Dakle, FEST… Ovogodišnje izdanje našeg najvećeg filmskog festivala donosi nekolicinu zanimljivih ostvarenja. Štaviše FEST preti da će biti jako dobar. To je svojim interesovanjem pokazala i publika koja je pazarila preko 40.000 karata. Međutim, sa procenama treba sačekati dok filmove i ne vidimo. Kvalitet filmova bi bio još bolji da distributerska kuća CINEARS nije povukla svoje, već najavljene filmove, Nisam tu Toda Hejnsa i Noći boje borovnice FEST-ovog miljenika, hongkonškog reditelja Vong Kar Vaja.
„Vreme“ vam, po običaju, donosi jedan mogući izbor za gledanje. Imajte u vidu da smo ovde preskočili dva, možda i najbolja filma na predstojećem FEST-u Biće krvi i Nema zemlje za starce, pošto je o njima bilo više reči u jednom od prethodnih brojeva ovog nedeljnika (br. 891). Još nekoliko ostvarenja koja nisu na listi zaslužuju pažnju prevashodno renomeom imena njihovih reditelja kao što su Gaj Medin, Vejn Veng, Gas Van Sant, Majk Njuel, Ken Louč, Majk Nikols, Katrin Brijo, Tim Barton, Takaši Miike, Klod Šabrol, Volker Šlendorf, Aleksej Balabanov…. Uživajte!
Požuda, oprez
SE, JIE (Lust, Caution)
2007, SAD/Kina/Tajvan/Hong Kong, 157 min.
Režija: Ang Li
Uloge: Toni Leung Čiu Vai, Vei Tang, Džoan Čen, Li Hom Vang
Festivali: Venecija, Toronto
Distributer: CINEARS
Južnokorejac Ang Li, holivudski čovek za sve, koji je prethodnih godina režirao različite filmove u rasponu od Razuma i osećajnosti preko Hulka pa do Planine Broukbek, ovaj put gastarbajtuje u Kini gde se bavi kineskim pokretom otpora u Šangaju za vreme japanske okupacije. Previše nivoa, rekli biste. Ipak, Ang Li režira jedan staložen i zgusnut erotski triler, koji još jednom ispreda priču o nemogućoj ljubavi, ovde između japanskog kolaboracioniste Mister Jia i studentkinje, pripadnice pokreta otpora, čija grupa pokušava da ga likvidira. Preplitanje ljubavi i istorije savršen je kontekst za tragediju. Velika se prašina digla povodom scena seksa u filmu pa je tako zabranjen za prikazivanje u Kini, a u Americi je dobio najstroži NC17 rejting. Kada vidite dotične scene, biće vam jasno zašto.
Na ivici raja
The Edge Of Heaven
2007, Nemačka/Turska, 122 min.
Režija: Fatih Akin
Uloge: Nurgul Jesilčaj, Baki Davrak, Tunsel Kurtic, Hana Šigula, Patrisia Ziolkovska
Festivali: Kan, Toronto
Distributer: MCF
Posle filma Glavom kroz zid, sa kojim je osvojio Zlatnog medveda u Berlinu, nemački reditelj turskog porekla Fatih Akin, umesto sirove snage i agresivnosti prethodnog, sa filmom Na ivici raja bira nešto sporiji i svedeniji izraz. Tema je njegova omiljena, ako ne i jedina: Turci u Nemačkoj, nemački Turci u Turskoj, kao i sve što pada između polova ove dvopartidnosti. U užem smislu, tema filma je smrt. Svako od tri poglavlja naslovljeno je najavom smrti glavnog junaka. Ipak, ovo je pre svega tragedija mimoilaženja. Junaci koji su povezani svojim sudbinama uvek za malo promaše osobu koju traže. Akcenat nije na frustraciji, već na onim slučajnim susretima koji se, na marginama smisla koje zovemo život, ipak dese.
Zakletva
Eastern Promises
2007, Kanada, 100 min.
Režija: Dejvid Kronenberg
Uloge: Naomi Vots, Vigo Mortensen, Vinsent Kasel
Festivali: Toronto, San Sebastijan
Distributer: CINEARS
Kanadski reditelj Dejvid Kronenberg u poslednjih nekoliko godina doživljava drugu mladost nakon što se batalio horora kojim se proslavio i prešao na gangsterske drame. U tom smislu, Zakletva najviše podseća na Kronenbergov prethodni film Istorija nasilja, ne samo zbog glavnog glumca Viga Mortensena već i zbog naturalističkog pristupa nasilju i ozbiljne karakterne studije glavnih likova. U ovom ostvarenju ide i korak dalje. Zakletva je studija muževnosti koja stoji iza gangsterske ikonografije a koja nije uvek jednoznačna kako bi se moglo očekivati. Radnja je smeštena u Londonu a mafijaši su ruskog porekla. Ovaj grad je postao nova granica između civilizacija i to granica koja više nije geografska, već je kulturološka, nevidljiva, unutrašnja.
Voz za Dardžiling
The Darjeeling Limited
2007, SAD, 91 min.
Režija: Ves Anderson
Uloge: Oven Vilson, Adrijen Brodi, Džejson Švarcman
Festivali: Venecija
Distributer: TUCK
Režiser filma Voz za Dardžiling, Ves Anderson, za razliku od reditelja kakav je bio Stenli Kjubrik, koji nema dva slična filma u karijeri, pravi jedan isti film iznova i iznova, sa sličnim situacijama, sličnim likovima koje glume nekolicina istih glumaca. I to radi na svoje lično, kao i na zadovoljstvo publike, pojavljujući se kao legendaran autor američke nezavisne produkcije koji i kod nas ima zavidan broj poklonika. Radnja filma se, kao i uvek, bavi neobičnim porodičnim odnosima. Tri brata koja nisu bila u kontaktu godinu dana, nalaze se Indiji u vozu koji putuje u provinciju Dardžiling. Ono što sledi je melanholična avantura puna bizarnog humora i neprilagođenosti, odnosno svega onog što Vesa Andersona preporučuje za titulu Džeroma Selindžera savremenog filma.
Ronilačko zvono i leptir
Le Scaphandre et le Papillon (The Diving Bell and the Butterfly)
2007, Francuska/SAD, 112 min.
Režija: Džulijan Šnabel
Uloge: Matju Amalrik, Emanuel Seinje, Mari-Žosi Krose, En Konsinji
Festivali: Kan, Toronto
Distributer: PROOPTIKI
Kada su reditelja filma, inače poznatog slikara Džulijana Šnabela, upitali šta ga je navelo da snimi ovaj film, on je odgovorio: „To što su mi svi rekli da je nemoguće.“ Naime, nemogućnost prenošenja priče u filmski medij ticala se slične nemogućnosti koja je ograničavala glavnog protagonistu filma Žan-Dominika Bobija. Naime, ovaj dinamični urednik francuskog modnog časopisa „El“, nakon što doživi moždani udar, ostane fizički onesposobljen, paralizovan i vezan za krevet. Jedini deo tela koji može da pokreće je levo oko i očni kapak. S druge strane, mozak mu je ostao netaknut. Sada vidite problem. Bobi uspeva da pomoću sistema znakova ne samo komunicira sa spoljašnjim svetom već i napiše svoje memoare. Ipak, film je više od motivacione melodrame o snazi ljudskog duha. Najveća vrednost mu je što uspeva da izgradi samosvojnu vizuelnu estetiku kojom bi ovaj, za filmsku umetnost neobičan sadržaj, bio predstavljen.
Pokajanje
Atonement
2007, V. Britanija/Francuska, 130 min.
Režija: Džo Rajt
Uloge: Džejms Mekavoj, Kira Najtli, Saoar Ronan, Brenda Bletin
Festivali: Venecija, Toronto
Distributer: TARAMOUNT
Iako Pokajanje izgleda i počinje kao klasična kostimirana romansa na tragu Džejn Ostin, dakle jedna malo pristojnija sapunica, laganim razvijanjem priče dešava se neobična decentralizacija ovog klasičnog modela, u moralnom, ali i psihoanalitičkom smislu, pomeranjem težišta sa glavnih protagonista radnje ka naizgled sporednim likovima. Centralni likovi filma – siromašni mladić i bogata devojka, koja odrasta u staroj viktorijanskoj kući u kojoj je mladićeva majka kućna pomoćnica, čiju ljubavnu priču pratimo – pokazuju se kao pioni u igri mašte devojčine mlađe sestre, i u isto vreme kao razlog njenog osećanja krivice sa kojim se bori čitavog života. Sve to se na kraju spaja u obliku knjige koju mlađa sestra piše. Pokajanje, koje je, između ostalog, nominovano i za Oskara u glavnim kategorijama, nije nimalo naivan film kako melodramska ikonografija koja se nazire iz trejlera može da sugeriše.
Senke
Senki
2007, Makedonija
Režija: Milčo Mančevski
Uloge: Sabina Ajrula, Filareta Atanasova, Salaetin Bilal, Petar Mirčevski
Festivali: Toronto
Treći dugometražni film Makedonca Milča Mančevskog nastavak je njegovog raspredanja poetike balkanskog senzibiliteta prelomljenog kroz strukturu zapadnih filmskih žanrova. Ono što je u Prašini bio vestern, u Senkama je horor. Priča o duhovima, da budemo precizni. Glavni lik je doktor Lazar Perkov, koji, pored svog naizgled srećnog života, oseća nezadovoljstvo. Ono izbija u prvi plan kada posle saobraćajne nesreće upoznaje galeriju čudesnih likova koji kao da nisu sa ovog sveta. Stvar je u tome što zaista i nisu. Iza ovog fantastičnog zapleta krije se interesovanje Mančevskog za poreklo ljudskog nezadovoljstva: šta ako je to poreklo u poštovanju moralnih običaja i društvenih pravila.
Noćna straža
Nightwatching
2007, Francuska/Nemačka/Poljska
Režija: Piter Grinavej
Uloge: Martin Frimen, Emili Holms, Majkl Tigen, Kristofer Briton
Festivali: Venecija, Toronto
Distributer: PRO VISION
Britanac Piter Grinavej bio je jedan od omiljenih reditelja čije je različite filmove publika FEST-a volela da napušta. Barokni, preteški, ekstravagantni pa čak i nezanimljivi, najčešće su kvalifikacije onih koji ga ne vole, ali za njegova ostvarenja jedino se ne može tvrditi da su prazna ili površna. Ovaj put, Grinavej se bavi delom života slavnog holandskog slikara Rembranta u vreme kada stvara jednu od svojih najpoznatijih slika Noćna straža. Sam sadržaj slike postaje deo zapleta pošto Rembrant otkriva da je na slici, zapravo, ubistvo. Prostor slike, ovim, postaje mesto odvijanja filma. Grinavejev sukob stvarnosti i prostora ekrana, dijalektika skrivenog i otkrivenog, isitne i laži, metafora su savremenog sveta kojim dominira ekranska stvarnost.
Dah
Soom (Breath)
2007, Južna Koreja, 84 min.
Režija: Kim Kiduk
Uloge: Čeng Čang, Jung Vu Ha, Kim Kiduk, Jia Park
Festivali: Kan
Južnokorejski reditelj Kim Kiduk je maestralan po tome što ume da napravi toliko filmskog dešavanja od jako malo materijala. Njegovi filmovi tematizuju strpljivost, nestajanje, saosećanje i razne druge ne-događaje utkane u budistički pogled na svet. Ipak, u svakom njegovom ostvarenju presudni su međuljudski odnosi, pri čemu najintimniji od njih nisu uvek ljubavnički. U Dahu vajarka Jeon, koja živi dosadnim i praznim životom, upoznaje Jina, ubicu osuđenog na smrt. Ona ga posećuje u zatvoru i gradi neobičan odnos sa osuđenikom. Jeon sobu za posete ukrašava slikama prolećnih prizora i veštačkim cvećem, nosi letnju haljinu usred zime i peva za njega. Oboje žive za ove zajedničke trenutke. Problem nastaje kada se u igru umešaju Jinov nasilju sklon cimer i Jeonin ljubomorni muž. Eto vaše ovogodišnje doze dalekoistočne poezije življenja.
Zavet
Promise Me This
2007, Srbija/Francuska, 125 min.
Režija: Emir Kusturica
Uloge: Ljiljana Blagojević, Aleksandar Berček, Miki Manojlović
Festivali: Kan
Distributer: RASTA
Pojavljivanje poslednjeg Kusturičinog filma na FEST-u značajno je prevashodno zbog toga što je ovo retka šansa da ga domaća publika uopšte pogleda. Ovo distanciranje od publike nije samo tehnički problem distribucije već je simptomatično za pravac kojim se zaputila karijera ovog, nekada bitnog evropskog reditelja. U Zavetu Kusturica se potpuno okreće poetici nemog i animiranog filma. Pucanje, padanje, pevanje, besmisleni kontinuitet radnje bez uporišta u dramaturgiji i u fizičkim zakonima, obeležavaju šizoidnu dinamiku ovog ostvarenja. Kusturica kao da je prevazišao potrebu da komunicira, što ostavlja utisak nepoštovanja publike, njenog novca i vremena. On za sebe misli da je Ugo Čavez svetskog filma.
