Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Kad su se Madonna i Britney Spears poljubile na dodeli MTV video nagrada 2003, bio je to momenat kad je obelodanjeno da je najvažnija politika u sferi pop kulture ženska politika, jedina oslobodilačka i životna sila koja je ostala na pozornici
To što se strategije namerno izazvanog skandala – nekada dela rokenrola ili bilo kog drugog jezika otvorene društvene pobune – danas ukazuju samo kao deo matrice ženskog hira, zapravo pokazuje da su hir, skandal i šok jedina sredstva samooslobođenja u svetu čija je nesloboda zasnovana na predavanju potrošnosti svih odnosa i neočuvanju ljudske samobitnosti. Fini konci egzistencijalnog ropstva u koje nas zapliće svet ustrojen oko hiperpotrošnje dovode nas u stanje latentne histerije iz koga se može izaći samo skandalom koji ruši sve pred sobom. Kao što žene znaju.
Skandal tako postaje izbor miliona.
ČUDNI DANI NAJZAD DOĐU: Dva malo primećena krupna događaja su obeležila vreme posle 2000 – činjenica da od 2007. prvi put više ljudi na planeti stanuje u gradovima nego van njih, i činjenica da su u svetu pop kulture, a naročito muzike, žene prvi put postale svakodnevna pojava.
Žene su obeležile ovu dekadu u pop muzici na mnoge načine, ali više nema ko da konstatuje da je to neki posebno izuzetan događaj, jer i nije – njegova izuzetnost jeste u tome što više nije izuzetan. Ovo su prve godine kad se može reći da je postalo uobičajeno da su žene autori, zvezde i skandal majstori, da pol više nije presudno važan, i da se od njih u stvari očekuje da zavrte zamajac pop muzike, potpuno ravnopravno sa muškarcima. Žensko pismo više nije novost nego svakodnevica. I nikom nikad više neće pasti na pamet da razdvaja pop muziku na muška i ženska postignuća.
Najvažniji simbol ovog procesa je, naravno, Amy Winehouse (26), žena koja predstavlja novo otelotvorenje nečega što možemo opisati samo stereotipom rokenrol veštice, pa samim tim i jednim uticajnim savremenim otelotvorenjem rokenrola – ako mislite da je tvrdnja preterana, znajte da je Amy u izvesnom marketinškom časopisu nedavno izglasana za najomraženiju ličnost na Ostrvu. S druge strane, njen odlični album Back in Black (2006) otvorio je novu muzičku stranicu vraćajući soul u punom sjaju na top-liste, te, što je još važnije – lansirajući novi model otpadničke ženske zvezde, koji kao da je već neko vreme čekao da bude otkriven. Otpadnički ženski soul tako je postao novi kulturni model koji su sledile mnoge devojke, na sceni i ispred nje (vidi: Lily Allen, Duffy, Adele u prvom talasu, te Lady Gaga, La Roux, Little Boots i ostale u drugom talasu).
Britney Spears (28), opet, priča je o povratku sa one strane granice, takoreći iz zemlje u kojoj obitavaju mrtvi za javnost. Od početka je izgledala kao neko ko samo igra ulogu obične devojčice iz komšiluka, mada spremne na nestašluke (večna filmska kategorija: „naivka“). Igru su svi prihvatili, o čemu rečito govori nezapamćen skor od četiri uzastopna prva albuma na američkoj top-listi. Za razliku od Amy, kod koje u isto vreme verovatno ni lekar nije mogao da ustanovi šta od raznih nedozvoljenih supstanci nije koristila, Britney je 2007. doživela nervni slom na sceni, kao direktnu posledicu raspada braka i borbe za starateljstvo nad decom. U načinu na koji je potom javno tretirana, ovako običan, ljudski razlog, bio joj je uskraćen kao razumljiv motiv za neuravnoteženo ponašanje. Posle gomile veoma dobro dokumentovanih skandala tokom kojih su mediji dotakli novo dno u bavljenju životima slavnih, Britney ne samo da je našla svoj put kao ponovo rođena zvezda, nego je njena nova privlačnost zvezde koja je svašta pretrpela, upravo dovela turneju i album Circus do katarzičnog vrha popularnosti, novog bogatstva u skladu sa njenom tržišnom pozicijom jedne od najvećih pop zvezda svih vremena, pa čak i poštovanja intelektualaca kojima nije promakla cool karakteristika feniksa, koji ima moć da se ponovo rodi uprkos svemu.
Amy Winehouse i Britney Spears su ovih godina radile ono što se ljudima na javnoj sceni dešava, a to je kombinacija nervnih slomova i privatnih katastrofa u kojima učestvuje ceo svet – neke žene su naprosto takve, mislim da to nema veze sa zlom stranom muzičke industrije, koja je, inače, na kolenima. Kad pogledate nedavne događaje oko ove dve dobitnice Grammy nagrade, prosto se pitate šta tu nije hiperrockersko nabijanje prsta u oko javnosti, kad ga ona već nabija u oko vama – kvarni dečaci, sebični roditelji, izdavači i mediji koji manipulišu vama, nailaze na vrlo privatan odgovor koji se sastoji od neprestanog opijanja koje dovodi koncerte u opasnost, nekontrolisanog ponašanja u društvu drugih, neobičnih frizura ili radikalnog sečenja kose i odevanja sa one strane bilo kakve usklađenosti. Ako na sve to imaš hit, na dobrom si putu da menjajući svoj život promeniš svet. Potencijal novog kulturnog modela je definisan ovim izmicanjem zloj sudbini koja stalno preti.
ROĐENE U VATRI: Ako nekom uopšte treba ta paralela, posle „Sticky and Sweet“ turneje jasno je da je Elvis Presley novog pop poretka svakako žena i zove se Madonna. Posle godina komuniciranja spotovima koji su jednako izvrtali seksualni poredak kao i Elvis nekad, njen stalno tekući mjuzikl postao je i fizički sveprisutan na način na koji je njen lik to već postao, kad ju je iscrpljujući Live Nation ugovor koji je potpisala iste prekretničke 2007, doveo u situaciju da u sledećoj deceniji mora ne samo da redovno snima nego i intenzivno nastupa gde god može, jer je u svetu svakodnevne potrošnje i estradne svakodnevice to postao jedini siguran način da se zaradi za kiriju. Njen Las Vegas je ceo svet.
U tom smislu, ako je uspeh koncertne turneje danas važniji od uspeha na top-listi, sam pogled na zaključne poslovne pokazatelje kazuje sve – među prvih deset najuspešnijih u 2009, pet su sa izvođačima čija su imena u ženskom rodu: koncertni broj 1 ove godine jeste Madonna, a u samom vrhu su Britney Spears, Pink, Beyonce i… Tina Turner. Činjenica da su na muškoj strani ove vage stariji kadrovi kao što su U2, AC/DC, Bruce Springsteen (doduše i Coldplay), govori dovoljno ako se pitate ko čini podmladak pop muzike – to su nesumnjivo žene.
Serija zbunjujućih događaja, koji se mogu okarakterisati kao svesno pucanje u javnost od strane mlađih žena na pop sceni, nema kraja: Katy Perry (25) je ove godine u veliku hit pesmu pretvorila ono što su Madonna i Britney uradile javno ‘03 kao vrh svih ekscesa, kad su se poljubile na sceni („I kissed the girl / and I liked it“). Lily Allen (24) je objavila drugi album i promovisala ga, između ostalog, pevajući u gej klubu preobučena u Britney i Pink Pantera, ali je nedavno objavila moguće povlačenje pre nego što je ostvarila sav svoj potencijal za ludovanje, zbog maltretiranja od strane fanova na internetu (preko koga je i postala poznata), dok s druge strane, veb radio last.fm na kraju godine objavljuje da je Lily najslušaniji britanski izvođač. Rihanna (21) je krenula da obara svet, pre nego što smo shvatili da dobija batine kod kuće; pokušaj da to sakrije upravo se okončao njenom javnom borbom protiv kućnog nasilja, koja je uključila „live chat“ sa aktivistkinjama na CNN-u, ali se sve nekako suviše podudarilo sa izdavanjem novog albuma. Beyonce (28) je kreirala svoj zli alter ego. Lady Gaga (23) nam je otkrila da je prirodna brineta, ali da se ofarbala u plavo jer su je često mešali sa Amy Winehouse. Pink (30) se zamalo razvela od dečka, profesionalnog motorcikliste, kojeg je svojevremeno sama zaprosila, ali je konačno postala svetski hit. Lollobrigide su osvojile regionalnu MTV nagradu i upoznale Bajagu. Ne tako davno, Kelis i MIA su otkazale nastupe na Exitu na manje od mesec dana pre događaja.
Gotovo da ne morate ni da proveravate sledeći podatak: sve ove mislim-svojom-glavom-i-niko-mi-ništa-ne-može devojke učestvuju u raznim ozbiljnim dobrotvornim kampanjama i pomažu društvene akcije koje imaju smisla. Sve imaju bar jedan tattoo. Sve vode svoj posao nezavisno, što mogu više.
Ali priča o novom senzibilitetu koji s uspehom menja pop kulturu iznutra ovim tek počinje, jer pop kultura se odavno ne vrti samo oko muzike i tu događaji dobijaju novo ubrzanje: supermodeli su oduvek deo rokenrol glama, ali ko može da kaže da Kate Moss nije ravnopravno velika rock zvezda današnjice, i to ne zato što peva sa Primal Screamom ili pleše u spotu the White Stripesa. One su bolje glumice i od glumica, zato što igraju u svakodnevnom životu, i više su pop od pop zvezda jer su oličenje novog uličnog glamura koji se zasniva na obećanju svakodnevne večne potrošnje. Da li treba reći da su u poslednjoj deceniji supermodeli nove generacije postavili nove standarde kad su u pitanju zarade (nova ikona Gisele Bundchen), da su ih u tom postignuću sledile u svojoj branši prave glumice koje su se prvi put izjednačile sa kolegama (nova ikona Angelina Jolie), te da su im se novim vrhunskim dostignućima u oblasti zarada očekivano pridružile i sportistkinje (pre svega teniserke, kod kojih se pojavom Anne Kournikove stvorila čak i nova podvrsta pin-up teniserke – takmičarka uopšte ne mora da igra, kao što Kournikova nikad i nije osvojila nijedan turnir, ali sasvim lepo živi od reklamnih ugovora)?
TAČKA PRELOMA: Verovatno je istina da su neki aspekti onoga što bi se ranije smatralo „ženskim senzibilitetom“ naprosto bolje prilagođeni novim društvenim odnosima. Žene su gospodari svakodnevne vizuelne dimenzije mnogo više nego muškarci, one bolje vladaju i vremenom, a novi svet je uglavnom oslonjen na ove dve ose kretanja, mnogo više nego na nekadašnju racionalno-duhovnu i posebno prostornu, kojima su vladali muškarci.
Nova ekonomija globalizovanog sveta je ekonomija želja i zavođenja, i u njemu glavnu ulogu – obećanja ispunjenja želja – ne igraju više muškarci, oni su samo potrošači poruka zavodljivosti, na isti način na koji su doskora žene bile glavni potrošači artikala jedne drugačije skrojene popularne kulture sastavljene od čvrstih artefakata. U XXI veku, ona je satkana od izazivanja, a ne faktičkog davanja.
Konačno, najvažnije je da su žene više simbol čulnosti na svaki način, te da u novom ustrojstvu globalnog potrošačkog društva nastupaju kao otelotvorenje svakodnevne ekstaze – kako komunikacione tako i telesne, i opet potrošačke. Žene su savršeno oblikovane za igrače u umreženom svetu današnjice sa svojim višestrukim nivoima komunikacije, mnogostrukim značenjima, različitim oblicima identiteta, u kome ništa više nije teritorijalno, a sve je temporalno.
Povrh svega, u prirodi ženskog promišljanja sveta je stalno otvorena mogućnost promene, jedna vrsta mentalne gipkosti koja omogućava da se stvari uvek preokrenu, ako vas ne polome do kraja. Odnos između počinjenog i iskupljenja uvek je u balansu, izlaz uvek postoji, a svetlo na kraju tunela nekako je dohvatljivo, samo ako se dovoljno dugo drži ispružena ruka.
Ovo je najveći i najrevolucionarniji prevrat u pop kulturi prošle dekade – naravno, prolazi skoro neprimećeno, jer se revolucije obično ne pojavljuju tamo gde ih analitičari očekuju. Mada se godinama u naučnim radovima, posebno tokom devedesetih, najavljivala ova vrsta rodne revolucije, na javnoj sceni je sve pogrešno shvaćeno.
Jer najvažnija poruka prevrata koji se dešava nije ravnopravnost žena, čiji položaj svejedno ostaje ekonomski nezavidan, nego oslobođenje od terora sudbine predodređene pripadnošću ovom ili onom polu/rodu. Rokenrol je pre 50 godina prvi doveo u pitanje čvrstoću seksualnih standarda, a sad beremo finalne plodove ovog neumitnog procesa.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve