Predratni roman posleratne književnosti

Neko vrijeme stajao sam i gledao kroz jednokrilni prozor u mrak; svaki put kad bih udahnuo, činilo mi se da imam manje zraka; ovo mi se često događalo kad bih se vraćao kući. U selu je bilo nekoliko starih napuštenih kuća, a tišina je bila takva da sam mogao čuti kako iz njih, kao iz pješčanog sata, polako istječe pijesak.

Damir Karakaš jedan je od spisateljskih, i uopšte autorskih osobenjaka „regionalne“ scene, takoreći poput svog imenjaka Avdića, i ljudi o njemu naprosto obožavaju da imaju mišljenje: nemalo puta sam se susreo s tim da ljudi ili vole da ga vole, ili vole da ga mrze, samo zato što im nekom svojom opštom pojavnošću zrači pozitivno ili negativno, bez udubljivanja u ono što zapravo radi… A Karakaš je u poslednjoj deceniji i kusur sebi izdubio jednu specifičnu nišu, u kojoj se očigledno dobro oseća. Teško je toj niši pronaći neko odgovarajuće ime, koje bi u čitaočevoj svesti odmah pronašlo dobru, razgovetnu rezonancu. Recimo da se radi o piscu koji u književnost stupa sa društvene, pa ako hoćete i intelektualne margine (to ovde nije vrednosna odrednica), one koja akademske „kanone“ ne samo da ne kani uvažavati nego ih najčešće nije ni svesna, to jest, podriva ih bez da ih je prethodno upoznala…

Oni koji poznaju ranije prozne knjige ovog autora (recimo, Kino Lika, Sjajno mjesto za nesreću, Eskimi, Pukovnik Beethoven etc.) prepoznaće u njegovom novom romanu Blue moon mnoge motive karakteristične za njegovu prozu. Tu je mlađi muški pripovedač krajnje nestabilne materijalne i ljubavne egzistencije, rastrzan između prinudne, nimalo „romantične“ boemije i bezveznih, loše plaćenih poslova, koji stanuje na vrlo, hm, nesolidnim adresama, upleten je u problematične ljubavne veze tamo negde u, što kaže Goribor, „loše zagrejanim stanovima“ Zagreba, Splita ili nekog zapadnoevropskog grada, a sa porodično-detinjim bekgraundom u valjda najgoroj tački ličke zabiti, gde u ljudima zaostalost i okrutnost – tačnije: neosetljivost na samu ideju da bi moglo biti nečega pogrešnog u nanošenju bola drugom, makar i najbližem – vode mrtvu trku bez izgleda za razrešenje. Krajnje nasilni otac, ne mnogo bolja majka, odurno okruženje u poređenju s kojim oni Bernhardovi gornjoaustrijski seljani – inače poludegenerični sociopatski tupani koji ljubomorno kriju naci uniforme u podrumu – deluju kao serkl tankoćutnih duhova, u korenu sasečena svaka mogućnost normalne komunikacije i obične međuljudske ljubavi: sve je to i ovde, jedino je malo drugačije „izmešano“.

Samo, kada se to tako kaže, može se steći utisak da iz još jednog variranja dobro poznatih motiva po kojima se Karakaš takoreći „brendirao“ sledi čitalačka dosada i zamor, što se, međutim, ne dešava. Zapravo je Blue moon verovatno nešto najozbiljnije što je D. K. do sada napisao, pri čemu ovaj epitet treba shvatiti samo kao priznanje za ujednačenost teksta i snagu tzv. konačnog dojma s kojim čitalac zaklapa korice.

A taj dojam je, tja, neka vrsta retroaktivne teskobe, makar kod dolepotpisanog čitaoca.

Blue moon je, naime, predratni roman jedne posleratne književnosti… Smešten je u kasne osamdesete i sam početak devedesetih. Karakaševski „metastabilni“ narator potuca se od nemila do nedraga, žicari ili raducka preko studentskog servisa, u vezi je sa devojkom iz malo – ili mnogo – drugačijeg sveta, s kojom će dobiti dete – i to je jedan od okidača potmule i neotklonjive egzistencijalne teskobe – a sve to u okruženju ubrzanog raspadanja što socijalizma, što Jugoslavije, gde se iz mraka i podzemlja najednom izdižu sablasne pojave do juče nezamislive (a isplivavaju, bogme, i ne baš dične porodične tajne), prodaju se limenke „čistog hrvatskog zraka“, i odjednom je strašno, strašno važno ko se kako zove i s koliko se prstiju krsti, ili se, ne daj bože, uopšte ne krsti. Pripovedač je pripadnik one bizarne supkulture rokabilija (ne verujem da je vaskolika istorija pop kulture izmislila nešto groznije, računajući čak i hair metal i slično!), brižljivo uzgaja svoju frizuru kokoticu, spava na tri jastuka ne bi li je očuvao u „erekciji“, gluvari po klubovima gde se ponekad pušta njemu draga muzika… Okej, nije li „žal za mladost“ opšte mesto? U Blue moonu rokabili ikonografija, međutim, zapravo postaje neka vrsta metonimije obične ljudske normalnosti, blaženosti večne, aistorijske mladosti u kojoj se misli samo na dobar provod i na… i da, na dobar provod. Vreme kokotice postaje svojevrstan izgubljeni raj: na kraju će ona netragom nestati sa naratorove glave, „spljoštena“ što ličnim životnim procesima, što sveopštim zatamnjenjem u koje grad i zemlja polako klize. I u kojem će pripovedačev najbolji prijatelj Džimi odjednom izroniti kao kolateralna žrtva svog pravog imena – Miloš…

Možda je autor ovog prikaza u izvesnom „sukobu interesa“ jer je neposredni svedok tog vremena na istom tom mestu, ali opet, to mi je možda i recepcijska prednost u prosuđivanju… Karakaš je napisao vrlo solidan roman s nekim snažno upečatljivim mestima, roman u kojem se, kako to često u dobrim knjigama biva, sveudilj pleše, peva, pije i prca dok Titanik tone i dok punom snagom zvone posmrtna zvona – kome? Svakome ko se u njima mogao prepoznati, a to je bio uglavnom svako ko ih je tada mogao čuti.