Poezija pirinejskih majstora

Za „Vreme“ iz Pariza

„Godine 1900, u svojoj osamnaestoj godini, Pablo Ruiz, koji će uskoro svoja dela početi da potpisuje sa Pikaso, već je imao sva obeležja mladog čuda“, piše na ulazu izložbe Pikaso: plavo i roze u monumentalnom pariskom muzeju „Orsej“. Postavka prikazuje dela čuvenog španskog umetnika nastala u kratkom periodu njegove karijere, između 1900. i 1906. godine, dokazujući citiranu konstataciju. Ne čudi stoga što su ovu izložbu posetili brojni šefovi država i vlada kada su, obeležavajući Dan primirja u Prvom svetskom ratu, boravili u glavnom gradu Francuske.

Očekivano, bio je to medijski izuzetno propraćen događaj. Činjenica da je izabran „Orsej“ da ugosti svetske državnike – osim razgledanja Pikasove izložbe tu im je priređena i svečana večera, bila je sjajna besplatna reklama i za izložbu i za muzej. Ova zadivljujuća građevina, smeštena na levoj obali Sene, nekada je bila železnička stanica. A danas, svojom širinom, prozračnošću i neverovatno kreativnim rešenjima enterijera (vidi sliku), muzej posetioce zbilja ostavlja bez teksta. Ne čudi stoga što „Orsej“ svake godine poseti oko tri i po miliona turista.

Izložba Pikaso: plavo i roze ponudila je više od trista Pikasovih radova iz rane faze njegovog stvaralaštva. „Više od pesnika, vajara i drugih slikara, ovaj Španac ranjava nas kao iznenadna hladnoća. Njegovi prikazi ogoljuju se u tišini“, piše u kritici Pikasove izložbe iz 1905. godine. Osvrćući se na aktuelnu izložbu u „Orseju“, uticajni „Figaro“ govori o „tamnoj lepoti“ prikazanih dela, a „Mond“ naglašava „opsesivnu preciznost“ Pikasovog rada u tom periodu.

S obzirom da je Pariz ipak neupitna kulturna metropola, u njemu se istovremeno kad i Pikasova, održava izložba još jednog svetskog slikara. U „Velikoj dvorani“, muzeju koji je otvoren iste, 1900. godine, i takođe povodom Svetske izložbe u Parizu kao i „Orsej“, otvorena je retrospektivna izložba Huana Miroa. Sto pedeset prikazanih radova, pružaju podjednaku uzbudljivu kreativnost, istina uz nešto drugačiju atmosferu i estetiku. Izložba katalonskog umetnika, koja se prostire na dva sprata, obuhvata slike, kolaže, skulpture i trodimenzionalne asamblaže nastale od 1915. do 1983. godine, gotovo do poslednjeg dana Miroovog života. U brošuri postavke zabeleženo je da „Huan Miro stvara iz svojih snova i otvara vrata svom pesničkom univerzumu“. Prestonička štampa, baš kao i u slučaju njegovog zemljaka Pikasa, nadahnuto je izveštavala o Miroovoj izložbi: „Genije 20. veka“, „San na vrhu četkice“, „Miro prikazao svu poeziju umetnosti“ – samo su neki od naslova tekstova koji su se naprosto utrkivali u superlativima.

Zbog ogromnih gužvi i redova, karte za oba muzeja skoro da se nisu mogle kupiti na blagajni i najlakše je bilo naručiti ih preko interneta, po mogućstvu nekoliko dana (ili čak nedelja) unapred. Poznavaoci prilika preporučili su vašem izveštaču da, kod onlajn odabira termina za dolazak, izabere ili rani jutarnji ili večernji termin, jer je tada i najmanja navala turista. Možda je upravo zbog toga delovalo da su većinu prisutnih posetilaca činili Francuzi, uz tek ponekog stranca. Komercijalni aspekt izložbi, osim skupih ulaznica – koje, inače, nakon obavljene kupovine ne mogu da se otkažu ili vrate – upotpunjavaju i solidno opremljene suvenirnice, odnosno gift–šopovi, strateški locirani kod izlaza iz muzeja.

Slučajnost ili ne, tek, izložbe pirinejskih majstora imale su i dodatnu emotivnu simboliku. Pablo Pikaso i Huan Miro upoznali su se 1920. godine upravo u Parizu, u tadašnjem Pikasovom ateljeu, i moglo bi se reći da se među njima stvorio ne samo kolegijalni, već i iskren prijateljski odnos koji je trajao decenijama. Nešto stariji i poznatiji Pikaso podržavao je rad mlađeg kolege i neretko je „usmeravao trgovce umetničkim delima i kolekcionare u Miroovom pravcu“, kako je navedeno na sajtu španskog velikana. Jednom prilikom, Huan Miro prisetio se početaka njegovog druženja sa čuvenim Špancem: „U početku je Pikaso, prirodno, bio rezervisan prema meni – ali nakon što se upoznao sa mojim radom, provodili smo sate razgovora u njegovom studiju, veoma često se viđajući“. Miro je otkrio i koliko malo je zapravo potrebno za umetničko stvaralaštvo: „Treba mi polazna tačka, makar to bilo samo zrno prašine ili blesak svetlosti. Jedna stvar, dakle, koja dovodi do druge. Takav niz može da stvori čitav svet.“

Postavke pirinejskih majstora u Velikoj palati i „Orseju“ biće otvorene do januara (Pikaso), odnosno februara (Miro) 2019. godine.