Presađivanje života

Ima neke neotklonjive banalnosti već u samoj ideji špijuniranja, kamoli u tehnici i praksi: ta fasciniranost Podatkom (bilo koje iole upotrebljive vrste), ta predanost kopanju po đubretu protivnika, ta ubeđenost da je pobeda isto što i sticanje trajne prednosti nad – uglavnom besmislenim – tajnama druge strane! Koja, pak, sve to isto radi vama. Možda zato nikada nisam zaista „pao“ na romane Džona le Karea i drugih hladnoratovskih žanrovskih vedeta, mada mi je, naravno, jasno koliko je to važno i dobro; ne naposletku i zato što iz nje provejava jaka svest o toj istoj otužnoj apsurdnosti i nesumnjivoj obezljuđenosti takvih poduhvata i takvog života. S druge strane, tematika Hladnog rata trajno me fascinira, iz mnogih razloga – ne naposletku i zato što sam odrastao u (relativno pozno) hladnoratovsko vreme – ali valj-da najviše zato što je Hladni rat, više od bilo kojeg pre ili posle njega, mnogo manje rat nacija ili Otadžbina (što je smo po sebi neoprostiva banalnost: „ložiti“ se na nešto što nismo birali, nego nam se dogodilo okolnošću porekla i rođenja) a mnogo više rat ideja, vrednosti, bazičnih uverenja. Gde pojedinac ima kakvu-takvu autonomiju, gde uverenja i savest nešto znače, gde se strana na kojoj stojite ne podrazumeva nužno po automatizmu porekla, nego se bira u skladu s uverenjima – pri čemu je i odbijanje da se zauzme strana takođe nekakav izbor, ima ideološki naboj i proizvodi konsekvence. Dakle, rat odraslih i zrelih ljudi, reklo bi se. Bar u svojoj idealnoj varijanti; na terenu je već bilo kako je bilo, uglavnom prljavo i dronjavo. O čemu i govori najbolja „špijunska“ literatura, normalno.

E sad, špijun je osoba koja operiše tajnama, svojim i tuđim, pa je i sama tajna: načelno se ne zna da se bavi baš tim poslom. Drugačije je samo kod Nušića, sa njegovim „Sreskim špijunom“, a i to jedino kao izvor komičkih zapleta. Ne morate, pak, biti špijun da biste znali šta je to „dvostruki život“: ne vodimo li svi, ponekad ili trajno, nekakve dvostruke živote, nemamo li svi tajne? Drugima, doduše, mahom nebitne, nama ogromne. Krijete nešto od samog sebe, drugo od druge osobe, treće od celog sveta. I znate koliko je teško nositi se s tim i koliko je velika mogućnost da stvari izmaknu vašoj kontroli. Ipak, ma kolika da je vaša tajna, ona ipak obuhvata samo jedan aspekt vašeg života, makar i jako bitan: u svemu drugom, vi ste vi, postoji visok stepen jednakosti između vaše privatne i javne osobe. Zar bi moglo da bude drugačije, a da ne zađemo na teren ozbiljnih psihijatrijskih dijagnoza?

Ovo je, na neki način, u fokusu izvrsne serije Amerikanci (The Americans) televizijske mreže FX (američke, treba li reći) Džoa Vajsberga (Joe Weisberg). Zapravo, žanrovski je to samo još jedna špijunska serija smeštena u epohu i ambijente Hladnog rata, a toga smo se bar nagledali: jedna manje ili više, ne čini razliku. To jest, ne bi je činila da Amerikanci ne prikazuju i ne analiziraju poduhvat totalnog životnog redizajna, do granice identitetskog samoponištenja, pri čemu vaš izvorni identitet ipak mora da ostane očuvan (u protivnom biste postali neupotrebljivi), iako sasvim nevidljiv i neproziran za sve osim za vas. Priča je ova: negde ranih šezdesetih godina, KGB izabire grupu mladih, „talentovanih“ ljudi i obučava ih za buduće špijunske zadatke na tlu SAD. Samo po sebi ništa posebno, rutinska stvar, kad se ne bi radilo o mnogo ambicioznijem programu od uobičajenih: njih ne uče da se tek „prerušavaju“ u ovo ili ono u cilju ispunjavanja trenutnih zadataka, nego ih pripremaju za dugoročnu operaciju čiji je preduslov to da postanu Amerikanci. Kako? Naravno, uvežbaće jezik do perfekcije, i sve što uz to već ide, nabiflaće sva potrebna znanja i steći sve navike, sve što bi znali i za šta bi marili da su uistinu rođeni i odrasli u SAD. KGB će, im, dakako, obezbediti američka dokumenta, uključujući krštenice i ostalo. I onda će se obreti u novoj sredini, da tamo zasnuju „normalne“ živote i ostanu tamo decenijama, možda i zauvek, radeći „danju“ kojekakve neupadljive poslove, a „noću“ ono zbog čega su uistinu tamo. I sve će u tim njihovim novim životima biti ne samo „kao pravo“ nego baš pravo: sve, osim činjenice da su zapravo neko drugi, i da „u slobodno vreme“ rade stvari o kojima niko ne sme ništa da zna: na primer, kradu poverljiva dokumenta od Amerikanaca, u tu se svrhu spanđavaju sa osobama koje rade u osetljivim službama (a koje takođe nemaju pojma etc.), a bogme i ubijaju prebege ili hladnoratovske suparnike, kad ne ide drugačije.

Mladi Miša i Nadežda dobiće tako nove, američke identitete kao bračni par Filip i Elizabet Dženings (igraju ih Matthew Rhys i Keri Russel), topli dom u ušuškanom vašingtonskom kvartu porodičnih vila, i sladak mali biznis u vidu turističke agencije. Zaborav njihovih prethodnih, „sovjetskih“ identiteta mora da bude potpun: Elizabet i Filip ne znaju ništa jedno o drugome iz prethodnog života, čak ni ruska imena svog supružnika (saznaće ih, bez brige). Ne smeju čak ni da komuniciraju međusobno na ruskom, čak ni kad niko ne može da ih čuje – njihova „amerikanizacija“ mora da bude totalna, bez ostatka. Niko ne sme ni slučajno da ih dovede u vezu s bilo čime sovjetskim, „ruskim“. Ako je već tako, da li je (svako)dnevni život koji od tog trenutka žive „laž“? Lako bi bilo reći da jeste, ali, njihova turistička agencija je prava, a i njihov zajednički tj. bračni život, iz kojeg nastaje i dvoje dece, baš kao što i treba da bude u jednoj idealnoj američkoj porodici. Njihova deca, razume se, nemaju ni najblažu predstavu o tome čime im se roditelji „zapravo“ bave, samim tim ni o sebi samima, o svom identitetu i poreklu. Zamislite, uostalom, da ih se suoči s tim saznanjima: kako da živite ne samo sa spoznajom da je sve što ste do tada „znali“ o sebi i najbližima bilo laž, nego i da je i samo vaše postojanje uzgredni (a opet – brižno planirani!) plod jedne bizarne i mračne špijunske zavere, i to poreklom od neke vama strane, nepoznate, pa i neprijateljske sile? A opet, može li se ta istina sakriti zauvek?

Serija je vremenski locirana u rane i srednje osamdesete: Ronald Regan postaje američki predsednik, bližimo se još jednom od vrhunaca hladoratovskih napetosti i paranoje; istovremeno, SSSR tavori u brežnjevljevskoj (intencionalno) večitoj zaleđenosti, kao jaka, ali opet i iznutra prilično šuplja i trula tvrđava, koja će se u ne tako dalekoj budućnosti urušiti u sebe, a simptomi te propasti već se naziru. Filip i Elizabet već su iskusni obaveštajci, Elizabet je granitno čvrsta boljševička vernica koja – ma koliko bila savršena njena mimikrija „tipične Amerikanke“ – ni jednog trenutka, ni u najdubljoj intimi, ne misli o sebi kao o „istinskom“ delu onoga što je okružuje, a prema čemu ima dosledno neprijateljski stav. Filip je prilagodljiviji, ponekad mu se pred njom omakne priznanje da ni taj njihov američki život nije baš neki pakao… Mada, njegova poluartikulisana skepsa nikada ne preraste u pobunu, te on ostaje verni vojnik Hladnog rata, sposoban i spreman da izvrši svaki zadatak, uključujući i one protiv kojih se njegova savest veoma buni – a on je suspreže kako zna i ume, iz sezone u sezonu sve teže. Njihova deca, tinejdžerka Pejdž i nešto mlađi Henri, rekosmo, nemaju pojma o znate-već-čemu, ali ni takvo stanje neće moći zauvek da se održi… I gle sad: u prvi komšiluk im se useljuje Sten Bimen (stameni, upečatljivi Noah Emmerich), visoko rangirani kontraobaveštajac FBI, s kojim se ubrzo sprijateljuju. U prvi mah pomisle da je Bimenovo useljenje nekakva zamka za njih (kao što i Bimen instinktivno posumnja da s Dženingsovima „nešto nije u redu“), ali se uvere da je sve ipak slučajnost (mada paranoičan po definiciji, svet dobrog „špijunca“ mora dopuštati i mogućnost stvarnih slučajnosti, inače postaje prenapregnut, odviše papirnat). Život Dženingsovih okosnica je priče, Sten Bimen i svet FBI operacija (ali i Bimenov privatni život) drugi noseći tok, a treći je život KGB rezidenture u Vašingtonu, pre svega lik Olega Burova (Kosta Ronin), koji će se docnije vratiti u Moskvu, što seriji omogućava detaljniji i dublji pogled iza spuštene (gvozdene) zavese Sovjetskog Saveza u već relativno poodmakloj dekadenciji. Unutar ili negde između ovih osnovnih narativnih tokova smestilo se još desetine važnijih likova: prijatelja, rođaka, ljubavnika, saradnika, insajdera obaveštajnog sveta, ali još i mnogo više onih koje Filip, Elizabet, Sten i drugi koriste u svojim obaveštajnim igrama, do i debelo preko granice nakon koje će njihovi životi biti ili izgubljeni, ili veoma ugroženi, ili radikalno izmenjeni mimo i protiv njihove volje ili znanja.

Amerikanci su do sada (2013-2017) emitovani u pet sezona, svaka sa po trinaest epizoda u trajanju od oko 45 minuta. Sledeće godine očekuje nas završna, šesta sezona, sa deset epizoda: najavljeno je da će se doći negde sasvim blizu vremena „perestrojke“. Kako li će tu „izdaju“ podneti jadna Elizabet, živ nisam…

Amerikance je moguće gledati kao manje ili više (po meni svakako – više) kvalitetnu televizijsku zabavu sa sasvim dovoljno „akcije“ (ne samo pucačko-špijunske nego i erotske) i kao dosta vešto i inteligentno upakovanu „period dramu“ koja rekonstruiše svet ne samo politike nego i popularne kulture (muzike, televizije, mode, tehnologije) osamdesetih. Ipak, ono gde je serija mnogo više radikalna i inovatorska (ne samo) u svom žanru jeste taj dubinski pogled u unutrašnjost jednog danonoćnog košmara: sveta u kojem je sve lažno – mada o vlastitoj lažnosti ništa ne zna – zato što su „lažne“ oči koje na taj svet gledaju. Može li bilo koji nadpersonalni, „uzvišeni“, politički cilj da opravda i mnogo manju a kamoli ovako monstruozno savršeno organizovanu gomilu laži, gomilu koja stiče neku vrstu „metafizičkog“ kreativnog svojstva da kreira čitave živote, ali nekako – veštačke, lažne? A opet, šta znači „veštačko“, i šta je tačno „prirodno“ kao kontra tome? Rekao bih da je Miša/Filip probdeo ne jednu noć dumajući o tim stvarima, ali do zadovoljavajućeg odgovora nije došao. Možda prosvetljenje usledi u završnoj sezoni, mada sumnjam: vidimo da se malo šta na svetu istinski završava, pa evo čak ni Hladni rat nije prestao, samo je promenio oblik. Na gore, naravno. Između ostalog i zato što su ideje i ideologije ponovo u defanzivi, pa je danas to opet više rat Otadžbina nego vrednosti i uverenja. O „putinovskim“ obaveštajcima otuda ne bi mogao da snimiš nešto ovako dobro, jer bi bili mnogo plošniji: banalni ratnici svoje „rodine“, kao i njihovi američki suparnici.