Novi, 48. po redu Bitef otvoriće 20. septembra muzičko-pozorišni performans A gde je revolucija, stoko Boruta Šeparovića, u izvođenju zagrebačkog „Montažstroja“, a zatvoriti Front, predstava „Talija teatra“ iz Hamburga, u režiji Luka Persevala. Selektori Bitefa, Anja Suša i Jovan Ćirilov, izabrali su 13 predstava iz Nemačke, Poljske, Litvanije, Švajcarske, Slovenije, Hrvatske i Srbije. Objedinjene su naslovom Prošlost je sada.
„VREME„: Stogodišnjica Prvog svetskog rata nije mimoišla ni Bitef…
ANJA SUŠA: Mi se godišnjicom ne bavimo na komemorativan način, niti je ideja bila da se pridružimo drugim muzejskim pristupima ovoj temi, već da problematizujemo jubilej iz perspektive današnjice, i da tu godišnjicu tretiramo ne kao lokalni, već kao širi, evropski fenomen. Ujedno, jasno je zašto je ta godišnjica bila veoma značajna za nas, budući da je Srbija bila važan činilac u izbijanju Prvog svetskog rata, to i jeste tema koju mi treba iznova da promišljamo. Sa druge strane, pozorišna produkcija poslednje godine je bila pod uticajem ovog jubileja, i mi to nismo mogli da ignorišemo. I hoću da naglasim da imamo sreće što će beogradska publika prva videti Front, velikog Luka Persevala – nakon Hamburga i belgijskog Genta, u kojima je predstava prvo igrana zato što je koprodukcija ta dva grada!
Kako ste to uspeli? Hoću da kažem, zar Luku Persevalu nije primamljivije da ga vide u nekoj pozorišno atraktivnijoj sredini od naše?
Tako što smo ga zvali na Bitef. Ova predstava je dokaz da Bitef uživa veliki ugled u internacionalnom teatarskom univerzumu, što se ovde nedovoljno zna ili namerno prenebregava. Istorija Bitefa je istorija teatra druge polovine 20. veka i savremenog teatra. Nikad se još nije desilo kad zovemo nekog umetnika da dođe na festival, da on ne zna šta je Bitef. To nije zgoreg ponoviti zato što se kod nas stalno propituje mesto i potreba Bitefa u kontekstu današnje srpske kulture, i zato što se od prvog Bitefovog izdanja 1967. godine do danas ovde o njemu češće pisalo negativno nego pozitivno. Ove godine Bitef će pratiti 35 inostranih gostiju, selektora drugih festivala i izveštača, a među njima i „Gardijan“.
Da se vratimo temi ovogodišnje selekcije. Hoćete da kažete da će na Bitefu moći da se vidi teatar koji preispituje istoriju?
To je jasno iz naslova Prošlost je sada. Prvi svetski rat je polazište za propitivanje novije istorije Evrope, koju je taj rat obeležio i promenio, i to ne samo tokom četiri godine koliko je trajao. Teza pojedinih savremenih istoričara je da Prvi svetski rat nije ograničeni istorijski događaj već je mnogo duži proces koji je ostavio traga u društvenom i političkom smislu pokrenuvši neke druge događaje i procese koji su obeležili 20. vek, a sa čijim posledicama mi živimo i danas. I to je teza ovogodišnjeg Bitefa.
Šta u svom domenu, dakle kulturnom, hoće Bitef da kaže o temama Velikog rata koje su tokom obeležavanja jubileja postale aktuelne: o uzroku rata, o krivici…
Ovaj Bitef je Bitef političkog teatra. Selekcija je vrlo koherentna, sve predstave su politički angažovane, sve tretiraju neki konkretan politički, društveni ili istorijski fenomen, naravno iz perspektive pozorišta i današnjeg vremena. Na primer, litvanska predstava Naš razred Tadeuša Slobodjaneka, u režiji Jane Ros, aplicira temu poljskog antisemitizma u vreme Drugog svetskog rata u litvanski kontekst dodirujući neke od traumatičnih tačaka novije litvanske istorije. Ta predstava, iako je dobila neke od najvećih litvanskih nagrada, u političkom smislu je izazvala kontroverze. Mislim da je to sudbina svih predstava ovog Bitefa, svaka je izazvala neku kontroverzu. Na primer, predstava Boruta Šeparovića, koja tretira rokenrol bunt s početka osamdesetih kao društveni fenomen, a u vezi sa čuvenom pločom Paket aranžman, suočila se sa problemom cenzure, zato što nije dobila prava za neke od numera. Verzija koja dolazi na Bitef je prilagođena toj činjenici, pa je postala predstava koja se bavi i pitanjem intelektualne svojine, cenzure, autocenzure. Predstava Aleksandra Zec Olivera Frljića je izazvala čak i demonstracije u Rijeci. Većina predstava aktivno polemiše sa kontekstom u kom su nastale, a verujem da će takav slučaj biti i sa kontekstom u kom se izvode, da će polarizovati i našu javnost. Mislim da je to najbolja moguća, ali i najrizičnija pozicija za jedan pozorišni festival.
Da sumiramo: vi znači poručujete da je sada prošlost, da svet nije napredovao idejno, kulturno…
Ništa mi ne poručujemo, mi samo otvaramo dijalog između pozorišta i zajednice. Mi samo želimo da pokažemo da pozorište i te kako ima smisla u savremenom svetu zato što ono može biti mesto sa kog se progovara i sa kojim se vodi dijalog o temama koje nas se tiču, ritualizovanje ljudske zajednice i njenih trauma…
Provocira? Šta uopšte danas može da bude provokacija?
Nije nam to cilj. Volela bih da ljudi koji dođu na Bitef nemaju osećaj da odrađuju neku društvenu obavezu, već da dožive aktivan susret između pozorišta i društva, što je u kontekstu zemlje koja tako sistematski uništava sopstvenu kulturu, neobično važno. Bojim se da mi ulazimo u neko vreme kad se ljudi sve manje bave ovim festivalom, i svode ga na senzacionalizam. Posle konferencije za novinare me je jedan vaš kolega pitao da li se plašim skandala zbog golotinje u predstavi Ivice Buljana Grobnica za Borisa Davidoviča po Danilu Kišu. Nisam mogla da verujem da u 2014. godini dobijam tu vrstu pitanja! Zar da od Kiša i od jednog od najznačajnijih reditelja sa ovih prostora ostane samo pitanje eksplicitnog seksa na sceni? Na Bitefu smo pre nekoliko godina videli Makbeta Jirgena Goša, koji je dobio Specijalnu nagradu žirija, predstavu sa osam golih muškaraca, i niko nikada od toga nije napravio temu. Bitef spada u neoavangardne festivale koji su još krajem šezdesetih raskrstili sa tom vrstom tabua. S druge strane, ovo je zemlja Marine Abramović, koja je pionirka bodi arta i konceptualne umetnosti i zaista je, ako ne žalosno, a ono sramota da se od toga pravi tema na festivalu kao što je Bitef. To je zabrinjavajuće i zato što govori o jačanju retrogradnih, konzervativnih i fašistoidnih tendencija u srpskoj kulturi.
Mislim da će ovo izdanje festivala uspeti da provocira, ali ne na površan i glup način s idejom proizvodnje skandala, već s idejom da se bavimo supstancijalnim stvarima koje pozorište može da tretira na jedan za društvo značajan način, a što se kod nas sve manje događa.
Delujete zadovoljno, uvereno da će se i publika osećati isto tako?
Vrlo. Svako ko odgleda makar veći deo festivala imaće dobar presek novije istorije Evrope, i dobar utisak o tretmanu istorijskih događaja iz perspektive teatra, ali i uvid u tokove savremene internacionalne scene. Mislim da je to važno. Karte za Bitef su obično rasprodate. Problem je što zbog finansijskih razloga predstave Bitefa imaju jedno izvođenje, i to je ono što bi trebalo promeniti u budućnosti, jer većina ovakvih festivala izvodi svoje predstave dva-tri puta. Dve reprize za grad i auditorijum ove veličine bi bile optimalne, ali to je jedna od kolateralnih šteta finansijske krize u kulturi.
Da li uopšte ima svrhe trošiti vreme na priču o lošoj finansijskoj situaciji u kulturi?
Ne bih ja rekla da je kriza samo finansijske nego i duhovne prirode. Lako bismo mi prevazišli problem sa finansijama kada bi postojala svest o tome šta treba da se radi sa kulturom. Svi znamo da nije problem manjak novca, nego njegove distribucije – pa opet ništa. Ne znam kako možemo sumirati repertoar kad većina pozorišta ima jednu ili dve premijere godišnje. To nigde ne postoji! Ovakva situacija, aktuelna poslednjih nekoliko godina, sada doživljava vrhunac. Posle toga ne znam šta još gore može da se desi, osim da se ukinu pozorišta. Mada, nisam sigurna da bi to bilo gore.
Vi ne osećate manjak posla, radite u Švedskoj, Danskoj, letos ste radili u Crnoj Gori, upravo ste se vratili iz Slovenije…
I u Beogradu sam radila prošle godine, dve predstave za decu u Dečjem kulturnom centru, to je vrsta pozorišta kojom se uvek iznova rado bavim. U ovom trenutku nemam nikakav kontakt sa domaćim pozorištima, mada nemam ni vremena da budem aktivna na ovom prostoru jer već imam obaveze na nekim drugim mestima. Nisam jedina, ima nekoliko reditelja koji više rade u inostranstvu nego ovde. Ne žalim se, ali se osećam neobično. Očigledno da je ovo takav period, videćemo koliko će trajati i kako će završiti. Ja, ipak, živim ovde i ovde su mi dom i porodica.
