U kakvoj su vezi bili gastronomski ukus vožda Karađorđa, knjaza Miloša i maršala Tita i karakter njihove vladavine, a šta može da se zaključi čitajući menije sa njihovih gozbi? Drug Tito je voleo kačamak, pa je proživeo lepih osamdeset osam godina; Vožd papulu, ali ga je stigla kumovska srdžba; Knjaz svinjetinu (u krompir nikada nije poverovao), pa je, u dva mandata, postao tvorac države...
Od trenutka kada je Platon u Gozbi (Συμπόσιον, kako bismo mi rekli simpozijum, što za priču koja sledi uopšte nije slučajno) opisao šta se jelo kod Agatona, pa do dana današnjeg kada su sve televizije izveštavale šta se služilo na inauguraciji najnovijeg predsednika, prošla su dva i po veka. Za to vreme se istorija beležila više kao ne/uspeh na bojnom polju, a manje kao uživanje za trpezom. Pa ipak, i kod nas je bilo dobrih ljudi koji su ostavili validna svedočanstva o vladarskim trpezama koje nisu bile same sebi svrha, već pre povod za druženje, overavanje važnih – već donetih – odluka, vođenje rasprava koje će premostiti vekove, tema za „kremljologe“ koji gledaju ko sa koje strane, u kojem redu, od gospodara sedi…
Da nije bilo njih, mislili bismo da je pljeskavica stvorena u Leskovcu, paprika rođena u Kneževcu („Aleva“) a krompir (ivanjički, jelte) naše nacionalno povrće.
Kleopatra je, piše Gošini (crta Underco), obožavala bisere u sirćetu, ali to nikako nije pouzdano. Zato, slede samo pouzdana svedočenja.
NA FILOZOFIRANJU KOD AGATONA: Kažu da je Gozba literarni, filozofski i umetnički dragulj Platonov. Ali, on je i nešto drugo – prvi poznati dokument o sprezi trpeze, politike i nauke. Ovde najviše o ovom prvom, iz komentara legendarnog heleniste dr Miloša Đurića:
„Gozba je imala dva dela: ručak koji je trajao kratko vreme, i simposion ili pijanku. Posle ručka svaki gost bi gucnuo čistoga vina u čast dobrom demonu. Zatim bi se stolovi uklonili i pod očistio, a gosti oprali ruke kao i pre jela. Potom bi se razdelili venci i masti, pa bi se prinela žrtva i otpevala molitva (pean). Posle toga unosili bi se pred goste omanji stolići sa različitim đakonijama: sirom, smokvama, maslinkama, urmama, orasima, solju posutim kolačićima itd. Pilo se dalje na desnu stranu, i to slobodno, bez primoravanja, ili bi se postavljao starešina pijanke, dolibaša, koji se birao kockom ili izborom. On se starao za red u društvu i određivao je koliko se vinu ima dodavati vode i kako će se gosti zabavljati. Zabava je tekla uz duhovit razgovor, pesmu, igru (kockanje), ili su se za nju starali lakrdijaši, kojekakvi veštaci i veštakinje, frulašice, kitarašice, igračice, pevačice itd. Ko je više cenio duhovne vrednosti, taj bi takve zabavljačice otpremio i obratio se duhovnijem načinu zabave, kao što to biva u Gozbi.“
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 21. juna 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
Godine na razmeđi polovine prošlog veka bile su godine nade. Jugosloveni su bili čvrsto uvereni da se Titovo odlučno „ne“ Staljinu i Informbirou konačno isplatilo. Počelo je da se živi opuštenije i sve je ukazivalo da je pred svim našim narodima i narodnostima svetla budućnost. A najbolji dokaz je bio doček 1952. Nove godine. Prvi put posle onih čuvenih demonstracija (27. marta 1941) Beograđani su te noći spontano izašli na ulice i gradske trgove, kako piše „Politika“ iz tog vremena, poznati restorani su se utrkivali ko će bolje, ko će svečanije. Veselilo se do ranih jutarnjih sati, igralo kolo, ponajviše Kozaračko, jelo i pilo ono čega je bilo.
Ta 1952. godina je veselo i, kako to dolikuje, dostojanstveno dočekana i u jednom od tada retkih elitnih beogradskih hotela, u „Mažestiku“. Svečani program otpočeo je oko 23.30 časova baletskim tačkama članova baleta Narodnog pozorišta, a usledile su operske arije, kozerije i satire u izvođenju umetnika iste ove institucije. Opšti utisak upotpunili su narodnim songovima pevači Radio Beograda.
U sali hotela „Mažestik“ sedele su veoma ugledne zvanice, tako da je i jelovnik morao da bude u skladu sa njihovim renomeom. Te večeri na trpezi je bilo nekoliko ekskluzivnih predjela, jela i slatkiša: hladan smuđ „lepi izgled“, konsome sa slanim štanglicama, pileći kotlet Kiev, grašak na puteru, praseće i ćureće pečenje, engleska garnitura, salata „mimoza“, krokan buše, sir i žardineto, sitni kolači i turska kafa.
Naravno, sve je to valjalo lepo zaliti. Po ceni od tadašnjih 200 dinara mogla su da se naruče flaširana bela vina rizling župski, graševina, silvanac, muskat otonel, šipon, traminac, žilavka, i crna prokupac, burgunder, kaberne, ružica… Pre toga ljubitelji aperitiva mogli su (po pet puta nižoj ceni od vinske) da otvore apetit sa domaćim crnim vermutom ili nešto skupljim „Zadar“ viskijem, rumom ili maraska brendijem. Samo 20 dinara su koštale rakije prepečenica, eksportna bosanka i klekovača. Za francuski šampanjac trebalo je izdvojiti čak 800 dinara. Protivnicima alkoholnih pića na raspolaganju su bili orandžada, sok od maline i soda voda. Uglavnom, za svakoga je bilo po nešto.
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
