Porodični sukob bez šireg odjeka

foto: dragana udovičić

U Beogradskom dramskom pozorištu, na novoj, letnjoj sceni gledali smo Antigonu u režiji Dijega de Bree. Na sajtu pozorišta (BDP odavno nema pozorišne programe) piše da igraju Sofoklovu Antigonu u prevodu Miloša N. Đurića. No BDP ne igraju “samo” Sofoklovu Antigonu. Tekst predstave sadrži ključne momente Sofoklove Antigone (susret Antigone i Kreonta, Antigone i Ismene, Kreonta i Hemona, Kreonta i proroka Tiresije), ali to nije i jedini tekst koji čujemo tokom predstave. Tekst ove predstave je verovatno nastao u saradnji dramaturga Kate Đarmati i reditelja Dijega de Bree, ali na osnovu kojih tekstova, autorski tim i uprava pozorišta su ostavili publiku da nagađa. Đurićev prevod u stihu i prozni delovi teksta sudaraju se u tekstu predstave koja vrvi od brojnih i različitih protivurečnosti. U jednoj sceni likovi govore uzvišenim govorom (izdvojili su najpopularnije Sofoklove stihove), a u narednoj se govor likova surva u prozu, pa Hemon pita Kreonta zašto su Antigonu tukli u policiji. Naravno da bismo sada ovde mogli da sprovedemo istražni postupak da bismo utvrdili šta je odakle preuzeto, ali umesto da to uradimo postavićemo neophodno pitanje: A zašto je to urađeno?

Kada ovo pitamo ne želimo da reditelju uskratimo pravo da sam kreira svoj tekst predstave, ali kada to radi ima obavezu da potpiše sve one čije tekstove preuzima jer u protivnom uskraćuje njihova autorska prava i dovodi publiku u zabunu. Ovakva neodređenost prema tekstu predstave stvara zbrku i niz proizvoljnosti koje se kao virus šire čitavom predstavom. Na primer: reditelj stalno ističe (to piše i na sajtu i u intervjuima) da za njega Antigona predstavlja pobunu protiv vlasti. Dobro, ali koje vlasti? Jer Kreont (Pavle Pekić) na početku tvrdi da vlada gradom, a nosi papsku odeždu. Kasnije će obući građansko odelo, pa kardinalsku odeždu… Tiresija tvrdi da je prorok a nosi odeždu katoličkog sveštenika… Možda su time hteli da izjednače različite vlasti iz različitih vremena, ali to nije Sofoklov Kreont kome je pisac dao tačno određen tekst, a time i društveni kontekst u kome se odvija radnja.

foto: dragana udovičić

Sofoklov Kreont ima veoma ozbiljan i konkretan problem. On vlada u aristokratskom-patrijarhalnom društvu u kome se legitimitet postiže na dva načina. Bog je preko svog posrednika dao legitimitet kralju i/ili putem neposredne muške krvne veze. Kreont nije predstavnik legitimne kraljevske loze (koju čine Laj, Edip i dva njegova sina). Dakle, on nije kraljev već kraljičin brat. Kreont je došao na vlast nakon što su se dva brata, oba legitimna naslednika, međusobno poubijala pri čemu je sam Kreont bio na strani Eteokla. To znaju i građani (hor) i Antigona i Ismena. Zato je Kreontu jako važno da Eteokle bude pokopan uz sve počasti, a da Polinik, koji je napao grad, bude večno kažnjen. Njegov poseban problem predstavlja što njegovu odluku dovodi u pitanje Antigona koja je a) žena u patrijarhalnom društvu b) jedini (uz Ismenu) predstavnik legitimne kraljevske loze. Ta pozicija Antigone je izuzetno značajna za Kreonta. Zato što je u krvnoj vezi sa kraljevskom lozom ona je izabrana da bude verenica Kreontovog sina Hemona. Venčanjem svoga sina (naslednika) i ćerke legitimnog kralja Kreont bi dodatno osnažio svoju vlast. Kreont u Antigoni menja svoju odluku (umesto da Antigona bude živa zakopana treba da bude oslobođena) onda kada se ispred njega postavi nesumnjivi reprezent više (božanske) instance prorok Tiresija. Tiresija mu javno pred građanima (tj. horom) kaže da svoju poziciju duguje njegovom (Tiresijinom) zalaganju, zatim da čini nepravdu i da će zato što je živo čeljade zakopao i sam izgubiti nekog svog. Kralj može da donosi zakone, ali kralja kraljem ne čine zakoni već krv (nasledna loza) i bog(ovi) koji su “pomazali” naslednu lozu. Zato kada se Tiresija (predstavnik Bogova) pojavi pred Kreontom, Kreont ga momentalno (ali ipak prekasno) posluša.

UZALUDNO LJUTI KREONT

Ako Kreonta obučete u savremeni kostim i još mu dodate i savremeni tekst u prozi to dovodi do toga da Kreont nije iz sveta u kojem je muška krv i božija milost glavni argument za vlast. U tom slučaju, možemo da pretpostavimo da bi Kreont i dalje mogao da se ljuti na Antigonu i da želi da je kazni zbog neposlušnosti, ali ne postoji ni jedan razlog da svoju odluku promeni kada se pojavi Tiresija jer više instance od njega samog nema te se čitava postojeća dramaturška konstrukcija komada dovodi u pitanje. Ako se menja kostim tj. kontekst komada onda se mora naći adekvatna zamena za svaki odnos, za svaki motiv.

foto: dragana udovičić

I ne samo to! Nisu sve vlasti ovog sveta iste. Jednu vrstu vlasti ima kralj, drugu političar, treću papa. Ne postoji vlast uopšte. Tom stalnom promenom kostima reditelj i kostimograf (Blagoj Micevski) gurnuli su Pekića koji igra Kreonta u veliki problem. Ko je Kreont koga igra Pekić? Kralj? Političar diktator? Papa? Kardinal? Nije mu ostalo ništa drugo do da Kreonta igra na početku kao pozera, zatim kao opsesivnog tipa koji pošto-poto isteruje svoj kapric, onda odjednom, naprasno i potpuno nemotivisano menja odluku. Na poziciji kraljevske vlasti ga zamenjuje lik koji govori tekst ,,stražara” iz Antigone, a kraljica Euridika je silovana
mikrofonom (?!). Osim očiglednih nelogičnosti u odnosima prema likovima, promena kostima dovodi i do niza drugih krupnijih i sitnijih besmislica – npr. “glasnik” javlja da se Hemon probo mačem pred mrtvom Antigonom, a mi smo koji minut pre toga videli da se čovek ubio revolverom itd.

Jasno je nama da je Dijego de Brea hteo da postavi jednu modernu Antigonu. U tu svrhu glumci sa savremenim kostimima, imaju savremene geste koje treba da pokažu kako danas izgledaju i kako se ponašaju ljudi iz vlasti (Kreont), a kako savremeni buntovnici (Antigona). Jasno nam je da je hteo da nam ukaže i na teško i kompleksno psihičko stanje Antigone (čemu su, valjda, služili i video radovi u kojima Antigona prikazuje razne načine samoubistva). Ali to nismo dobili, jer Sofoklov tekst se opire ovakvom tumačenju i glavna žrtva tog opiranja, pored Kreonta, sama je Antigona. Jer, Sofoklova dakle antička Antigona zaista, duboko i sasvim iskreno veruje da ako ne pokopa brata po važećim obredima onda on neće moći da siđe u podzemni svet već će njegova duša nastaviti da luta između dva sveta što je kazna gora od smrti. Antička Antigona zna da će jednoga dana i ona poći u Had i da će se suočiti sa svojom odgovornošću za neučinjeno i da će posledice nositi do kraja vremena – u drevnom svetu Antigone život je trenutak, a smrt je večnost. Zato ona kaže Ismeni da mrtve mora slušati duže nego žive. Osim toga, nakon što je saznala da je rođena iz incestuozne veze Edipa i Jokaste i nakon što su se braća poubijala činjenica da je ona “namenjena” Hemonu daje mogućnost Antigoni tj. ženi u patrijarhalnom društvu za izuzetno povoljan obrat – umesto da bude izopštena kao kćer rođena iz rodoskrvne postelje, njoj se nudi da bude kraljica! Hemon će biti kralj, a ona kraljica nakon Kreonta. Međutim, ona i to odbija, izlazi iz tzv. zone komfora i svojim delom Kreontu javno (pred horom) kaže: Ti nisi u pravu!

SKORO GOLE ANTIGONE

foto: dragana udovičić

A ako je Antigona u savremenom kostimu, onda ona ne može imati antička verovanja i protiv Kreontove odluke može se buniti samo principijelno, što je nešto sasvim drugo. Pošto u ovoj predstavi nije artikulisan čitav novi & stari sistem vrednosti, Antigoni (a ovde ih ima čak dve: Dunja Stojanović i Jana Milosavljević) ne ostaje ništa drugo do da bude nervozna (da puši, da vrišti), da bude agresivna (da viče) i da bude prostački arogantna (kada raskrečena sedi pred Kreontom koji je ispituje). Glumica Dunja Stojanović je jako želela da odbrani svoju junakinju i njena pojava je bila uverljiva kada je pokušala da nam prikaže strah ili patnju ili trenutak zanosa. Ali generalno to nije bilo dovoljno za Antigonu jer ona nije imala (i nije mogla da ima u ovakvoj postavci) odgovor na pitanje zašto bi jedna mlada i veoma situirana devojka danas dala svoj život, a da mi u publici poverujemo u njene postupke i prihvatimo ih kao opravdane. Posebno je nejasno zašto se glumice koje igraju Antigone na kraju pojave skoro gole tj. u belom donjem vešu i sa crvenom samolepljivom trakom preko grudi. Da li se to Antigona svukla pre nego što se obesila (ili upucala, ili presekla vene, ili popila tablete) i zašto je to uradila?

Dodatni problem predstavlja to što je iz ovog komada praktično izbačen hor. Hor je u grčkoj tragediji izuzetno važan jer on predstavlja javnost pred kojom se dešava drama junaka tragedije. Hor od početka do kraja prati, komentariše, objašnjava poziciju likova i ima završnu reč. Ako se ukine hor onda sve što se dešava u Antigoni nije ništa drugo do sukob unutar porodice bez širih odjeka, a to nije grčka tragedija. Drama junaka tragedije tiče se njega lično, njegovog društva i čitavog kosmosa. Zato je nama danas jako teško da igramo tragediju jer ne možemo da pojmimo koji bi naš problem imao sve tri dimenzije.

U ovoj predstavi najbolje su prošli Luka Grbić koji igra Hemona i Mina Nenadović koja igra Ismenu. Oni su odlučili da igraju jasnu situaciju. Hemon je sin koga otac maltretira, osujećuje i ponižava i koji se brani i konačno odbrani samoubistvom. Ismena je kukavno, za život preplašeno biće koje nevoljno učestvuje u groznom porodičnom metežu gledajući kako svoju glavu da spasi. Hemon i Ismena mogu se i tako tumačiti, ali šta ćemo sa Kreontom i Antigonom?