I
Godine 2014. Hans Magnus Encensberger, “jedan od tri kralja savremene nemačke književnosti” i “jedna od najtvrdokornijih zagonetki nemačkog književnog života”, objavio je sećanja na šezdesete godine prošlog veka, u kojima se sam pojavljuje kao neka vrsta glavnog junaka.
Naslov knjige je rečit: Tumult, u prevodu: metež, gužva. Kako se metež, politički, istorijski, pa i lični, u periodu o kojem autor piše ne događa samo na jednom mestu, pozornica je promenljiva: Zapadna Nemačka u jeku dramatičnih studentskih pobuna; Sovjetski Savez u periodu Hruščovljevog otopljavanja; Sjedinjene Države do grla u vatri i dimu Vijetnamskog rata; Kuba bliža stvarnosti nego idealima svoje revolucije – na svakom od tih punktova zemaljskog šara Encensberger je agilni subjekt događanja. U istorijske događaje upletena je i sasvim privatna priča, neobična ruska amour fou.
U rastresitoj i u svakom pogledu nehomogenoj kompoziciji ove ozbiljne, duhovite, ironične književne igre središte čini fiktivni dijalog između dva autorova Ja, razdvojena (i obeležena) vremenskom distancom od dobrih pet decenija. “Nijedan od nas ne prepoznaje se u onom drugom.” Onaj koji piše nije onaj o kojem piše, niti je svet u kojem piše svet o kojem piše. Ili se, pre, promenio pogled. “Jednog dana sve je to bilo prošlost. Preplavio me je, ne znam zašto, veliki mir.” U vreme kad je beležio tu rečenicu, kaže, Zapadna Nemačka, po njegovom uverenju do tada “nenastanjiva”, sa svojim restaurativnim usmerenjima i zanemarivanjem nacističke prošlosti nemoguća za život, počinjala je da se normalizuje. “Da li se vratio razum? Ne. Ipak, metež (turbulentne godine studentskih pobuna, D. G.) nije bio uzaludan. (…) Odjavio sam se, može se reći. Bojim se da je moje grozničavo zanimanje za politiku uvek bilo samo nužna odbrana. Zar na ovom svetu nisu postojale stvari važnije od repetitivne, isprazne, večite tuče oko moći?”, razmišlja autor u poglavlju pod lakonskim naslovom “Posle (1970ff.)”, stavljajući nešto kao tačku na pustolovine i iskustva šezdesetih. Ali u pomenutom fiktivnom dijalogu koji se u knjizi vodi početkom druge decenije sadašnjeg veka, mladi Encensberger iz sedme decenije prošlog rezonuje drugačije: “Stari moj, znaš isto tako dobro kao i ja da metež nikada ne prestaje. Samo se odigrava negde drugde (…), svuda gde imamo sreće da ne živimo. U pitanju je samo perspektiva.”
Stariji Encensberger to, naravno, zna, zato se nikada i nije potpuno “odjavio”. Njegova poezija i njegovi eseji pokazuju određenu cezuru, koju pre možemo videti kao promenu jezika, tona, pomeranje akcenta. Politički brio se donekle utišava, dok okretanje “omnivornim” mogućnostima poezije – od prividno banalnih pojava svakodnevice do (izvanredno značajnog) uvođenja prirodnih nauka u poeziju (Rajnhold Grim to zove “poetizacijom nauke”) – postaje intenzivnije i upadljivije. Metež je, u krajnjem zbiru, knjiga o političkim transformacijama u ličnom i, znatno šire, društvenom polju. Ona nam još jednom skreće pažnju na nešto što je, govoreći o Encensbergeru, dobro formulisao Florian Ilies: “Učestvovao je u svim velikim nemačkim iluzijama i utopijama, ali je brže od bilo koga drugog prepoznavao njihove granice.”
II
Šaka anegdota, mapa Encensbergerovih “neregularnih”, hronološki ispreturanih sećanja na detinjstvo i ranu mladost, pojavila se 2016. (dve godine posle Meteža kojem u životnoj hronologiji prethodi). “U ovoj knjizi pišem istoriju M-ovog detinjstva. Mogu da obećam da neću reći ništa lažno; ali ne verujem da mi je namera da kažem sve. Zadržavam pravo da lažem kroz prećutkivanje. Osim ako se ne predomislim.”
Encensberger se u Anegdotama pojavljuje u trećem licu jednine, kao M. (= Magnus). Po svemu sudeći, to nije samo odraz njegove uobičajene prakse relativizovanja i distanciranja, nego pre signal da ni ovde onaj koji piše nije identičan onome o kojem piše. S tim što mladi M. i odrasli Magnus ne stoje suprotstavljeni na dva različita fronta, kao što je slučaj sa dva autorska Ja u fiktivnom dijaloškom duelu iz Tumulta. Mladog M-a i odraslog Magnusa lako je – mada ne bez ostatka – prepoznati jednog u drugom. Takođe, obojica su, i ovde, u određenoj meri i književni likovi, projekcije onoga što autor o njima hoće da nam kaže, a ne doslovni prepisi onoga što jesu ili su bili.
Encensberger se rodio 1929. i u doba nemačkog varvarstva, a zatim Adenauerovog “restauratorijuma”, upravo je, kako se to obično kaže, stupao u život. “U doba fašizma / nisam znao da / živim u doba fašizma”. Ni u ratu, naravno, nije sve samo strahota i teror. Zato su Anegdote, s jedne strane, u najlepšem smislu zabavno štivo. M.-ov lik razgaljuje nas kao nezasiti žutokljuni radoznalac; istovremeno mudrica i fifik; opsesivni čitalac (čita se sve što dođe pod ruku, bez obzira na pretpostavljeni uzrast); spretni dovitljivac kadar da bez posledica umakne hidri Hitlerjugenda; kad zatreba, i crnoberzijanac; pripadnik prilično široke familije čiji nijedan član nije, začudo, podlegao histeričnom zovu fašizma; mrzitelj autoriteta i sporta; ljubitelj štamparija i štampe; posleratni student koji otkriva Marksa i razotkriva Hajdegera – i redom dalje. Barokna razigranost i humorne note – takvo čitalačko zadovoljstvo nije često na raspolaganju.
Anegdote se najvećim delom odigravaju na ratnoj pozornici, ali rat u M.-ovo detinjstvo ne unosi dramu, nego u najgorem slučaju neke iritantne neprijatnosti. Imao je sreće, komentariše autor, bio je premlad da bi bio upleten u zločin. Doduše, na samom početku nemačkih ratnih uspeha desetogodišnji M. se oduševljava “blickrigom” i “užarenih ušiju” prati početna osvajanja Evrope, ali brzo prozire karakter vremena i vlasti pod kojom je prinuđen da živi. Dramu u Anegdotama M. doživljava tek neposredno posle rata. O njoj je reč samo u jednoj epizodi. Jedino u njoj je M. izbačen iz emocionalne čaure kojom se bio zaštitio od “neprijateljskog sveta”, toliko da mu se i samom činilo kako ga se neizbežni prizori ratnih pošasti čak ni ne dotiču.
Drama je vezana za dokumentarni film o nemačkim koncentracionim logorima, obavezni školski program “suočavanja”, iniciran od strane američkih okupacionih vlasti. “…zrnasti, kišni crnobeli snimci prikazivali su leševe, sve više leševa bačenih na gomilu kao otpad. (…) Onda su (…) prikazani preživeli. (…) toliko su izmoždeni izgledali, a njihove oči…” Na tom mestu Encensberger počinje da govori u sopstveno ime, dakle ne više u ime mladog M-a, nego iz vizure i refleksije odraslog čoveka, literate i intelektualca, čiji je javni, politički angažman u velikoj meri proizašao baš iz tog iskustva i reakcije na njega. Viđeni snimci, opisuje autor tu reakciju, nisu izazvali sažaljenje, nego “mučninu” koja ga “više nikada nije potpuno napustila”. Mučnina je tu psihofizički odgovor na novonastalu svest o najgorim stranama ljudske prirode, o onom – kako obično kažemo: neshvatljivom – zlu koje su ljudi u stanju da nanesu drugim ljudima. Encensberger o tome govori na način kakav se u disputima o zlu i zločinu ne sreće, iz polja koje stoji ispred uobičajenog pitanja o moralu i koje, pogotovu, zaobilazi svako moralizatorstvo. Mučnina koja je obuzela mladog M.-a, objašnjava autor, predstavlja “predmoralnu reakciju, snažniju od neodređenog osećanja krivice koje se u čoveku stvara zato što je rođenjem postao deo društva ubica”. Ona je “asocijalno osećanje” kojem onaj koga obuzme “podleže prosto zato što pripada ljudskoj vrsti.”
U takvom uvidu i takvoj formulaciji nema ni poruke ni pouke, ona je teža i nesumnjivo dublja od svake optužbe, i autentičnija od svake apstraktne (često pomodne) samooptužbe. Iz nje govori zemljotresno snažno razumevanje onog poražavajućeg vida ljudske prirode, zbog kojeg je nekoliko decenija kasnije Encensberger u eseju “Jesam li Nemac”, kao da upozorava, napisao: “Fašizam nije strašan zato što su ga praktikovali Nemci, nego zato što je svuda moguć.” Ali je, s obzirom na to da su ga i kako su ga u datim okolnostima praktikovali baš Nemci, u istom tekstu ozbiljno relativizovao pitanje takozvanog nacionalnog identiteta: “Da sam Nemac, prihvatiću kad je mogućno, odbaciti kad je potrebno.” (Te su reči podigle dobru prašinu u ondašnjoj Saveznoj Republici.)
Šaka anegdota je u svoj svojoj rastresitosti i prividnoj jednostavnosti neobično, kompleksno štivo, napisano ležernim tonom i s upadljivom emocionalnom uzdržanošću, ali sa više šifara nego što će se nekom čitaocu možda učiniti u prvi mah. “Envoi”, kojim knjiga završava: “Kad piše o sebi, / piše o nekom drugom. / On sam iščezao je / u onome što piše”, saopštava poetički princip na kojem je to štivo sazidano. Ono što je napisano u celosti apsorbuje onoga koji je pisao. U pitanju je, drugim rečima, literatura, sva sačinjena od stvarnosti, ali ta stvarnost tek pošto je ulivena u literaturu počinje da emituje ono što uistinu znači.
