U Beogradu, između 9. i 14. novembra, održan je treći, i do sada najuspešniji, filmski festival Slobodna zona. U slučaju nekolicine najatraktivnijih ostvarenja, Dvorana kulturnog centra Beograda bila je premala za zainteresovanu publiku, pa je organizator, Kulturni centar Rex, morao da uvodi dodatne projekcije. Ovaj specifični filmski događaj, osmišljen kao smotra angažovanih ostvarenja koja se bave ljudskim pravima, političkim i socijalnim temama, privukao je širu publiku od njihovog tvrdog jezgra koje obitava po srodnim manifestacijama. Ono što se desilo je upravo to da je prikazano nekoliko odličnih filmova čiji su autori poznati beogradskoj publici, što svojim prethodnim ostvarenjima, što drugim umetničkim formama kao što je strip. Povrh svega, ono što je najviše impresioniralo jeste prvi dan, te ćemo ovde pisati o dva filma prikazana na otvaranju festivala, možda najboljem koje je bilo koji filmski festival imao u proteklih desetak godina.
Za prvi film festivala izabran je animirani film Persepolis, rađen prema istoimenom stripu iranske umetnice Marđan Satrapi koja živi i radi u Francuskoj. Beogradskoj publici, koja je popunila čak dve rasprodate projekcije tog dana, ovo ostvarenje bilo je poznato putem srpskog izdanja pomenutog stripa, čija je dva toma objavila Fabrika knjiga iz Beograda. Privlačnost ovog filma je samo delimično u političko-istorijskoj scenografiji na koju se odslikava. Šahov režim, islamska revolucija, fundamentalizam, socijalna represija, teme su koje bi ostale u domenu političkog pamfleta da ovo nije, i u tome se krije tajna privlačnosti Persepolisa, jedan od najinteligentnijih filmova o odrastanju koji je dosad snimljen. Nesloboda pod jednim represivnim režimom mnogo je plastičnije opisana, recimo, scenom u kojoj ulični dileri valjaju kasete sa snimljenom zapadnom muzikom, te ne ponavljaju u pola glasa devize, devize ili gandža, već Hulio Inglesian ili Iron Maiden, nego bilo kojom apstraktnom idejom o ugroženim političkim slobodama.
Drugi film prvog dana festivala je bio Uvoz–izvoz austrijskog reditelja Urliha Zajdla. Ovog reditelja beogradska publika je upamtila po filmu Pasji dani, koji je prikazan pre nekoliko godina na FEST-u, i o kome se još dugo pričalo među beogradskim ljubiteljima sedme umetnosti. Njegov sledeći film, dokumentarac Isuse, ti znaš tako smo videli na jednom od prethodnih izdanja Festivala autorskog filma. Uvoz–izvoz je kod nas premijerno prikazan na Palićkom festivalu, što je značilo da ga većina nas nikada neće videti pošto beogradski filmski festivali nikada ne prikazuju bilo koje ostvarenje koje je imalo premijeru na nekom drugom festivalu. Srećom po publiku, Slobodna zona ne pati od te vrste sujete. Zajdl nam u svom beskompromisnom maniru donosi paralelne priče o dvoje mladih ljudi, jednom Austrijancu i jednoj Ukrajinki od kojih se svako zadesio sa druge strane granice Evrope. Autorov tretman teme bespomoćnosti je s jedne strane blizak ogoljenosti naturalizma, dok s druge strane nasilje predstavlja kao neku vrstu kabarea sadizma, posredovanu jednim jasnim ludičkim elementom. Efekat je neverovatan: egzistencijalna teskoba data u isto vreme i kao sirova represija i kao cirkuska predstava.
Ima, naime, nešto što u ovakvoj vrsti selekcije, kakva se primenjuje na festivalu Slobodna zona, budi podozrenje. Izabrati angažovanost filmova za kriterijum znači napraviti umetničku selekciju prema vanumetničkim kriterijumima. Recimo, da treba da izdate ciklus romana i kao zajdničku temu izaberete da se u njima pojavljuje sneg, u taj izbor mogu da uđu i Čarobni breg i Beli očnjak. Jedini način da ovakvi projekti uspeju jeste da predstave kvalitetna ostvarenja koja bi prošla svaku selekciju. Upravo je to ono što se ove godine dogodilo sa Slobodnom zonom.
