Potcenili smo zlo

Beogradska grupa Autopark će 22. marta održati koncert u Dorćol Platzu, u okviru festivala “Kontakt 25”. To je njihov prvi nastup posle šest godina, ali ujedno i obeležavanje 25. godišnjice benda i promocija njihovog petog albuma La Reunion (Odličan Hrčak). U pitanju je dupli vinil koji, kompilacija novogodišnjih singlova objavljenih u poslednjih 12 godina. Autopark je grupa specifičnog senzibiliteta i prepoznatljivog zvuka koji bi mogao da se opiše kao alternativni pop. “Mi pomeramo stvari” ime je jednog od hitova grupe, a naslov sasvim lepo može da se poveže i sa aktuelnim studentskim protestima koji su, poslednjih meseci, zasenili gotovo sve ostalo. “Uzbuđeni smo”, kaže Ognjenka Lakićević, frontmenka Autoparka, u intervjuu za Vreme. “Ove pesme volimo i trudimo se da zvučimo što je bolje moguće, dosta vežbamo. S druge strane, u idealnim okolnostima bih mislila samo na koncert, ali sada to nije moguće. Dešava se nešto veliko u društvu, u predvorju smo oslobođenja, i sve drugo je nekako u senci toga. Nije lako raditi išta drugo, a posebno raditi to posvećeno, kako to uvek činimo”.

...

“VREME”: Rekla si da je motiv grupe Autopark da se s “publikom razmeni uteha i lepota u ovom neizvesnom i začudnom periodu”.

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ: Često se šalim kako je Autopark uvek bio tu kad je najteže, mada je ta šala malo i istina. Zato smo, posle dosta razmišljanja, prelomili da održimo koncert. Da pokušamo kroz muziku da se zagrlimo s publikom. Umetnost uvek i u svakom trenutku ima smisla, daje snagu, svežinu, ona preispituje, teši, podržava, oplemenjuje, zabrinjava, rastužuje, uznemirava, usrećuje, čini te boljim. Svakako, svakodnevni život je na čekanju do daljeg, kao da smo u nekakvom međuvremenu. Očekivanje razrešenja stoji u vazduhu, napeto je i puno različitih, često i kontradiktornih osećanja, tu su anksioznost, nada, strepnja, ljubav, bes, empatija, nestrpljenje, očaj, opet nada, preplavljenost, strah, snaga, tuga, opet anksioznost usled neizvesnosti, opet nada. Dugo smo potiskivali sve to usled nepravdi i poniženja koje smo posmatrali, gradeći odbrambene mehanizme da bismo nekako psihološki preživeli. Važno je da je strah probijen i da nema nazad.

Teško je koncentrisati se na bilo šta drugo, sve deluje jako daleko, nekad i nevažno, ali neophodno je disati, setiti se sebe, proveriti kako si, opet oplemeniti dušu nekom umetnošću da te osveži, održi motivaciju. U suprotnom, izgoriš kao šibica. Meni probe spasavaju glavu, iako je jako teško biti na više frontova, mada, sve je to isti front, borba za pravdu i dobrotu, poredak nežnosti.

Ti si jedina članica benda iz prvobitne postavke. Kakvo je bilo iskustvo raditi sa toliko različitih ljudi tokom 25 godina? Šta si naučila o sebi i drugima?

Najviše o tome kako se ljudi dele na vredne, hrabre i strastvene i one nedovoljno strastvene, malo lenje, možda uplašene. Ja sam bila strastvena i delimično hrabra, nedovoljno vredna. Kad je Nikola Berček (gitarista i autor muzike) došao u bend 2004, sa svojim neverovatnim talentom, još izrazito vredan, nepotkupljivo hrabar i potpuno neopterećen bilo čijim mišljenjem, shvatila sam da ću morati da se saberem kako bih nekako mogla da ga pratim, da iskoračim. Bila sam nesigurna u svoje muzičko znanje i talenat, a i nisam imala dovoljno iskustva, pa je bilo lakše sedeti u sigurnoj zoni. Morala sam da postanem mnogo hrabrija i mnogo vrednija. On je ključ opstanka benda i mog rasta kao nekakvog stvaraoca, pomerao me je napred. Shvatila sam: oni koji ne mogu bez stvaranja – stvaraće. Ostalima će to biti samo hobi, prolazna faza, zaposliće se po bankama, ići na tim–bildinge, neće jesti posle 17h, gitare će zamenili teretanama i telefonima, za stvaranje neće biti vremena. Jer za stvaranje je potrebno hrabrosti i dosta odricanja, a moraš i da budeš u kontaktu sa sobom. Muzika i književnost su osnova mene, mog postojanja, to sam naučila o sebi.

Vi ste jedan od onih bendova koji imaju vernu publiku, prepoznajete se sa ljudima po senzibilitetu. Kakva je vaša publika? Ko su ti ljudi?

Nekad se i ja pitam gde se gaje ti nežni, osećajni, pametni ljudi. Kako im je u ovako grubom društvu? Nije bilo jednostavno pratiti nas sve ovo vreme, nestajali smo toliko puta, nismo se ponašali uobičajeno za rokenrol bend. Odanost naše publike je postala neupitna. Takođe, naše pesme nisu na prvu loptu, one zahtevaju posebnu osetljivost i predanost da bi se otkrile i volele, osetljivost za lepotu, sklonost ka razmišljanju. Privilegija je imati takvu publiku, baš kao što kažeš, prepoznajemo se po senzibilitetu: kao da u pesmama postoji šifra za raspoznavanje.

Da se vratimo na proteste. Šta misliš da će biti epilog? Osećaš li da je kraj ovog režima blizu?

Ja sam uvek optimista, šta mi drugo preostaje. Ipak, ne postoji način da se predvidi ishod. Svako ima neke svoje postavke i pretpostavke, ali to su neke lične konstrukcije, kafanski, prijateljski razgovori. Bilo bi neozbiljno da ja javno predviđam bilo šta. Studenti su svojom hrabrošću, požrtvovanošću i upornošću prenuli Srbiju, otpakovali potisnuta osećanja, probili strahove, probudili uspavano dostojanstvo, tugu, bes, ljutnju, suze, a najviše su probudili nadu koja je, posle toliko izgubljenih i izneverenih prilika, bila u hibernaciji. Potcenili smo zlo, dobronamerni ljudi teže tome da učitavaju svoje dobre namere u druge. E sad, studenti jesu oslobodioci nade i zatomljenih osećanja, ali nisu naši lični oslobodioci. Mi moramo sebi da pomognemo, potrebno je da vidimo šta s tim osećanjima, probuđenim dostojanstvom, mi moramo da preuzmemo odgovornost, a ne da ga smeštamo u nekog drugog jer ćemo opet da se uspavamo prvom sledećom prilikom. Potrebno nam je potpuno oslobođenje, ne samo privremeni ventil. Nama je ovo ogromna prilika za rast, sazrevanje čitavog društva. Videćemo kako ćemo to iskoristiti, ne smem da zamišljam nikakav razočaravajući ishod, slomilo bi mi srce. Ne znam koliko je izdržljivo i dalje živeti u ovolikoj vulgarnosti.

...

Baviš se porodičnom psihoterapijom, to je jedno od mnogih tvojih interesovanja. Da li misliš da umetnici, suštinski, stvaraju iz svog bola, a kada ga se (i ako ga se) reše gube umetnički potencijal? Ili je to sve predrasuda?

Stvarno deluje kao da sam neki rastrzani ludak koji ima mnogo interesovanja, ali zapravo ona su izrazito povezana: i umetnost (pisanje) i psihoterapija odgovaraju na pitanja zašto smo takvi kakvi smo i zbog čega se i kako se nešto dešava.

Tvoje pitanje je jako interesantno i, odmah da kažem, reč je o predrasudi. Mislim da se umetnički potencijal i kreativnost više razvijaju što dublje ulaziš u sebe, otvara se ogroman prostor za koji pre toga nisi znao da postoji, niti si ga video. Takođe, predrasuda je o psihoterapiji da se, posle rešavanja glavne teme, problemi više neće pojaviti. Mi ne možemo da promenimo prošlost, moramo da je prihvatimo radi zdravije budućnosti. Samim tim ožiljci ostaju, ali na terapiji učimo da drugačije reagujemo na okidače, svesniji smo šta pripada prošlosti a šta sadašnjosti, integrišemo iskustva, jačamo sopstvene resurse samoregulacije, razumevamo obrasce i umemo da ih presretnemo umesto da ih hranimo, preuzimamo odgovornost. Rast je bolan i zahteva svest. Tada želiš više od života. Kreativnost može samo još više da se otključa, da postaneš hrabriji, da imaš više poverenja u svoje procese, svoje procene. Sve ovo ne znači da svako mora na terapiju da bi bio bolji umetnik, već samo da nas psihoterapija ne čini mirnima i dosadnima, te da oslobodimo deo te ogromne snage koju smo koristili za patnju, bežanja od bola, ruminaciju, zaglavljenost i koristimo je za stvaranje.

Ti si društveno veoma aktivna osoba, zanima te, između ostalog, problem zaštite životinja. Koliko nas kao društvo ta tema uopšte dotiče, kakvo je tvoje iskustvo?

Loše. Ta tema zanima jako mali broj ljudi. A kakvo je jedno društvo vidi se po odnosu prema najslabijima, dakle i prema životinjama, potpuno krotkim, nedužnim, dobrim, inteligentnim, izrazito osećajnim bićima koja potpuno zavise od nas. Na stranu priča o izrabljivanju životinja. Nismo mi kao društvo zreli još za to, pa ću se ograničiti samo na temu napuštenih pasa po Srbiji. Čak i oni s vlasnicima imaju teške sudbine, često su na lancima, lovački psi u boksovima, a ako nisu dobri za lov izbace ih na ulicu. U Srbiji, u nekim mestima, lovci masovno ubijaju napuštene pse, a pojedini ljudi pse izbacuju na ulicu čim se “sete” da to nisu igračke za decu i pošto ih malo izgustiraju. Poseban problem su prihvatilišta za pse – to su logori smrti. Mi smo bukvalno nacisti prema psima, a sve zbog strašne korupcije s državnim novcem za prihvatilišta. Situacija je doslovno strašna i dok rešavamo neke druge probleme psi u Srbiji umiru u najstrašnijim mukama, a sve ovo zbog nekažnjivosti zločina nad životinjama, odnosno neprimene Zakona o dobrobiti životinja. Vladavina prava je imperativ uređenog i zrelog društva. Zasad nismo nijedno od ta dva, već se opiremo i zakonu i empatiji.

Šta je s poezijom? Možemo li da očekujemo novu zbirku ili si se malo “primirila” kao pesnikinja?

Nikako! Pesnikinja nikad ne spava. Da bi pisao, moraš mnogo da posmatraš, misliš, živiš, sve to posložiš. Od prošle zbirke bilo je dosta turbulentnih godina, prvo kovid, pa zdravstveni problem koji me je godinama mučio… tada je teško usredsrediti se, ali pisala sam i pišem. Mislim da sad već mogu da kažem s priličnom sigurnošću da će zbirka izaći ove godine. Biće ovo uzbudljiva godina, album, zbirka, pored toga sva ova društvena previranja, treba čuvati psihofizičko zdravlje. Kao što vidiš spora sam jer me ne proganja imperativ da moram stalno nešto da objavljujem kako bih postojala na radaru javnosti, pratim sopstvenu dinamiku. Ne spava pesnikinja, sve prati i posmatra i učestvuje.

Stiven Patrik Morisi, bivši frontmen Smitsa, tvoja velika ljubav od detinjstva, ponovo dolazi u Beograd na leto. Opraštaš li mu sve ispade kojima je sklon tokom poslednjih godina? Pretpostavljam da imaš ambivalentan odnos, ali da ćeš ipak biti na koncertu.

Jao, namučio me je taj Morisi. Kad je bio u Smitsima zastupao je stvarno dobre vrednosti, izveo gomile generacija na pravi put. Nije lako integrisati te ispade u ogromnu ljubav koju osećam prema njegovom stvaralaštvu, a negde i njemu. On je kao član porodice, mnogo mi je značio još od tinejdžerskih dana, kako to da zaboravim, za mene je on najvažniji umetnik. Ali ne mogu da podržim gotovo ništa od onoga što izjavljuje već dugo unazad. Ne znam kako i kada se desilo da je od dežurnog kontraša zastranio u desničarenje, to me je veoma pogodilo, vrednosti skroz suprotne od mojih. Naravno da dolazim na koncert.