Pomeranje Elbe

Od ove godine festival se više ne zove Međunarodni festival u Kanu, ostalo je samo Festival u Kanu – to da je međunarodni suvišno je isticati. Kan su oduvek krasili elegantni mehanizmi i sigurnost koju donosi uspeh na Kroazeti. Krah, ukoliko film propadne, takođe je siguran i nema načina da se naknadnim naporima stanje popravi. Individualna sigurnost podrazumevala se u Kanu, izuzimajući ponekog opljačkanog posvećenika filma koga bi lopovi uhvatili na spavanju, dok čeka u redu ili se u gluvo doba vraća iznuren, otežalih nogu. Upravo je ta lična sigurnost najbitnija promena koju je 55. festival uneo. Na metal osetljivi detektori, ljubazni čuvari, preljubazne čuvarke u tamnoplavim uniformama i stolovi za pregled tašni i ranaca, prekriveni marinskoplavom čojom postavljeni su na svakom ulazu u objekte gde se događa festival: Palais, market, hotele, klubove. Zbog efikasnosti smanjen je broj otvorenih vrata za ulaz u objekte, ali se čini da je broj posetilaca višestruko povećan. Brige su (p)ostale međunarodne.

UŽAS UDARA: Kad pištolj normalne veličine udari u liliputanizovanu (ali nesalomivu) Ajfelovu kulu u filmu Mulen Ruž (film kojim je otvoren Kan 2001), može da izgleda kao poigravanje Baza Lurmana s obrascima ili kao veseo znak njegovih celuloidnih snova. Malo je verovatno da zveket proizveden u susretu Ajfelove kule i pištolja (kao nekada u umetnostui između šivaće mašine i kišobrana na operacionom stolu) može u toj meri da bude nadrealan i da nasluti užas udara metalne letelice u, nažalost, salomive kule i predskaže tragičan 11. septembar 2001. Kao posledica međunarodnih briga i ponešto domaćih, sigurnost u Kanu podignuta je na visok stepen. Kao po zakonima fizike – kod spojenih sudova – briga priziva mehanizme odbrane; načini odbrane umanjuju zadovoljstva; rizik ne iščezava sasvim… Odgovorna akcija zasnovana je na preventivi.

U filmu Vudija Alena Holivudski kraj nema ni pištolja niti predskazanja. Vide se šavovi ranije korišćenih obrazaca. Posle inspiracije Dostojevskim, Zeligovskog mimikriranja u Bergmana i ponet Betovenovom gluvoćom u starosti, Vudi Alen je napravio film o reditelju koji tokom priprema snimanja filma iznenada oslepi. Tako slep reditelj radi film uz pomoć ličnog asistenta (koji je istovremeno i prevodilac kineskom snimatelju koji ne govori engleski) i bivše ljubavnice koja je aktuelna ljubav producenta i finansijera filma. Snimljena stvar u Americi je negledljiva. Evropa, međutim, razume delo. Reditelj dobija poziv da u Parizu nastavi karijeru koja je trasirana hvalospevima evropske kritike. Kao u slučaju stvaranja zajedničke evropske valute koja se desila dva stoleća posle uvođenja dolara, začet u Evropi kao zanat i umetnost, film se vraća iz industrijskog raja na rodnu grudu. Evropa to razume. To je holivudski kraj.

Seks je komedija – film o filmu otvorio je i prestižni kanski program Petnaest dana autora koji nezavisno od Festivala vodi Udruženje filmskih reditelja Francuske. Ketrin Breja, za koju je od početaka karijere seks koren sveta (film Prava mlada devojka /1975/ u Francuskoj je bio zabranjen čitavih 25 godina) demistifikuje vodeću stvar njenih umetničkih interesa. Filmom Seks je komedija Ketrin Breja ukazala je na upotrebu surogata i na potrebu da se rediteljski ego napoji, ponekad dotera, a da mu se treba i podsmehnuti. Nažalost, motivisana pozitivnom namerom da ukaže na surogat, češće je rukovala protezom nego što se držala pravog izraza.

PORUKA NOŽA: U svakom slučaju, Glavni program i Petnaest dana autora – dva bitna segmenta Festivala u Kanu, ogledala su se kroz stvaralčku taštinu i tanane sfere profesije reditelja.

Aktuelna politika izazvala je pomeranje težišta programa ka političkim filmovima – temama koje pobuđuju svest i savest. Izrael – Palestina, Amerika – Evropa, Jermeni u Turskoj, goloruki i moćni, naoružani i slabi… česte su teme filmova koji su na programu festivala. Kan u svom 55. izdanju izgleda kao da se približio Elbi, reci na kojoj je nekada počeo detant. S obzirom na broj i neiscrpnost žarišta sukoba koja su se u međuvremenu pojavila, izgleda da se Kan, makar za kratko, našao na obalama Elbe. U tom svetlu filmovi Kedma Amosa Gitaija i Božanska operacija Elija Sulejmanija dva su pogleda a jedinstven doprinos smanjenju napetosti na Bliskom istoku. Pri tom je film Sulejmanija, kao politizovan Moj ujak Žaka Tatija, duhovita i jasna beleška o dobrosusedskim odnosima koji se kod nas prepoznaju kroz mantru samo da susedu crkne krava. U filmu Božanska operacija nema krava, nema čak ni mleka, pojavljuje se Deda Mraz koji trči kroz maslinjake a pokloni se samododelju iz korpe koja se razvaljuje na njegovim leđima. Oni koji trče za Deda Mrazom ne zanimaju se za pakete, oni žele da mu se približe, ne kao mitu, već kao materijalu. Ne uspevši da ga uhvate, oni šalju poruku u obliku noža.

RAZGOLIĆENJE: Dugometražni dokumentrani film u konkurenciji Kuglanje za Kolombajn Majkla Mura jedna je od najubedljivijih osuda posedovanja oružja (ukoliko ga imaš, kad-tad ćeš ga upotrebiti) i očigledna nastava o disproporciji koju izaziva usavršavanje socijalnih (državnih) mera bezbednosti i porasta ubistava u Americi. Film se završava sistematskim i iskrenim razgolićavanjem Čarltona Hestona, predsednika Udruženja vlasnika ličnog naoružanja.

Film Deset minuta kasnije – šest desetominutnih prizora koji registruju tok vremena – potpisali su Verner Hercog, Viktor Erice, Čen Kaige, Spajk Li, Vim Venders i Aki Kaurismaki. U filmu Akija Kaurismakija ruskim vozom Helskinki u noći napušta par koji će kondukter, kao kapetan broda, venčati tokom putovanja za Sibir. Buduća mlada zove verenika da od preko puta sedne do nje. Pita ga: „Šta gledaš?“ „Domovinu“, odgovara mladoženja zagledan u mrak. Domovina je tu i kad je ne vidiš.