Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina novosadski časopis Polja bio je jedan od najvrednijih i najuglednijih u onoj „velikoj“, tj. stvarnoj Jugoslaviji; oko njega se okupljala jaka i razgranata novosadska/vojvođanska (neo)avangardna scena (ne samo književna) kao i budući postmodernisti – tada još umetnički poletarci – ali je krug njegovih saradnika, dakako, bio mnogo širi, obuhvatajući mnoga najznačajnija imena iz Beograda, Zagreba, Ljubljane etc. Časopis je obilovao prevodima tada najkurentnijih pisaca i teoretičara sa evropske i prekookeanske scene, od kojih su mnogi svoju južnoslovensku „praizvedbu“ imali upravo na njegovim stranicama. Tako su Polja bila jedan od najdoslednijih promicatelja duha (post)modernosti u jednom još uvek, pokazalo se, „epskom“ okruženju – čija će nam se barbarogenijska suština početkom devedesetih obrušiti pravo na glave – iz čega nekako prirodno proishodi i njihova potonja sudbina: početkom Velike Regresije Polja su prestala da izlaze, prirodno odumrevši kao, jelte, „relikt“ jednog „luksuznog“ vremena. Tek potkraj devedesetih došlo je do prvih ozbiljnijih pokušaja reanimacije časopisa, ali njegova prethodna redakcija nije u tome baš daleko odmakla.
Ovih dana se, napokon, pojavio prvi, vrlo obećavajući broj nove serije Polja (veoma lepo dizajniran), sa novom redakcijom (gl. ur. Laslo Blašković), formatom i konceptom, a u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Broj otvara temat Kraj priče, posvećen, na različite načine, Džojsu, Eliotu, Paundu i Belom; u rubrici Glasovi nalaze se „isečci“ iz aktuelne književne produkcije, od kojih posebnoj pažnji treba preporučiti odlomak iz novog romana Milice Mićić Dimovske, čija se radnja odigrava u prepoznatljivom miljeu savremenog Novog Sada, te novu prozu Zorana Magičnog Ćirića, live iz Nišvila… Lice je posvećeno portretu Jovice Aćina, dok esejistički blok Iluminacije donosi poslasticu broja – šest tekstova Aleksandra Genisa, a takođe i tekstove Gojka Božovića o Jovanu Hristiću i Vladislave Gordić o prozi Antonija Isakovića i Milete Prodanovića. Ovaj broj zaključuje rubrika Polis koja će, reklo bi se, biti namenjena analitičkom propitivanju društva.
Polja se, dakle, vraćaju na dostojan način, već najavljujući za proleće broj posvećen Aleksandru Tišmi. Možda je nekako i bilo logično da ovakav časopis preskoči onakve devedesete. Časopisi to mogu, za razliku od ljudi koji ih prave.
