organizovaćemo programe na terasi Doma omladine, zbog čega je, uostalom, i preuređivana. Dakle, spremni smo da planirani program u potpunosti ostvarimo.“ Milan Lučić ističe da je Dom omladine primer kako institucija kulture treba i može da funkcioniše među građevinskim mašinama. „Poslednjih godina nekoliko zgrada ustanova kulture u Beogradu je pod skelama, i to se oseća. Mi smo, barem do sada, uspevali da ostvarimo sve programe u celini, pa ne vidim nijedan razlog zašto to ne bismo uspeli i do kraja ove godine koliko će, po ugovoru sa izvođačem, trajati ova faza radova. Možda svi programi neće biti održavani tamo gde im je mesto, možda svaki naš posetilac neće sedeti udobno, ali će svi biti održani. Siguran sam da naši saradnici znaju da ne može da se radi na isti način i u istim uslovima kad je kuća u ruševinama i kad nije.“

SUDBINA BEOPOLISA: Milan Lučić kaže da ga upravo zbog svega navedenog i čudi nesporazum sa knjižarom Beopolis, partnerskim programom Doma omladine. Beopolis je, ako to uopšte treba navoditi, izdavač, a pre svega kultna knjižara Beograda, smeštena u holu Doma omladine, sinonim za mesto puno odabranih knjiga domaćih i stranih, ali i specifičnih izdanja nezavisnih izdavača. Tokom radova druge faze rekonstrukcije, knjižara je izmeštena u drugi deo zgrade. Samo dva meseca nakon što su knjige vraćene na staro mesto, 30. decembra prošle godine, zaposleni su pismeno obavešteni da će do 11. januara morati opet da se isele iz prostora u holu, koji je zakupljen do 2012. godine, ovog puta zbog treće faze rekonstrukcije.

I, odmah nakon novogodišnjeg slavlja, zbog toga je ceo Beograd počeo da saučestvuje sa teškim položajem našeg knjižarstva, setivši se svih poznatih i kultnih knjižara koje su poslednjih decenija nestale sa lica grada. „Reakcija javnosti je jasna, ali niti je Dom omladine kriv što su kultne knjižare Beograda zatvorene, niti je mandat Doma omladine da reši taj problem“, kaže Milan Lučić. „I nama i gradu je veoma važan Beopolis. I niko ga ne izbacuje, kao što je predstavljeno u javnosti! Jednostavno, Dom omladine je u rekonstrukciji, i svi moraju da se sažive sa tom situacijom i da nađu neki način kako će premostiti ovu godinu do kraja radova, pa i Beopolis! Uostalom, rekonstruišemo se već četvrtu godinu, svi znaju plan radova, pa su svi mogli na vreme i da im se prilagode.“

Aleksandar Nikolić, vlasnik Beopolisa, u razgovoru za „Vreme“ ne negira da je znao šta se događa u kući u kojoj radi, ali smatra da bi upravo ta kuća trebalo da zna da će još jedno izmeštanje iz prostora značiti kraj za knjižaru. „U alternativnom prostoru u kome smo bili tokom prošle faze rekonstrukcije, bilo je mesta za trećinu naših knjiga. Mi smo tamo dve i po godine simulirali rad, nismo radili kako bi trebalo. To se, naravno, odrazilo na zaradu. Na minimalcu smo, svesno i dobrovoljno, da bismo imali novca za državne doprinose i slične poreze. Nismo uspeli ni da se oporavimo od tog perioda, a sad opet šok, opet smo prisiljeni da se vratimo u takav život!“

Druga scena, mreža nezavisnih ogranizacija i individualnih aktera u kulturi sa područja Beograda, organizovala je potpisivanje peticije da se omogući rad Beopolisu, koju su potpisali mnogi ugledni akteri ovdašnje kulturne scene. Potpisnici peticije u saopštenju izdatom tim povodom upozoravaju da se događa „još jedna opstrukcija rada knjižare Beopolis, jednog od najznačajnijih punktova ne samo izdavačke i knjižarske već i šire kulturne aktivnosti. Nalog, uručen 30. decembra 2009. zajedno sa čestitkom za novogodišnje praznike, sa rokom za iseljenje do 4. januara 2010, i sa obrazloženjem da je iseljenje (ponovo) neophodno zbog renoviranja, svedočanstvo je bezobzirnosti pred dragocenim kulturnim potencijalom. Ovaj čin predstavlja grubo kršenje osnovnih principa očekivane kulturne politike grada, budući da ovog puta knjižara Beopolis nije dobila nikakav alternativni prostor, a isterivanje na godinu dana iz Doma omladine bez obezbeđenog adekvatnog (ili bilo kakvog) alternativnog prostora može dovesti do ugrožavanja njene buduće egzistencije. Smatramo da će se u daljem razvoju događaja i rešavanju ovog pitanja pokazati da li su i u kojoj meri oni koji predstavljaju kulturnu politiku Beograda spremni da prepoznaju i zaštite osnovne kulturne vrednosti grada.“

U vreme dok smo razgovarali sa ljudima iz knjižare, Beopolisove knjige, oko 30.000 primeraka, bile su u kutijama naslaganim u holu Doma omladine, gde će i ostati dokle god to radovi dozvole, ili, što bi bila bolja varijanta, dok se za njih ne nađe odgovarajući prostor. Ima se utisak da i Grad i Opština Stari grad imaju dobru volju da spasu knjižaru. Na sastanku sa Radmilom Hrustanović, Beopolisu su predložena dva prostora: u Biblioteci grada, i ispred Doma omladine, u montažnom objektu. Aleksandar Nikolić kaže da je drugi predlog nedostojan i njihove publike i njihovih saradnika, a da će deo Biblioteke grada u kome je ponuđeni prostor uskoro biti rekonstruisan. „Hteli bismo trajno rešenje. I knjižara kakva je naša, i knjige, to zaslužuju. Optuženi smo da vodimo kampanju protiv Doma omladine. To, naravno, nije istina. Mi samo želimo da nam se veruje da godinu dana bez pravog prostora znači kraj za Beopolis, a to nikome ne treba.“