Ploče i kasete

Šta vam prvo padne na pamet kada čujete izraz „osamdesete“? Muzika, moda, Live Aid, Tito, Yuga, zatišje pred buru, vreme sporta i razonode. Osamdesete godine dvadesetog veka su globalni fenomen, simbol načina života, prvih uspelih pokušaja medijske globalizacije, dominacije televizije, vremena pre interneta, CD tehnologije i mobilnih telefona. Širom sveta organizuju se tematske žurke sa muzikom ove dekade, koja se kod nas poklopila sa varljivim blagostanjem socijalizma u sumrak raspada SFRJ. Ovih nedelja na sajtu B92 posetioci predlažu i biraju hit osamdesetih, pa ako imate 30 i više samo čitanje naziva pesama sa liste 100 finalista spontano će vas naterati da zapevušite refrene i prisetite se video-spotova. Moja logika se sasvim jednostavna – većina svetskih i domaćih političara tih osamdesetih bila je u pubertetu ili mladosti, to je muzika koju većina može definisati kao „muziku svog vremena„. Takođe, dotičnih osamdesetih ste kao ličnu kartu pri svakom upoznavanju odgovarali na pitanje – šta slušaš? Muzika je (uz pripadnost supkulturnim grupama) bila najbrži način da „provalite“ nekoga. Osamdesete su takođe (za razliku od muzike prethodnih dekada) uvele video-spotove i TV sliku kao deo muzičkog i estetskog dozivljaja. Gledali smo spotove i tako se oblačili, plesali i ponašali.

Pitam se da li te osamdesete možemo pronaći danas u društvenom životu Srbije (osim u reklami za Podravka juhu), na način na koji, recimo, Bler (kao dete Live Aida) deluje i razmišlja o svetskim problemima. Osamdesete se smatraju i „zlatnim dobom domaće televizije“ kada je stvoren vizuelni identitet, kada su snimljeni domaći spotovi i muzičke emisije, kada smo držali korak „sa svetom“.

Šminkeri – široka kategorija novoromantičara, eskapista – setite se bendova Duran Duran, Spandau Ballet, Alphaville, Simple Minds, Coft Cell, Talk Talk, Depeche Mode ili Ultravox.

Lepe devojke, egzotična ostrva, dečaci sa šiškama na stranu, pramenovi blajhani hidrogenom. Bila je to visokotiražna produkcija, dobri muzičari, ali nikada nisam uspeo da dokučim o čemu su govorile te pesme. Korišćen je jezik metafora koji se kasnije savršeno uklopio u ovdašnji politički ambijent u kombinaciji sa pravoslavnom mistikom. Naši šminkeri su inspiraciju imali u Pavićevom Hazarskom rečniku. Kad vidim Milku Forcan pomislim na Duran Duran, Mića Albijanić ima tu šminkersku šišku, nosila su se i odela sa tankim kravatama, a primećene su transformacije nekih poslanica SRS-a koje inkliniraju ka ovoj vrsti estetike. Ovaj stil je kasnije bum doživeo u SSSR, pa nije daleko od pameti da povežemo estetiku SRS-a sa šminkerima. Na kraju krajeva – zar pojam Centralna Otadžbinska Uprava ne zvuči kao termin iz Barbarele, kao šifra za srpski superkompjuter.

Metalci i hard rokeri – radnička deca koja su želela da uz pivo „pošteno odrade svirku“, tu se uvek cenio zanat. Po definiciji socijalizam. Bon Jovi, Europe, Guns’ n’ Roses, AC/DC, Dire Straits, Toto, Qeen – ortaci iz kraja, žrtve tranzicije, u trenucima krize neki su skliznuli u narodnjake – Aca Lukas živi primer. Osamdesetih se cenio gitarski solo koji je postao univerzalni vizuelni simbol muškog orgazma. Imam utisak da su fanovi ove vrste muzike kod nas najgore najebali tokom ratova jer su zaglavili po ratovima. Neki su nosili gajbice, neki pištoljčiće, neki kokicu i horsić – ti su se obogatili. To je naš srednji urbani sloj iz svih gradova, gradića i palanki koji nas je mogao uvesti u Evropu, koji danas uzima potrošačke kredite da posle deset godina ponovo ode na more. Raja.

Drugačiji. Osamdesetih je estetika različitih seksualnih opredeljenja dobila pravo glasa – Bronski Beat, Qeen, Bowie, Smiths, Pet Shop Boys, Madonna, Frenkie Goes To Hollywood, Prince… Smatralo se da je seksualna provokacija odličan način da skrenete pažnju na svoj rad što je postalo zaštitni znak javnog života Srbije u sledećim decenijama. Osećaj da si drugačiji, odnosno potreba za izdvajanjem osobina je osamdesetih jer se neshvaćenost ili odbačenost smatrala vrhunskim priznanjem. Početak političkog života Srbije – kada su po kafanama stvarane političke stranke od „disidenata“ (još jedan fenomem osamdesetih) ličio je na stvaranje bendova. Tokom nacionalne homogenizacije različitost se nije tolerisala, bilo je potrebno sebe pronaći u što većoj grupi – naciji. Tako smo od seksualne provokacije stigli do današnje bipolarne podele na narodnjake i „stranu muziku„. Večita manjina.

Umetnici – (Suzan Vega, Talking Heads, Sting…) muzika je postala deo umetničkog izraza. Tada su bili aktuelni pojmovi: koncept i projekat. Osamdesete su unele u muziku stajling, efekte u spotovima, poruku svetu. Mislim da je ova vrsta muzike završila u marketingu – pretočena u reklame. Posebna podvrsta – darkeri. Zamislite, osamdesetih u crnini, sa mračnim tekstovima, gotik ambijentom. Kada danas vidim Tomu Nikolića setim se grupe Black i hita Wonderfol Life. Divno vreme kada ste mogli da budete depresivni jer vam se tako ‘oće. U socijalizmu je to delovalo malko nepodobno – osim kao znak bunta protiv religije?! Umetnički rok i gotik su možda prvo estetsko i vrednosno preispitivanje hrišćanstva (uz black metal). Danas je gotovo apsurdno biti darker u Srbiji osim ako beznadežno niste zaljubljeni u pevače Cure-a, Mission-a, Cult-a.

Ne znam gde su nestali – pankeri (možda na tribinama, među književnicima, ili po grobljima kao Ramones-i), hip–hoperi su fala bogu dobro, seks simboli (Blondie, Sade, Nena, Tina Turner, Kim Wilde, Irene Cara, Madonna) drže se dobro spram godina.

Na kraju – najmračnija poruka sa liste hitova osamdesetih često je u izborima za hit osamdesetih osvajala prvo mesto – Joy Division, Love Will Tear Us Apart. Hit epohe blagostanja upravo je melanholična pesma o kraju. Bratstvo, jedinstvo, ljubav naroda i narodnosti bila je prejaka – pa nas je ponovo pocepala.