Pravda za Bijonse

Renaissance_LP_Cover_Art copy

Da je Bijonse Noulz ultraprofitabilna R&B zvezda trećeg milenijuma, nekadašnja neodoljiva tinejdžerka iz devojačkog sastava Destiny’s Child, potonja uspešna solo umetnica, supruga jednog Džej-Zija i majka Blu Ajvi Karter, te blizanaca Rumi i Sira – zna već svaki vrabac na grani. Ono što smo, međutim, možda propustili da primetimo jeste da je u međuvremenu odrasla, kreativno stasala, prestala da pokorno sluša tatu i muža, i definitivno rešila da pusti sebi mašti na volju. Onu žensku, razume se. Rezultat je – može se reći briljantan – novi album Renaissance (Parkwood/Columbia), koji podiže muzički spomenik istorijskim divama poput Done Samer i Grejs Džons, afirmiše istovremeno mlade snage na afroameričkoj sceni i šire (reper Beam, nigerijska pevačica Tems, čak i fabulozni di-džej Skrillex), oslanja se na proverene veličine poput Najla Rodžersa i Šile I, te veliča ženskost u svakom njenom pojavnom obliku kakvog danas znamo – ma gde se ta senzualna supstanca u ovaj mah zatekla – apsorbujući stoga ravnopravno u svoje stvaralačko stado Hani Dižon i Ts Madison. U tom smislu – i ove dve pomenute trans-žene su takođe žene, poručuje Bijonse svojom aktuelnom pločom, ne dovodeći osetljivo osećanje ženstvenosti ni jednog časa u pitanje, a još manje osobu koja ga sa iskrenom voljom upražnjava. Veoma smelo za jednu tamnoputu curu iz patrijarhalnog Hjustona, Teksas, nije li?

Hajde da se onda zapitamo, da li smo mi beli ljudi koji slušamo šta god bilo – uključujući tu i ljuti alternativni rok – u okviru muzičkog ukusa kog smatramo poćudnim, ponekad ipak malkice rasisti? Dozvoljavamo sebi da se divimo Adel, to nam je okej, Lejdi Gaga opšte je prihvaćena kao inovatorka pop šoka, o Bili Ajliš, Lorde, Lani del Rej, čak i Tejlor Svift – da i ne govorimo. Ali, kada stvar dođe do Bijonse, to nam je nekako bljak, jel’ da? Korporativna crnkinja muzičke industrije, osvajačica tridesetak Gremija i gotovo isto toliko MTV nagrada, koja obavezno debituje na prvom mestu Bilbordove top-liste sa svakim od svojih sedam dosadašnjih albuma, ova notorna scenska primadona izuzetne tržišne vidljivosti, prodala je do sada preko 160 miliona ploča i našla se u izboru 100 žena koje su obeležile proteklih stotinu godina po izboru časopisa Tajm – pa, valjda se zbog svega toga možemo umilostiviti da se makar okrenemo za njom i osmotrimo je iole podrobnije.

Šest godina nakon svog prethodnika Lemonade – kojim je Bijonse probila šećerlemasti oklop jednom zauvek i konačno se afirmisala kao superstar što se ne libi da progovori odvažnijim političkim jezikom, baštinjenim od crnih feminističkih poetesa, zasuče odlučno rukave da zaroni u rasne nedaće, mitologiju, povest, ali i zaljulja žensko-mušku klackalicu dominacije, te upusti se u svoja tada goruća porodična emocionalna trvenja – novo delo Renaissance na izvestan način nudi i doslovno to o čemu naslov govori: svojevrsnu renesansu. Tridesetogodišnja naivka sa one prošle ploče, što se u isto vreme bori sa muževljevom neverom u stvarnom svetu i kroz taj izazov pronalazi u sebi snagu da se uhvati u koštac sa celokupnim etosom unutar kojeg je ponikla i do tada boravila, svoje ratoborno raspoloženje povređene žene uvodi sada sa svojih punih četrdeset godina u mirnodopskiju kreativnu luku. Ali, samo naoko! Dopustite li sebi da se suočite sa ovom producentskom fantazmagorijom, o kojoj brine brutalna armada vrsnih majstora zanata – odmeravajući zlatni zvučni prah do u kvant, tako da mirijade dimenzija najnovije muzičke slike gospodarice Bijonse trepere u potpunom saglasju sa svemirom, koji je granica – dobro ćete ubuduće porazmisliti da li vam valja nadmeno prezreti nešto o čemu u stvari znate vrlo malo ili ništa. Naročito ovo drugo.

Elem, Bijonse je svoj preporod započela u periodu nakon odlaska Baraka Obame i tokom vladavine onog smešnog čoveka sa natučenim žutim pramenom na čelo, prošavši sa ostatkom planete kovid-horor, izolaciju, Black Lives Matter buđenje, odrastanje svoje dece i lično žensko oslobođenje. Izgleda da je kontemplacija nad svim onim spiritualnim izvorima saznanja, što ih je pohodila u vezi sa svojim prethodnim ostvarenjem, dala svoj sladostrasni plod, jer je ploča Renaissance najednom ogolela mnogo manje uglađenu aristokratkinju Bijonse u njenom otmenom budoaru. Ukratko, kao da je ova, verovatno najslavnija pop izvođačica današnjice, rešila da snimi svoj odgovor na raskalašnu Madonu iz vremena Vogue i Justify My Love oko 1990. Donekle lascivne rime, iz kojih bez ikakvog ustručavanja na sve strane curi seksualno uzbuđenje zrele žene, temeljno preokrenut muškoposednički stav u – za svetinu pak sablažnjavajući – erotski diktat razuzdane pripadnice lepšeg pola, koja ne mari nizašta drugo do da bude zadovoljena onako kako priliči – uh, Bijonse ovde apsolutno razvaljuje sa svojim zagovaranjem ozdravljenja i procvata ženstva, na jednom primarnom nivou, za koji se ne bi moglo reći da dotiče isključivo afroameričku zajednicu.

Bijonse sa Renaissance ispravlja, dakle, krivu Drinu hiljadugodišnjeg muško-ženskog nadmetanja i nadmudrivanja, ali tako da se posledice ukazuju kao zamašno dalekosežnije nego što bi ijedna bela pop heroina mogla ovog časa da proizvede i postigne istovetan traumatični košmarni učinak za konzervativnu savest nacije. Otrgnuti se bez pardona iz tradicionalne uloge u jednoj drevnoj zajednici, i to na vrhuncu svog estradnog i porodičnog postignuća – znate, na taj rizik jedna prominentna ličnost u svetskim razmerama slabo trza ma gde i retko se odlučuje da bez preke potrebe time ugrozi sopstveni renome i uticaj. Bijonse očigledno to može. Svoju seksualnost ona i dalje uspeva da stilizuje u visoko umetnički iskaz. Čitave plejade njenih sunarodnica, koje su odavno već uvele provokativne rime i prljavi jezik na hip hop scenu – od Cardi B do Megan Thee Stallion – ne mogu da se još uvek mere sa ličnim i stvaralačkim dostojanstvom Noulzove.

Nadmašivši samu sebe od onog pre i ustoličivši se kao jedina prava post-žanrovska junakinja koja je unapredila svoju lukrativnu muzičku ekspresiju do promovisanja inteligentnih stavova i postavljanja ozbiljnih pitanja – Bijonse na albumu Renaissance ne samo da pravi autentičnu miksturu dance, disco i house stila sa detroitskim technom, psihodeličnim soulom, hip hopom, trapom, funkom, gospelom i sopstvenim R&B doprinosima, nego uvodi jednu sasvim novu zvučnu kulturu u pojam pop pesme. Izrazivši nameru da se kroz povratak opojnoj energiji disko-klubova iz 1970-ih čovečanstvo iznova okrene uživanju, nakon sveg onog odricanja od slatkih životnih zadovoljstava u prethodnom periodu, ova vrhovna zapovednica svetske muzičke pozornice uobličava svoje delo kao proces koji traje unedogled – jer ovo je tek prvi deo najavljene trilogije! – zadobijajući sa dolaskom budućnosti univerzalni karakter, svejedno britke oštrice.

Album Renaissance ispostavlja se tako kao dnevnik jedne neobično svesne domaćice, poreklom iz potcenjene nacije ponositih i hrabrih ljudi, superzvezde koju je davno prošao bes i poniženje, umesto čega ona naprotiv otkriva svoju obojenu sudbinu kao baš izvanrednu odskočnu dasku za svaki uspeh, preporučujući to isto svim svojim kompatriotkinjama. Bijonse je, samim tim, ovom pločom svečano inaugurisana u nositeljku žezla nove generacije pop zvezda, koje krasi društvena odgovornost – što nije uopšte smešno niti nategnuto, govorimo li o prvacima šou-biznisa – pošto političari odavno više nisu društveno odgovorni. Točak istorije još jednom je, na svoj duhovit način, muzičke zabavljače postavio u kraljevsku poziciju da utiču na ovo tek malo što je od humane vrste preostalo. Lude su ponovo pobedile vladare, što gromko pozdravljamo. I, zato – ćut’ i Renaissance u ruke, svoje renesanse i pravde za Bijonse radi.