Posvećenost filmu

Ljubav Dušana Duška Duce Stojanovića prema čaroliji pokretnih slika verovatno se začela davno, u detinjstvu, kada mu je majka (koju je rano izgubio) davala isečene sličice da se njima igra. On bi ih ređao po prozorskom staklu, pokretao i tako stvarao neke svoje neuhvatljive filmove detinjstva. Kasnije, kao dečak dobio je mali kućni kino-projektor formata 35 milimetara pomoću koga je projicirao, zaustavljao, vraćao i raščlanjavao kratke delove filmova koji su mu dolazili do ruku. Već tada su se pokretne slike utkale u maštu i dušu dečaka, mladog čoveka koji je izrastao u najpotpunijeg zaljubljenika u film jugoslovenske kinematografije. A taj mali projektor, ta mesingana igračka davnog dečaštva, stajala je u Duškovoj sobi i svojim staklenim okom pratila čitav jedan bogat stvaralački život…

Dušan Stojanović je studirao i diplomirao pravo, ali se nezavisno od toga u potpunosti posvetio filmu. Početkom pedesetih godina, još kao student i član Kino-kluba Beograd, objavljuje svoje prve tekstove po filmskim časopisima. Bili su to kraći ili duži eseji, briljantno pisani, zasnovani na izvanrednom poznavanju svetske kinematografije i istorije filma, britke analize problema koji su tada još mučili našu filmski nedovoljno pismenu domaću kinematografiju. Stvaralačka radoznalost, istraživački duh i stalno preispitivanje sopstvenih zaključaka veoma su brzo doveli Duška Stojanovića od istorije do same suštine fenomena film – do teorije filma. On je postao prvi i vodeći jugoslovenski (SFRJ) teoretičar filma, začetnik ove naučne discipline kod nas. U svojim ranim radovima prati tada već klasičan ontološki pristup filmu („Filmski medij“, 1966. i „Velika avantura filma“, 1969), a kasnije razvija svoja semiotička istraživanja („Film kao prevazilaženje jezika“, doktorska disertacija, 1974), na šta se oslanjaju svi njegovi kasniji radovi. Originalni, vodeći i autoritativni jugoslovenski teoretičar filma, veliki deo svojih aktivnosti usmerio je na razvijanje domaće teorije filma i objavljivanje dela najznačajnijih svetskih teoretičara. Pokretač i urednik jedinog našeg časopisa za teoriju i istoriju filma „Filmske sveske“ (od 1968), urednik mnogih edicija i zbornika u oblasti teorije filma, dr Dušan Stojanović je svakako imao odlučujuću ulogu ne samo u formiranju i usmeravanju teorije filma kod nas, već, preko nje, i u oblasti domaćeg filmskog stvaralaštva.

Radnu karijeru na filmu Stojanović je započeo 1953. godine kao saradnik Jugoslovenske kinoteke, da bi 1965. prešao na Fakultet dramskih umetnosti gde je vodio katedru i predavao teoriju filma. Njegova živa reč, puna naboja iskrene ljubavi prema sedmoj umetnosti, plenila je studente. On je na svojim predavanjima otkrivao generacijama filmofila nove svetove u oblasti za koju su mislili da je poznaju. Njegov cilj nije bio da priča o filmu, već da natera slušaoce da razmišljaju o filmu. Odjek njegovih reči bi svako nosio u sebi i posle završenog časa poneo bi ga u svoj budući profesionalni život, pretočio u svoje stvaralaštvo. Zato možemo reći da je životno delo Dušana Stojanovića nemerljiva vrednost koja je ugrađena u sva ostvarenja savremene jugoslovenske i srpske kinematografije, upijena na predavanjima, upijena kroz knjige.

Duškova ljubav prema filmu nije znala za granice – želeo je da proba sve, pa je tako prihvatao i da se pojavi pred kamerama kao glumac , bilo da se radi o profesionalnim (Dvoje Saše Petrovića, Pozorište u kući Dejana Ćorkovića) ili studentskim poduhvatima. A pokretne slike su nam pomogle da sačuvamo njegov dragi lik i topli glas kada je za TV gledalište govorio o filmu, o teoriji, o drugima, o sebi.

Dušan Stojanović je još bio u punoj stvaralačkoj snazi i mogao je još mnogo da kaže, kada ga je 30. juna 1994. godine naglo i neumoljivo smrt otrgla od nas. Da li? Jer tu neumitnu smrt je nadživelo njegovo životno delo kao jedan od temelja neke lepše budućnosti našeg filma…