Predlog za gledanje

Ovaj promukli prelaz iz zime u neko naslućeno, sasvim zanosno i svakako surovo prekratko proleće preklopiće se, ako budemo te sreće, s tih deset dana jednog, najzad opet dovoljno opasnog, FEST-a.

GRIN PO NOJSU: Odmah na početku videćemo kako nam se desio taj „naš“ berlinski Medved, zapravo kako je Medved snašao mladog, ali ozbiljnog Stefana Arsenijevića. U idealnim uslovima, osmečić indukovan dragim zubatim suncem ranije tog dana, u susretu s tim medveđim simbolom uspeha, Evrope i ostalih lepota koje nam se smeše, prerašće u široki radoznali, pravi osmeh, čiji će adrenalinski naboj biti dovoljan da izdrži i film Filipa Nojsa (Tihi Amerikanac), čak i ako bude onakav kakvi su filmovi Filipa Nojsa umeli da budu. Priča se, međutim, kako je otrovni vijetnamski vazduh iz Grejem Grinovog čarobnog pera Nojsov ljubavni trougao nadahnuo sasvim dovoljno da se sećanja na Sveca ili Sakupljača kostiju tijekom gledanja neće omaći ni najzlobnijim od zlobnih konzumenata. Prisustvo zvezde filma Do Thi Hai Yena na FEST-u i uloga Radeta Šerbedžije dodatni su „omekšivači“ ovdašnjih dežurnih namćora, dok je nominacija za Oskara koju je tim povodom „fasovao“ Majkl Kejn tek poslednji adut, koji ukazuje na preporučeni pravac očajničkih pogleda u sali zatečenih, u slučaju da sve drugo omane. A kažu da neće.

ČIKAGO, ČIKAGO….: Čudo se naravno javlja nezavisno od sastojaka, ali sastojci holivudskog debija pozorišnog reditelja Roba Maršala mirišu na ekstazu. Čikago dvadesetih po Fosovoj brodvejskoj histeriji iz ’75. koja je trajala decenijama, na tragu razuzdane vizuelne in–vogue ekstravagance Baza Lurmana (Moulin Rouge), sa surovom dozom femme fatale šika Ketrin Zita-Džons i tek otkrivenog potencijala u istom smeru dosadašnje naivke Rene Zelveger, uz perverzni dodir egzotike Lusi Lu i sirovi dodir egzotike Kvin Latife. Skandali i laži se podrazumevaju, ubistvo u noir ključu je obavezno, a ko nakon toga bude želeo da pije bilo šta osim apsinta, ima srce od stiropora. Trinaest nominacija za prokaženu nagradu unose mali nemir u pomenuti organ, no…

RIMEJK TARKOVSKOG: Šta je ovog puta uradio Soderberg, uvek je jedno od bolnijih pitanja. Nekad se završi tužnim klimanjem glavom u skladu s nespokojnim prethodnim pribojavanjima, ali s vremena na vreme – ovaj nemogući vlasnik podeljene ličnosti ubode vreme, mesto, glumca, i idealan feng šui položaj montažnog stola, pa isporuči, recimo, jednog Engleza (Limey). Da li je tako nešto moguće i u sumnjivom slučaju pretencioznog nasrtaja na zaostavštinu svetog Tarkovskog, nije preporučljivo suditi unapred. Poznavaoci ukazuju na izuzetnu „vernost“ knjizi Stanislava Lema, radujući se laganom, odmerenom tempu od koga Soderbergov Solaris ne odstupa, ne tvrdeći, ipak, da je izostalo prokazano „zapadnjačko“ uprošćavanje, koje „istočne“ umetničke artefakte, poput s razlogom izvikanog Lemovog i onog još izvikanijeg, Andreja Tarkovskog u očima „iniciranih“ spuštaju sa dalekih nebesa u svima dostupne sfere. Kada to više nije to. I samim tim, nije uopšte bitno. Postoji, dakle, izvesna bojazan da Klunijevo prisustvo obećava upravo ovu vrstu izneveravanja, dok, s druge strane, opisi rediteljskog postupka prizivaju Soderbergove arty početke (cirka: Seks, laži i video trake). Tačka preseka biće ono iznenađenje koje čekamo. Što, u oba slučaja na raspolaganju, teško može da proizvede značajniji broj ravnodušnih.

BITI SPAJK DžOUNZI: Sličan efekat je verovatan u slučaju novog filma Spajka Džounzija, Adaptacija. Ako je u vezi sa Džounzijem, naime, bilo šta izvesno, to je prisustvo Ideje i ideja. Preciznije, čudak koga ste upoznali preko spotova Bisti Bojsa, Bjork, REM…ne ulazi u projekat dok sebi nije odgovorio na sasvim retko pitanje: Po čemu će ovo biti nešto sasvim drugačije? U svom rediteljskom debiju, Biti Džon Malkovič, tu stvar je rešio suštinskije nego što je iko mogao da pretpostavi, ne propustivši da jednaku pažnju posveti svakom bolesnom detalju kakvih je, po prirodi stvari, u kubističkom univerzumu sajber-frika retro-šika kakav je Džounzi, bilo milion i sedam. Pitanja o suštini kreacije i problemima identiteta, primenjena na suludim glumačkim biografijama Meril Strip, Tilde Svinton ili Nikolasa Kejdža, izvesno su deo priče kojom se na metafilmskoj, metafizičkoj, oniričkoj, grafičkoj i vic-ravni, ovaj put bavio heroj novih dana.

NOVI VELIKI AUTOR – A da izazova na programu ne nedostaje, jasno je pri pomenu filma Opijeni ljubavlju (Punch–drunk love), Pola Tomasa Andersona. U pitanju je, naime, reditelj čija je pretencioznost jednaka geniju proizvela jedan od najboljih debi-filmova poslednje decenije, Boogie Nights, ali je, u nesrećnijem sklopu okolnosti, dovela i do nastanka smrtno napornog ogleda o smislu života, Magnolija, koji je radikalnošću svoje postavke ipak sopstvenu propast učinio svečanom i dostojanstvenom. S obzirom na razmere talenta koji neosporno poseduje, jedino što Andersona može da uništi jeste, sada je već izvesno, božanska ambicija. Ukoliko mu je trenutno psihičko stanje samo omogućilo da, nekako, ostane na zdravoj strani želja i htenja, što neobičan izbor Adama Sendlera za glavnu ulogu na izvestan način najavljuje, Punch–drunk love bi za Andersona mogao da odigra ono što je, svojevremeno, bila ideja sa Magnolijom: da inauguriše Novog Velikog Autora. On je apartan, on je iskren, on je užasno sposoban zanatlija, a ako s godinama duhovitost zameni umišljenost, on je sve što nam uopšte treba.

CRTANOFILMSKI POGLED: Šta je rezultat smelog napada Gora Verbinskog na japanski horor-hit, videćemo u filmu pod nazivom Krug (The Ring). Ovaj reditelj zaslužan je za jedan od estetski najčistijih i najluđih filmova poslednjih godina, Lov na miša, kao i za jedan od najbesmislenijih filmova poslednjih godina, Meksikanac. Postavke jednog, odnosno drugog, govore o verovatnoj izgubljenosti ovog čudaka u predelima (makar i semi-realizma, u situaciji kada se od njega očekuje da svoj crtano-filmski pogled umeri u skladu s potrebama prosečnog američkog tinejdžera koji plaća kartu za bioskop. U takvoj prilici javljaju se i fatalni dramaturški problemi, koje bazično vizuelni nerv Verbinskog ne može da reši. Kako je Krug rimejk, pretpostavka je da takvih trauma nema, a pošto je naslonjen na drugu, nama daleku, a u svakom slučaju različitu kinematografsku istoriju, svi su uslovi tu da ovaj reditelj bljesne svom silinom svog intuitivnog, šokantnog dara. Osim toga, svako ko je gledao Linčovo čudo Malholend Drajv zna šta znači ime Naomi Vots: mađija kao takva, u nežnom plavom pakovanju. Kako ista deluje u horor miljeu, hrabri će saznati vrlo brzo.

PULS RATA: Direktno iz Japana, onda, stiže Puls Kijošija Kurosave, obećavajući okultizam i tehnologiju u visokooktanskom naturalističkom sudaru s festoljupcima srpskim. Oni će, u skladu sa svojom tradicijom, s druge strane, teško propustiti Rat (Vojna) Alekseja Balabanova, još jednog amblematičnog autora nove generacije: sposobnost za toliko ekstremne stilske pristupe koji jedni s drugim nemaju ama baš ništa zajedničko, kakvu je Balabanov pokazao potpisavši, prvo, O monstrumima i ljudima, a zatim Brat 1 i 2, do pre neku deceniju bi značila samo jedno: šizofreniju u najavi. Danas je to, međutim, samo autentičan doživljaj osetljivog stanovnika planete Zemlje u njenoj pomahnitaloj fazi. Kad je iz artificijelnog arhaičnog bizzare–stejtmenta O monstrumima i ljudima, znači, ovaj čovek preko noći stigao do dokumentarističkog prljavog i duhovitog pogleda u ruski mafijaški podsvet (oba Brata) u akcionom ključu, nema nikakvog razloga da nam ne zadrhti epiderm pri pomisli na mogućnosti koje se otvaraju njegovim ulaskom u zabiti Čečenije. Njemu je, očito, malo toga strano, a teroristička potka nudi razne perverzije. Čisto sumnjam da će Balabanov biti onaj koji bi neku od njih zaobišao.

KRONENBERGOV SPAJDER: Kronenberg, znamo, s njim deli morbidnu crtu, koju je doduše stilski precizirao do poslednje nijanse. Zato više nije bitno čime se on bavi. Sasvim je dovoljno ići gledati – Kronenberga. A ukoliko ste videli Rejfa Fajnsa u Crvenom zmaju, njegovo portretisanje psihotika u ozbiljnom filmu moglo bi da vam bude još zabavnije. Od očekivanih favorita, tu je Pijanista Polanskog sa Zlatnom palmom i sedam fuckin’ nominacija, a tu je i Spilberg sa filmom Uhvati me ako možeš u, ako je suditi po prethodnom mu hitu (Minority Report), u top-formi. O večnom Almodovaru (Pričaj sa njom), koji večno otkriva svoju pravu ličnost, da i ne govorimo.

ULIČNI I DRUGI MANIFESTI: Program Đavo u telu potvrđuje sistemsko razmišljanje organizatora, nastavljajući tendenciju promovisanu prilikom prethodnih izdanja ovog festivala. Osim novih filmova Kler Denis (Petak veče) i Katrin Breja (Brz prelazak), u okviru ovog programa zanimljivo zvuči ime Boba Rafelsona (filmovi Vlažno i porn.com).

Najzad, samo dobronamerno upozorenje: nemojte da vam se desi da pomešate 25th hour (25. sat), 28 days later (28 dana kasnije) i 24 hour party people (Zabava bez kraja). To bi moglo da bude vrlo opasno. Prvi je, naime, Spajk Lijev ulični manifest, s odličnim Edvardom Nortonom i sjajnim Filipom Sejmurom Hofmanom. Drugi je Deni Bojlov (Plitak grob, Trejnspoting) povratak rodnoj britanskoj stilskoj oštrici, a u duhu apokaliptičnih TV horora sedamdesetih i osamdesetih. Sve se dešava nakon dve holivudske sramote (Manje običan život i Plaža), a posle dve uspele TV vežbe i mnogo frustracije. Treći, međutim, uprkos naslovu koji obećava ludo zezanje (u prevodu: Zabava bez kraja), poznajući autora, pre obećava dosadu bez kraja. Koliko god voleli Mančester, Factory i Hacijendu, Joy Division i Happy Mondays, oprezno s tim! Radi se o filmu Majkla Vinterbotoma, istog onog koji nas je obradovao takvim biserima kao što su Džud, Dobro došli u Sarajevo, Želim te…

U nastavku upozorenja, skrećem pažnju na film Pinokio. Ukratko: to je film Roberta Beninjija. Pa sad – kome šta to znači…