Pluralizacija ludila

Mi živimo u doba književnih reputacija, koje bezočno pokušavaju da sopstvenu književnost zamene samima sobom.

Gornja rečenica se ne nalazi u „osnovnom“ tekstu romana Jurija Poljakova Jare u mleku; naći ćete je, međutim, u autorovom predgovoru jednom od potonjih izdanja ovog megapopularnog ruskog (rekao bih ovde: „satiričnog“, ali svakakve se kučine i trice danas trpaju pod tu nesrećnu odrednicu) bestselera o moskovskom „književnom životu“ poznosovjetskog i postsovjetskog doba, ali i o vaskolikoj „društvenoj klimi“ kao nepresušnom izvorištu burlesknih situacija i tragikomičnog idiotizma-uzdignutog-na-ravan-sistema… A ni gornja se rezignirana piščeva konstatacija, uostalom, nikako ne odnosi samo na ruske prilike, bile one „totalitarne“ ili „demokratske“: nije li prevlast reputacije nad delom globalni fenomen?

Naravno, na ovu je retoričku pitalicu nemoguće odgovoriti odrečno, a da ostanete ozbiljni – dovoljno je da se osvrnete oko sebe, po domaćem (pri)književnom bunjištu… Poljakov je, dakle, romanom Jare u mleku (s ruskog prevela Radmila Mečanin; Zepter book world, Beograd 2002) rešio da, kroz jednu majstorski vođenu igru, istera stvari na čistac, iliti do kraja, do radikalnih konsekvenci: može li, naime, reputacija trijumfovati nad delom tako dalekosežno da mu ono više neće biti potrebno čak ni kao marginalni, dosadni appendix? Drugim rečima, može li se sasvim bez dela stvoriti Pisac, slavljen, nagrađivan i uvažavan? Da li je bilo kakvo pisanje jošte nužno da bi se bilo Piscem, ili je vešto plasirana fama mnogo presudniji faktor Uspeha? Poljakovljev se narator – pronicljivi književni mediokritet, polugrebatorski, poluautsajderski akter burnog „intelektualnog života“ prestonice u doba najranijih proplamsaja gorbačovljevske „glasnosti“ – neoprezno, u pijanstvu, opkladio da je u stanju da od prvog slučajnog prolaznika, gotovo sasvim nepismenog čoveka, načini veliku književnu zvezdu kojoj će se Svi Koji Nešto Znače klanjati a da nisu pročitali ni retka njegovog dela – koje, uostalom, i ne postoji! Upavši jednom u zamku opklade i shvativši da mu odatle nema lakog izlaza (ulog je, naime, previsok: ako odustane ili izgubi, moraće da ustupi svoj stan za vanbračne orgije svog suparnika…), on poslu pristupa krajnje studiozno, pronalazi mladu prigradsku suklatu – Vitju Akašina, sveže otpuštenog „fizikalca“ koji jedva sastavlja smislene rečenice, a pismenost mu se sastoji od (prilično nesigurnog) umeća potpisivanja – čijim će romanom u rukopisu (tj. uvezanom fasciklom praznog papira) provileniti po „književnoj Moskvi“. Nakon što je „kostimirao“ Vitju tako da izgleda kao bizarni samonikli Genije (tj. posve budalasto…), uvalio mu u ruku Rubikovu kocku kojom će ovaj povazdan „odgonetati kulturni kod epohe“ i naučio ga nekolikim „učenim“ frazama koje će u društvu sveudilj vrteti na njegovu diskretnu, šifrovanu komandu prstima, naš junak upravo spektakularno uspeva u svom naumu; uspeva, zapravo, toliko savršeno da to postaje već sasvim nezdravo, i nepogrešivo vodi neumitnoj katastrofi… No, do tada nam valja proći kroz skoro četiri stotine stranica teksta, a Poljakov je dovoljno vešt pisac – i dovoljno „lake ruke“, ako razumete šta hoću da kažem – da ovo probijanje bude istinski užitak, kao i prilika za, da li zabavno da li sumorno, prepoznavanje mnogih likova i situacija i mnogih mehanizama promocije koji nisu strani ni ovdašnjem Paraliterarnom Praznoslovlju…

Ovde svakako treba stati s prepričavanjem, ne samo zato što nije lepo otkriti „šta je bilo na kraju“ nego i otuda što je u Jaretu u mleku najvažnije nešto drugo. Pišući naizgled ne osobito zahtevnu burlesku na temu „književnog života“ i bezbrojnih ispraznih mistifikacija koje taj počesto buvljakoidni Vašar Taštine neizbežno prate (pompezno-ništavni Uvodničari, Predgovornici i ostala Mrtva Puvala jednog okamenjenog poretka vrednosti, kritičari koji pišu naručene pohvale strogo „po tarifi“, jurodive poete bez dara i para, antisemitske i ostale „patriotske“ budaletine, ali i „profesionalni manjinci“, neizbrojne supijane zamlate čije se obitavanje u književnosti svodi na par davnih stihovanih iscedaka i povazdansko paradiranje Klubom književnika etc.), Jurij Poljakov, tobože „uzgredno“, ispisuje zapravo jednu deziluzioniranu hroniku ruskog društva u poznom dvadesetom veku, fokusirajući se na suštinsku dezorijentisanost i korumpiranost, lako vidljive po celoj socijalnoj vertikali. Uostalom, ova dva stanja nekako uvek idu u paru. A nisu li pisci, ti „inženjeri ljudskih duša“ iz umoljčanog staljinovsko-gorkijevskog vokabulara, idealni manekeni za ovakav romanopisački naum, ako ništa drugo makar zbog transparentnosti svojih intelektualnih i moralnih vrludanja i izdaja? O svemu tome Poljakov piše iz pomalo nihilističke, sverelativizujuće perspektive, ali svakako bez Patosa i Težine na koje ovakve odrednice obično upućuju: smatrajući, valjda, isuviše vidljivu pretencioznost – tu klasičnu boljku loše književnosti i vaskolike papiromrčiteljske netalentovanosti – oznakom slabog ukusa, narator/Poljakov ne odstupa od Lakoće i Vedrine gotovo „humorističkog“ (još jedna prokažena reč!) izričaja, ipak ne gubeći pri tom ništa na književnoj verodostojnosti. Nije, dakle, slučajno što se priča Jareta u mleku začinje u vreme početka kraja jedne epohe, da bi nas pisac/narator, vrludajući tamo-ovamo po vremenskim tesnacima i sprdajući se s linearnom naracijom a da to niti jednog trenutka ne zasmeta prohodnosti štiva, provodi kroz prevratne godine umiranja komunizma i Sovjetskog Saveza/kaveza, i dovodi nas sve do sredine devedesetih (roman je izvorno objavljen 1995), u vreme više nego burne ruske tranzicije, mafiokratije, prezidencijalnog autokratizma-bez-ideologije, uspona „novih Rusa“ iz klase sivih, do juče gotovo nevidljivih aparatčika sitnog zuba i propasti gotovo svih ostalih, nepreglednih miliona individuuma izgubljenih na ledini Slobode kojom nisu obučavani da rukuju, stropoštavanje niza do juče obligatnih strategija sticanja Društvenog Ugleda i pomaljanje nekih sasvim novih – uglavnom oružanih – načina sticanja Mesta U Društvu… Zapravo, do pluralizacije ludila, ako tako hoćete. U strogo kodiranom, zacementiranom Ideološkom Svetu, i izvor Ludila je jedan i jedinstven, pa su i opasnosti takve, transparentne i lako uočljive; u haotičnom posttotalitarnom kermesu i ludilo se rasprskava na sve strane, zadobijajući najfantastičnije forme. Ko će da preživi dok ošamućeni posttotalitarni čovek ne isproba ama baš svaku postojeću budalaštinu koja mu izgleda privlačno kao majmunu banana, samo zato jer mu je tako dugo bila zabranjena?!

Sve ovo ne znači da je Jare u mleku nekakav pledoaje za povratak na staro. Poljakov o tome nema iluzija, niti ih nudi drugima. On samo voli da sistematski džara po bolnim mestima, prikazujući prvo sve ništavilo i bedu totalitarnog ustrojstva i „konstruktivne“ književne/intelektualne Sive Mase u njemu – mada, ne propuštajući da se usputno naruga i ponekoj strategiji disidentske mistifikacije, smišljene poradi bolje prođe na Zapadu! – a potom „veselo“ portretira Strategije Sistematskog Zaborava u novim društvenim okolnostima, veliku društvenu igru novog deljenja karata – ali, tako da svi važni igrači ostanu za stolom! – novog, dakle, samopozicioniranja na imaginarnoj sociokulturnoj mapi, ostvarenog prevashodno kroz potiskivanje i retuširanje celih bi(bli)ografija… A i tu su pisci, jakako, među šampionima – gde da Velika Travestija prođe bez njih?!

Pisano bez monumentalnih ambicija, Jare u mleku svakako ne spada u sam vrh nove ruske književnosti, one koja je kod nas poslednjih godina prisutna kroz relativno brojne prevode (Dovlatov, Genis, oba Jerofejeva etc.), ali predstavlja dobrodošlo osveženje, već i utoliko što nam, bivajući na površinskom nivou prevashodno vodičem kroz nezaustavljivi karusel literarnih sujeta, nudi i nešto ležerniji, ali neumoljivo lucidni pogled na razvaline na kojima nastaje Nova Rusija, a koje po mnogo čemu liče na razvaline o koje se i sami spotičemo i posrćemo, praćeni horskim kreketom doprekjučerašnjih pisaca-komunista koji se premetnuše u dojučerašnje pisce-patriote, a sada gledaju da nekako izvedu još jedan zmijin svlak, a da to ne zaboli i ne košta njih nego sve druge. U međuvremenu, pratite lokalne postnagradne i ostale književno-čaršijske cirkuse, burleske i skandaleske: samo u „krugu dvojke“ ima građe bar za pet Poljakova, ama nema nijednog da se javi! Sve to, brate slatki, „duhovno“ korespondira sa Večnošću, koketno pogleduje na Žiri, a diskretno na Žiro, pa ne postizava!