“Postojanje je gubljenje vremena”

Svetislav Basara za “Vreme” govori o “lošim momcima” svetske književnosti i filozofije, o mračnoj književnosti, o jeziku koji stvara stvarnost, o istoriji i istoriografiji, o svojim romanima i novom rukopisu, o prevodivosti i još po nečem.

“VREME”: Da li misliš da je pisac povlašćeni tumač svoga dela ili ne? Da li nam okolnosti iz piščevog života pomažu da bolje razumemo ono što je napisano? Selin i Hajdeger imali su krajnje problematične živote. A i dalje su veliki.

SVETISLAV BASARA: Možda ima pisaca koji mogu povlašćeno tumačiti svoja dela, ja ne spadam među takve. Quod scripsi, scripsi, pa bujrum. Svako tumačenje je od “ovoga svijeta”, za razliku od romana – čak i loših – koji nisu od “ovoga svijeta”. Iz svakog romana progovara – ne nešto onostrano, to su koještarije – nego nešto ispod površine, nešto što je “unutra” i to ne unutra u smislu u kome je nešto u nečemu, nego “unutra” za koje ne postoji ništa spoljašnje. (Eto nas prevremeno kod Hajdegera). Spoljašnjost je čisti užas. Ono biblijsko “i vidješe da su goli” ne treba razumeti kao “videše da su neodeveni” nego kao “videše da su u spoljašnosti”, da su izloženi, da su izašli iz sebe.

Selina što se tiče, nema velike literaure bez problematičnog života. Pisci zaranjaju ispod površine mišljenja i jezika i otuda na svetlost dana ne iznose samo rasute iskre svetla nego i logose tame. Selinov antisemitizam i Hajdegerov nacizam treba bezrezervno osuditi u društvenom i političkom diskursu, ali književnost ne bi smela a da se ne zapita: pa čekajte, kakav je to svet u kome je uopšte moguć nacizam? Literatura, štaviše, mora otići i korak dalje i postaviti pitanje: a da možda svet, ovakav kakav je, ne zaslužuje da bude kažnjen nacizmom? Budući da svedočimo da se duh sličan nacizmu ponovo rađa, izgleda da zaslužuje.

Inače, nemam nikakvih problema sa Hajdegerovom zaljubljenošću u Hitlera. Preveliki je on mislilac – po meni možda najveći u istoriji filozofije – a da bi ta mračna ljubav bacila senku na nadublji uvid u prirodu ovog sveta za koji znam: “Priroda sebi postavlja jednu granicu koja se sastoji u tome da nikad ne dolazi do sebe”.

“Unutra”, kažeš, za koje ne postoji nešto “spoljašnje”. Barem tri velika savremena filozofa (računajući i Hajdegera) rekla bi da ti, zapravo, govoriš o jeziku koji je uvek “spolja” i da tek na osnovu tog i takvog – jezičkog, dakle – iskustva, jezičke “spoljašnjosti”, uopšte možemo govoriti o nekakvoj “unutrašnjosti”. Bez jezika “unutra” su jetra, pankreas, creva i govna…. To “unutra” jezičke je prirode (duša na primer). Utoliko, zašto bi “spoljašnjost” bila užasnija od “unutrašnjosti”? Zamisli šta bi se dogodilo ako bismo mogli da proniknemo, na nejezički način, u unutrašnjost drugih ljudi. Poludeli bismo za manje od tri minuta. Zbog toga, valjda, i postojite vi pisci, da nam, s vremena na vreme, po visokoj ceni koju plaćate za nas, pokažete šta je unutar drugih: pakao.

Kada govorimo o tom “unutra” – što je samo po sebi velika, ali neophodna drskost – govorimo o nečemu o čemu se ne može govoriti, o čemu se jedva može misliti. To “unutra” je izvan/iznad kvantitativnosti, oblikovnosti, temporalnosti, čulnosti, o njemu možemo ponešto naslutiti isključivo apofatički, preko negativnog iskustva ospoljenosti, izloženosti i egzistencijalne golotinje. Može u tu svrhu poslužiti i pažljivo iščitavanja poezije Novice Tadića, da se zadržimo na domaćoj književnosti. Samo su veliki, mračni pesnici – kakvih gotovo sigurno više neće biti – uspevali da se provuku pored mrtvih straža “čuvara praga”, razuma, i da – koliko je to jezikom moguće učiniti – iznesu ponešto na ovu stranu.

Jezik je duboko, ali nije “unutra”. Da je “unutra”, ne bi bio podložan kvareži, a vidimo da se jezici ubrzano kvare, čak i oni mnogo bogatiji i izražajniji od našeg. Ako samo pažljivije oslušnemo, videćemo da jezici – pogotvo oni koji su “umrli”, a koji uopšte nisu “mrtvi” – poumirali su samo oni koji su njima govorili – govore sve. Postojanje, egzistencija, dolazi od ex–sistere – “stajati izvan”. Izvan čega? U čemu? Da li to znači da smo stajali – ili da ćemo jednom stajati – u nekom “unutar”. Lično mislim da upravo to znači. I verujem – mada ne mogu garantovati za tačnost informacije – da ćemo ponovo stati unutra. Ali “unutar” ćemo morati stati po slobodnom izboru, ne po nekom palingenetskom i origenističkom determinizmu, nakon što okajemo grehe. Greh spoljašnjosti se ne može okajati. Spoljašnjost je i greh i kazna. Mi smo – govorim u ime kolektivnog Adama – morali po slobodnoj odluci izaći iz “unutra”, videti da smo goli, da bismo se slobodnom odlukom (u stvari mnoštvom odluka) vratili unutra. Upravo zato je bio nepohodan Pad. Da bi bio slobodan, čovek je morao doneti pogrešu slobodnu odluku.

Posao pisca – pogrešno. Treba reći – pozvanje. Pozvanje da se spušta u unurašnje Hadove i da za to plaća visoki cenu. Ali to nema cenu.

Kazao si jednom da te pisanje Kontraendorfina umalo nije stalo glave zbog okapavanja nad svakom rečenicom, svakom figurom, svakim detaljem koji se klatio na ivici između duhovitosti i vulgarnosti… Dakle, pišeš li teško?

Preterivao sam kad sam to rekao. Ali jesam se pošteno namučio i uživao u tom samomučenju. Kad sam počeo da pišem Kontraendorfin, moja literatura je bila došla do one Hajdegerove granice koja se sastojala u tome da više nije bila u stanju da dođe do sebe. Morao sam pronaći drugačiji pristup jeziku, koji je, uzgred rečeno, naš najveći, a mislim i nerešiv problem. Loše politike proizlaze iz lošeg jezika, korupcija je posledica kvareži jezika, ali o tome ćemo drugom prilikom, ili u privatnom razgovoru.

Tako sam odlučio – “odlučio” je teška reč – tako sam spontano počeo pisati o stvarima o kojima se ne može pisati, stvarima o kojima se u Srbiji ne sme pisati i to na način – hajde da opet malo preteram – na koji se uopše ne može pisati. Inače da: vrlo teško pišem. Štaviše, i ne volim da pišem, mislim na tehničku stranu pisanja.

Jednom si rekao (parafraziram) da je stvarnost vrlo nestabilna struktura koja počiva više na našoj veri u stvarnost nego na bilo čemu drugom. Više puta si pak ponovio da je stvarnost sačinjena od jezika.

Da, mi volimo da mislimo o pojavnosti/stvarnosti kao o nekoj stabilnoj strukturi, ali – vratimo se opet Hajdegeru – stvarnost nikad ne uspeva da dođe ni do sebe, kamoli do neke stabilnosti, mada neprestano pokušava, kao i mi, ljudi, uostalom. Naša planeta visi u praznom prostoru, mi to objašnjavamo gravitacijom, ali s gravitacijom ili bez gravitacije, planeta Zemlja visi u praznom prostoru. Jezika što se tiče, on nije gradivna materija stvarnosti – da li (i šta) postoji izvan jezika, to je problem za ontologiju. Lično mislim da je nerešiv – ali za nas, ljude, ne postoji ništa osim jezika. Mi percipiramo onoliko realnosti koliko nam jezik saopšti. Vitgenštajn, sažet kakav je bio, ovako je to postavio: “Granice mogu jezika su granice mog sveta”. Može nešto i postojati – u stvari postoji mnogo takvih “nešto” – ali ako nemamo reč za to, ono za nas ne postoji. Imamo onoliko sveta koliko nam je jezik bogat, izražajan i koliko su razuđeni i istančani njegovi glagolski oblici i vremena. Loš jezik – jezik “slep” za nijanse i finese, jezik “prvih lopti” – daje lošu, zamućenu, iskrivljenu sliku realnosti. Siromaštvo jezika je ono Hajdegerovo “siromaštvo svetom”, koje je majka svih drugih siromaštava. Već decenijama govorim (i pišem) – i manje-više me svi gledaju kao budalu – da naš problem nisu loša politika i naopak kulturni model, nego loš jezik sa kojim se nekakav drugi model nije mogao niti se može izgraditi.

Sigurno si primetio da je i uporeba aorista krajnja retkost, vremena koja gramatički sežu dalje u prošlost da ne pominjem. Svugde i samo perfekt. Ono što je bilo pre pet sekudni jednako je “bilo” kao i ono što bejaše bilo pre petsto godina. Eto zašto naša istorija – ako reč istorija nije preteška – nema dubinu i zašto je ovde sve u spoljašnjosti.

Veoma si sklon istoriji i tumačenjima istorije. S druge strane, tvoji se romani i tvoje priče, još od Kineskog pisma ili Fame, čvrsto drže ovoga sada i ovde. Istorija je u tvojim romanima tek povod za jezičke igre, dok je u tvojim nefikcijama istorija sila koja određuje i našu sadašnjost i našu budućnost.

Vrlo sam nesklon istoriji, delim Džojsovo mišljenje da je “ona noćna mora iz koje se valja prenuti”, ali nemam kud iz istorije. Kao što nemam kud iz sebe. Jednom od svojih najuspelijih rečenica, smatram rečenicu iz Kontraendorfina: “postojanje je gubljenje vremena”. Šta god radili dok postojimo, gubimo vreme. Moglo bi se i za istoriju reći da je gubljenje vremena. Kad je reč o našoj istroriji, ona je slična našem jeziku – pompezna u sivilu i obesna u siromaštvu, kao stvorena za književne sprdačine.

Samo da preciziramo: govoriš, zapravo, o istoriografiji? O tumačenjima istorije? Ali, ako je tako, onda je reč o državnoj strategiji umivanja i falsifikovanja istorije. Nije da nema dobrih i poštenih istoričara…

Da, mislio sam na istoriografiju, ali sam pre svega na umu imao jedno naopako poimanje istorije i još naopakije poimanje istoriografije, koje se ni za “i” nije promenilo od vremena Pantelije Srećkovića, koji je Ilarionu Ruvarcu upisivao kao težak greh to što, kad u Bečkim arhivama pronađe neki dokument koji se ne poklapa sa srpskom zvaničnom verzijom, taj dokument objavi, umesto da ga prikrije ili – još bolje – uništi. Ruvarac je – da bi Pantelji pokazao moć i važnost dokumenta – negde iščeprkao dokument, neku krštenicu, šta li, koji je pokazao da je veliki Srbin Pantelija Srećković u stvari posrbljeni Bugarin.

Naravano da u Srbiji ima izvanrednih istoričara – neki čak imaju katedre i predaju – ali jedinom “ozbiljnom” istorijom se i dalje smatra srećković-ćosićevski bućkuriš. Ćosićev paket istoricističkih akcija još je toksičniji od Pantelijinog. Ćosić istoriju – dakle mračnu stihiju svetskih zbivanja, koje istoriografija kako-tako tumači – ne sagledava kao zbir ljudskih delovanja nego kao zli metafizički entitet koji se posebno okomio na Srbe. Iz takvog shvatanja – koje deli 98 odsto populacije Srbije – proizlazi jedan tipično seljački pristup životu: protiv istorije se treba boriti, treba je prevariti, uhvatiti na spavanju i ostvariti neki od vekovnih srpskih snova. Ćosić se borio, borio – nalazio je, doduše, saborce na svakom koraku – i nedugo pred smrt izjavio da ga je “istorija prevarila”. Ne može biti ozbiljno – a tek ne može biti koliko-toliko stabilno i prosperitetno – društvo koje krajnje ozbiljno uzima autora takve jedne pompezne budalaštine.

Tvoji su romani, strogo uzev, neprevodivi. Stranac bi odustao već kod fusnote u kojoj mu savesni prevodilac objašnjava razliku između Milovana Đilasa i Dragana Đilasa. A obojice ima u tvojim romanima. Miljenko Jergović jednom je, u neformalnom razgovoru, rekao, otprilike da “Basaru boli dupe” za prevodivost, te da je Basara, u tom pogledu, fenomen.

Uopšte me ne boli dupe za “prevodivost” – ne bih imao ništa protiv da moji romani budu prevedeni na sve jezike – ali nisam spreman da učinim ni najmanji napor, tek ne ustupak, da bih povećao njihovu prevodivost. Pišem ovim jezikom za one koji govore ovim jezikom – mislim na celo štokavsko područje – nemam ja kud iz ovog jezika, prevodi nisu nikakav izlaz. Slaba prevodivost mojih romana ne proizlazi toliko iz teškoće objašnjavanja ko je Dragan, ko Milovan Đilas, koliko iz nezainteresovanosti strane publike za teme, ton i stil mojih romana. Previše je to mračno. U uređenijim i bogatijim društvima mračna literatura nije na ceni. Nije to više ni slikarstvo. Ljuba Popović mi je jednom prilikom (2015) rekao: “Da smo Dado i ja pre tri godine došli u Francuku, pomrli bismo od gladi, niko ne bi dao 50 evra za neki naš rad.” Ali izgleda da je to tako. Što više postaje mračno mesto, svet se sve više okreće vedrim temama i dekorativnim molerajima.

Dopusti da se ne složim. Ne čini mi se tačnom tvoja tvrdnja da u uređenijim društvima mračna literatura nije na ceni. Naravno da će više ljudi čitati Koeljove gluposti nego tvoje romane. Ali to nije nikakav kriterijum. Uostalom, ima li mračnije knjige od Eumenida Džonatana Litela, objavljene u bogatoj Francuskoj, ili knjiga Henrika Tikanena u još uređenijoj Švedskoj, ili, šta–ti–ja–znam, knjiga Havijera Serkasa u nimalo siromašnoj Španiji (primera je koliko god hoćeš)?

Nije da se moje knjige ne prevode, nije da nemaju i određenu publiku i određenu kritičku recepciju. Ali štampaju ih uglavnom izdavači profila i kapaciteta “Geopetike”, za publiku poput “Geopoetikine”. Ima urednika u velikim, stranim izdavačkim kućama kojima se jako dopadne moja proza, ali je ne štampaju jer procenjuju – i sigurno ne greše u proceni – da neće biti komercijalna. Jedna je stvar mračna nemačka, francuska i španska literatura, sasvim je druga stvar mračna srpska lietaratura. Mada Selina u Francuskoj i dan danas objavljuju uz škrgut zuba. Da to pojednostavnimo: mi smo nebitni svetu, svetu je nebitna i naša literatura. I to s dobrim razlogom.

foto: dragan banjac

Završio si rukopis novog romana Đinđić: memoari s onu stranu groba. U privatnoj prepisci rekao si da, pišući, umalo sebe nisi oterao u ludnicu. Zašto?

I tu sam malo preterao. Pišući Memoare nisam bio ni bliže ni dalje od ludnice nego inače. Posebno iritirajuća okolnost bila je to što je u Memoarima narator Đinđić, a ne moj notorni alter ego Kaloperović. Nije prijatno govoriti u ime mrtvog čoveka. Ta neprijatnost me, naravno, nije sprečila da napišem sve što sam bio naumio da napišem – to jest onoliko koliko sam uspeo – i da u Đinđićevo ime polijem tonama govana sve one koji su – aktivno ili pasivno – pleli smrtnosnu mrežu oko tog čoveka dobrih namera. Mnogi korifeji ondašnje i sadašnje građansko-demokratske čaršije prilično će se iznenaditi kad vide da su i oni obilno posuti govnima.