Potraga za utočištem

Zbirka priča U tri kod Kandinskog najnovije je predstavljanje javnosti Jelene Lengold. Ovim naslovom obuhvatila je dvadesetak priča, većinom o ljubavi. Ljubav je dominirala i u zbirci Vašarski mađioničar za koju je pre dve godine dobila Evropsku nagradu za književnost, nagradu koja je skrenula pažnju šire javnosti na njene knjige, iako Jelena Lengold već tridesetak godina unazad piše i objavljuje poeziju i prozu, prevođene na desetak jezika. Knjigu U tri kod Kandinskog objavila je izdavačka kuća Arhipelag, kao i zbirke priča Vašarski mađioničar i Pretesteriši me, roman Baltimor, i zbirku poezije Bunar teških reči.

U knjigama Jelene Lengold kritičari vide književnost prekoračenja, književnost koja prevazilazi tabue i govori otvoreno i strasno. Njihova autorka, međutim, tvrdi da njene knjige na sve liče samo ne na nju, zato što je njen život dosadnjikav i ordinaran, u kome je sve tako predvidljivo i kao iz udžbenika o besmislenim životima, kakvih ima na milione, a da se njen „burni“ život odvija ponajviše u snovima i u mašti.

„VREME„: Na kraju vaše kratke biografije objavljene u zbirci U tri kod Kandinskog piše da ste profesionalni pisac. U vreme (i u sredini) kad delatnost pisca, kao uostalom i drugih autora kulture, nije cenjena, činjenica da se tako predstavljate zvuči optimistički, i znači barem nekoliko stvari – pa i prkos i hrabrost.

JELENA LENGOLD: Nemam utisak da profesija pisca nije cenjena, to jest da je više potcenjena od bilo čega drugog. U našem izmučenom narodu niko nikoga posebno ne stiže da ceni, jer se svi bore za goli život, pa umetnici, u tom smislu, samo dele opštu sudbinu. Postoje oni koji su vam potrebni, kao na primer lekari, i oni koji ne mogu da vam učine nikakvu životnu uslugu, kao na primer pisci, ali to ne znači da ćete pisca zbog toga manje ceniti. Naprotiv, kako se nižu godine i knjige, sve češće mi se dešava da pričam s nekim ljudima koji, zbog toga što su čitali moje priče, imaju varljivi osećaj da me znaju i počinju iz čista mira da mi se ispovedaju. Ja razdvajam odnos države prema umetnicima i odnos ljudi koji umetnost konzumiraju. Ne smemo zbog nemara ovih prvih zaboraviti na ove druge. Ne pišem knjigu za neko ministarstvo kulture, već za nepoznatog čitaoca koji pred spavanje upija te stranice i nalazi u njima nešto svoje i prepoznatljivo.

U eseju naslovljenom Što je moguće više besmrtnih vekova pisali ste o višestrukom životu pisca: pojavnom i unutrašnjem, onom u kom nastaju knjige i u kome žive vaši junaci. Zbog te mogućnosti življenja u više života, profesija pisca se čitaocu ovog vašeg eseja čini primamljivom. To vam je, zar ne, i bio cilj?

Profesija pisca zaista jeste divna, ali na nju ne možete da se odlučite sami od sebe, to je profesija sa kojom čovek mora da se rodi. Nije slučajno da jedino za pisca ne postoji fakultet, a za sve ostale umetnosti postoji. Pisac je obdaren talentom da vidi, čuje i povezuje senzacije mnogo više od nekih drugih ljudi. Pisac hvata nijanse koje ljudima promiču ili za koje misle da nisu važne, ali zatim to isto pročitaju u knjizi i shvate da su to već videli, samo ne u tom svetlu.

Hrabro je javno, svakom ko to poželi da zna, otkriti šta misliš i o čemu sanjaš. Bacate biser – kome i zašto?

Pre svega, zabluda je da na osnovu knjiga znate tačno šta pisac misli. Eventualno znate na kom nivou svesti radi jedan deo njegove ličnosti. A izvan toga, pisac može, ali i ne mora, da liči na svoje knjige. Što se tiče hrabrosti, ja verujem da bi svako trebalo tako da živi, otvoreno, izloženo, pogleda jasno uprtog u druge ljude. Ako to smatrate hrabrošću, onda eto, nek to bude hrabar život. I to nema veze sa time da li ste umetnik ili ne, već je samo stvar neke odluke, da li izlažete svoja ranjiva mesta ostatku čovečanstva ili živite u oklopu. Moguće je takođe biti pisac i istovremeno živeti u oklopu. Kombinacije su beskonačne.

Vaše priče u najnovijoj zbirci postavljaju pitanja. Gde su odgovori?

Ima i odgovora, ili barem pokušaja da se nađu neki odgovori. Mada posao pisca nije da daje odgovore. Njegov posao nije čak ni da postavlja pitanja. Osnovni posao pisca je da posmatra i da hvata nijanse, da motri na ta takozvana ivična stanja, na tačke preseka, na mesta pucanja, ili da sagledava neko trajanje na način koji drugima nije uvek najočigledniji. Ako pisac to sve dobro radi, onda samim tim i postavlja pitanja i daje odgovore. Jer kad čitate dobru knjigu, na neki način, sami dolazite do tih odgovora, otvaraju vam se.

U naslovnoj priči zbirke U tri kod Kandinskog pišete o spoznanju glavnog junaka da je počeo „dan koji nećeš moći nikad da zaboraviš„. Kako biste opisali takav dan?

Evo kazaću vam nešto vrlo lično i iskreno. Shvatila sam polako, s godinama, da mi zapravo sve o sebi znamo, o svojoj sudbini, svojoj budućnosti, o ljudima za koje mislimo da su nam enigma, o ishodima nekih naših dilema, sve to mi već unapred znamo. Samo je pitanje koliko smo spremni da slušamo svoje unutrašnje mudro biće. Ja nekad tom biću nisam verovala, mislila sam da me zavarava, ali vremenom sam se uverila da zna šta priča. Dakle, svaki onaj dan u kome vas ne iznenadi neki veliki događaj ili tragedija ili bilo kakav ishod, svaki dan u kome vam se važne stvari dese uz osećanje da imate punu kontrolu nad time – to je takav dan. Napisala sam jednom jednu pesmu Najlepši dan u životu, dan pre nego što se dogodio. I nisam pogrešila, bio je to zaista najlepši dan u mom životu. Između ostalog i zato što sam znala da se upravo dešava, nije mi promakao i iskliznuo niz prste nijedan njegov trenutak.

Rezultat mimoilaženja, koje je u podnaslovu priče Aristotelov trg, jeste gubitak, zato što se dve situacije nisu podudarile. Kakva su vaša iskustva o mimoilaženju?

Manje je važno kakva su moja lična iskustva o mimoilaženju, važnije je zašto tako teško prihvatamo mimoilaženja, i zašto nam se uopšte čini da je mimoilaženje neka kosmička nepravda. Možda je to što nam se katkad priviđa kao neka entropija nasumičnih zbivanja zapravo neki sistem. U stvarnom životu, izvan literature, sklonija sam da verujem u sistem pravilnosti, u obrasce koje ponavljamo, nego u entropiju. Ako postoji neka izreka koja mi se sto puta prikazala kao tačna, onda je to ona da je naš karakter zapravo naša sudbina. Ukoliko imamo karakter koji nas vodi u mimoilaženja, onda će tako i biti, ali za to ne treba kriviti sudbinu i neke više sile.

Priče ove zbirke su uglavnom o ljubavi, o ljubavi muškarca i žene. Vaše kolege ili ne pišu uopšte o toj temi, moguće zato što dele mišljenje da je ljubav sada nebitna ili je postave u neki sporedni plan. Zato vas je, iako može da zazvuči banalno i otrcano, nemoguće ne upitati: zašto pišete baš o ljubavi?

Vrlo jednostavno, zato što ne vidim koja bi tema mogla da bude važnija i kompleksnija od te. Apsolutno odbijam svaku insinuaciju da bi se bavljenje ovom temom moglo poistovetiti sa banalnošću, jer svaki čovek zna da jačih sila u nama nema od ljubavi, straha, želje, krivice… Mene i inače nikad nije previše interesovala celokupna slika sveta, uvek sam se više bavila detaljima. Mogu da odem u veliki nepoznat grad i da sam sasvim zadovoljna ako u njemu pronađem jednu ulicu koja me prihvata kako treba. U tom slučaju, ostatak grada me uopšte ne zanima. Važno je da svaki čovek otkrije šta je njegovo utočište. Nekome je to istorija, nekome posmatranje kosmosa, nekome proučavanje morskih stvorenja, a moje utočište je ljubav. I ja se bavim onim što me zanima. U životu i u knjigama.

Kažu da je na sceni i na filmu najteže reći „volim te“ i da je najteže opisati ljubavni susret. Šta vi mislite?

Da, tačno je to. Esencijalne, gotovo mitološke teme uvek u sebi nose opasnost od upadanja u neki kliše. Tim je i teže o njima pisati. Teže je pronaći nešto što još niko pre vas nije rekao i na sasvim novi način. Ali to je i neki izazov. Ako bih pomislila da sam spoznala sve što se o ljubavi može spoznati, mislim da bi tog časa moj život izgubio svaki smisao i motivaciju.

Jedna od nagrada iz vaše biografije je Žensko pero, koja podrazumeva takozvani ženski rukopis. Kako komentarišete stav da već samo postojanje takve odrednice priznaje neravnopravnost polova? Koje je vaše mišljenje o pojmu – ženski rukopis?

Ženski rukopis, ili žensko pismo, jeste jedna kovanica sa kojom se ja nikad nisam ni pomirila ni srodila, a, nažalost, mnogo puta sam morala da odgovaram na pitanje o tome. Meni se stalno čini da taj pojam postoji da bi se sve što pišu žene smestilo u isti koš i na neki način degradiralo. Neko hoće da nas ubedi ovakvim izrazom da samo žene pišu kič literaturu, lošu žanrovsku literaturu ili knjižice za jednokratnu upotrebu. A nije tako, takve knjige pišu i muškarci i žene. Ako biste sada napravili bilo kakvo ozbiljnije istraživanje, sigurna sam da bi procentualno mnogo više muškaraca bilo među autorima lake literature. Jedino po čemu se žene ističu, i to u pozitivnom kontekstu, to je činjenica da žene mnogo više čitaju od muškaraca. Mi još uvek živimo u svetu koji kroje i oblikuju muškarci. Naravno, žene danas nisu ono što su bile pre jednog ili dva veka, ali i dalje naivno pristaju na neka pravila tog muškog sveta, misleći da će se na taj način s njima izjednačiti. Jedna od tih kovanica iz muškog podsmešljivog sveta je i chick lit, papirna romantika, čime nisu samo degradirane ozbiljne književnice, već je na neki način ismejana i sasvim normalna ljudska i ženska potreba za romantičnim sadržajem. To su istinski opasne stvari, takve poruke. Knjige iz ove kategorije mogu biti tanka literatura, ali potreba za romantikom je autentična i važno je razumeti da je ona normalna, zdrava ljudska potreba. Naravno da ja sebe ne smatram predstavnicom chick lita, ali nikada ne bih rekla da je njeno postojanje besmisleno i nepotrebno. Slobodno, bez stida, unesite u svoj život onoliko romantike koliko vam je potrebno, a ko god to ne razume, proglasite ga za zombija i idite dalje!