Francuski kulturni centar u Beogradu ponovo je počeo sa radom izložbom crteža, strip-tabli i slika jednog od vodećih svetskih stripautora Enkija Bilala. Bilal je posetio Beograd i da bi, kao predsednik žirija, proglasio pobednika na konkursu za likovni rad na temu „Muškarac, žena, grad“ koju je sam odredio. Na konkurs su se prijavila 204 učesnika sa 298 radova, a žiri su činili Rastko Ćirić i Jasmina Čubrilo. Sedam dana na stripfestivalu u Angulemu osvojio je Ivica Stevanović, dok su druge dve nagrade podelili Saša Mihajlović i Milan Pavlović, nagradu publike osvojio je Nebojša Dedić. Izložba je bila postavljena u bioskopu REX-u od 16. do 25. jula.
„VREME„: Da li je konkurs „Muškarac, žena, grad“ organizovan još negde osim u Parizu?
ENKI BILAL: Nije, izložba u Sarajevu je napravljena još brže nego u Beogradu tako da nije bilo vremena za konkurs. A mislim i da to dokazuje da je Sarajevo još uvek učmalo, zatvoreno, dok se ovde stvari pomeraju.
Izložba vaših radova će nakon Pariza, Sarajeva i Beograda ići dalje. U koje gradove?
Prvo u Lijež, zatim u Njujork, Sao Paulo, Seul, Tokio, izložbu stvarno traže sa svih strana, ali će tamo biti veća. U Beogradu se nalazi „sužena“ verzija.
Da li je to retrospektiva dosadašnjeg rada?
Nije to retrospektiva, to je prosto izbor iz 15-godišnjeg rada, to je potpuno subjektivna selekcija koja, nadam se, daje na uvid razvoj tehnike. Tačka nije stavljena, tako da izložba više liči na instant-fotografiju jednog doba. Čekamo sledeću.
Samoinicijativno ste pomogli jugoslovenskim autorima da se predstave u Angulemu na najvećem strip festivalu u Francuskoj.
Ne znam da li sam zaista pomogao, ali sam pokušao da ih makar objedinim, sve one koji su glupošću onih koji su vladali bili razdvojeni. Među njima sam, naravno, video talentovane ljude, a naročito ovde, na ovoj izložbi video sam zaista superiornost u kvalitetu, napredak i mislim da je kvalitet mnogo veći nego ono što smo imali na konkursu koji je bio organizovan u Parizu.
Otišli ste iz Beograda kao dečak, pre 20–ak godina ste snimali „Bunker Palas hotel„, dolazili ste i ’97, sada i sa izložbom originalnih radova. Da li se Beograd menja u Bilalovom pamćenju?
Ne. Ništa se ne menja. Otkako sam otišao iz ovog grada 1960. godine, dakle sa devet godina, imam utisak da se ništa nije promenilo. Možda tek nekoliko zgrada koje su razrušene.
A da li se Beograd promenio kao duhovni, estetski ili politički topos? Bio je komunistički u vreme vašeg detinjstva, bio je okružen ratom, bombardovan, a možda u trećem milenijumu dobija drugačiju perspektivu?
Mislim da je već sve to obuhvaćeno i da ulazi u percepciju koju imam o ovom gradu, ništa od toga nije nedostajalo toj percepciji bez obzira na to što nisam bio tu. Beograd liči na likove koje volim da opisujem, oslikavam u svojim stripovima, a to su ljudi koji imaju priče koje su teške, nasilne, strasne, koje su pune kontradikcija, ali koje se i razvijaju, napreduju, dakle – to su priče koje se menjaju, a da se to i ne vidi.
Čini se da tu treba potražiti i poetiku vaših stripova: prošlost koja se meša sa futurizmom postaje jednako virtuelna, nevažeća kao i fiktivna budućnost, a između njih se odigrava jedinstvena priča koja, istovremeno, i na nivou telesnosti, ideologije i likovnosti ima snažne obrise propadanja. To je svet jedne narativne apokalipse…
To je izvrsna analiza mog rada. Ne mogu tu ništa da dodam ili ću to učiniti kroz svoju sledeću priču…
Ipak, mitos u Aristotelovom smislu i sama mitologija uzdižu se u tom razrušenom svetu kao ono što obnavlja svet. Da li je u procesu stvaranja ta obnova prvenstveno erotska, ideološka, podsvesna ili sve zajedno?
Najpre treba reći da stvaralačkom činu ne prethodi neki svesni akt. Stvaralački čin dolazi iz čitave serije utisaka, kulture, uspomena, ličnih stvari, stvari koje se vide, dožive, analiziraju, kao analize o čoveku, o evoluciji sveta. Ono što mene najviše interesuje jeste to da kao na nekom igralištu, na terenu prošlosti i budućnosti obuhvatim i sadašnjost. Na taj teren stupaju akteri, ljudi koji se bore, pokušavaju da opstanu, da prežive u okvirima pravila igre koja im je nametnuta. U tome ima simbola, ima mitoloških likova, likova iz prošlosti i postoji neka alhemija, neka magma tako da u nekom trenutku time ne vladamo, nego treba prosto da pustimo da samo izađe.
To, na neki način, karakteriše generaciju francuskih stripautora druge polovine 70–ih. Kako sada vidite tu generaciju i njen uticaj?
Ne volim mnogo da sudim o svojim kolegama. Ono što znam je da je generacija 70-ih i 80-ih u Francuskoj bila favorizovana prosto priznavanjem samog stripa, kao i izvesnim oslobađanjem čije je poreklo iz ’68. godine koja je u Francuskoj bila specifična. Gašenje magazina „Pilot“ 1974. godine posledica je maja ’68. U godinama posle toga došlo je do pravog oslobađanja – i grafičkog, tematskog, seksualnog, na svim nivoima. To danas više nije moguće. Paradoksalno, svet jeste evoluirao, ali tako nešto više nije moguće. Zbog toga mislim da je frankofoni strip ostavio veliki trag u samom stripu.
Spomenuli ste na konferenciji za novinare da u Francuskoj više nema mešanja stripa i knjiga na rang–listama čitanosti u korist stripa, jer je on daleko čitaniji od beletristike. Ako danas nije moguće ‘oslobađanje’, kako objašnjavate veliku popularnost stripa?
Jednostavno, mislim da je naša generacija crtača, od kojih sam ja jedan od najmlađih, učestvovala u stvaranju kulture cele jedne generacije budućih čitalaca. Ti ‘budući čitaoci su oni koji danas kupuju knjige i koji se ne stide kupovine stripova, koji se čak ponose time što kupuju stripove i koji ponekad s ponosom kažu da strip ide dalje i da je bolji od same savremene francuske književnosti.
Prilikom nedavnog gostovanja u Beogradu, dizajner Mirko Ilić je izjavio da je strip mrtav, tim pre što su filmovi poput Matrixa i digitalne tehnologije zauzele njegovu poziciju. Međutim, mislim da diskurs govori o onome ko govori – strip je mrtav za Mirka Ilića, pa otuda i njegov zaključak.
Da, nimalo se ne slažem sa tom tvrdnjom, naravno. Mislim da ne možemo da bacimo i osudimo žanr koji počiva na papiru. Može da izgleda paradoksalno, ali što su slike virtuelnije, što više napreduju tehnologije i svet postaje nematerijalan, više se nameće potreba za knjigom i za predmetom. Knjiga će se promeniti, možda će se prodavati u manje primeraka, dobijaće nove oblike, ali predmet-knjiga će ostati mesto kojem ćemo se vraćati ili zbog nostalgije ili zbog potrebe za otkrivanjem nečega što ne poznajemo, tu mislim na dolazeće generacije. To se sve dešava u ciklusima. Jednostavno, ne možemo da osudimo na smrt nešto što počiva na izdavaštvu.
Ima li savremeni strip uticaja na francusku kulturu i da li je to pravilo za sredinu koja bi ulagala u strip?
Mislim da je snaga stripa u tome što izaziva i slikom i rečju, provocira maštu čitalaca. Dok god je slika vezana za reč postoji čitav niz mogućih interpretacija, jer svaki um prima i okom i mozgom na svoj način te informacije. To je bogatstvo stripa, jer između dve slike imate onu belinu koju popunjava um čitaoca. To nije slučaj sa filmom, jer u filmu imate sve slike, one su date i one se odvijaju po ritmu koji je nametnuo reditelj. Strip nije mrtav, mrtvo je ono što konzumiramo kao kompjuterske slike. Ono što se konzumira, ono što se vari – to je mrtvo.
Prilikom vaše poslednje posete, na pitanje o tome kako vidite rat u BiH niste hteli da dajete komentare. Rekli ste, takodje, da u Sarajevu niste voleli nijednu religiju pojedinačno, nego upravo njihovu mešavinu. Vrlo ste uzdržani po pitanju izricanja političkih sudova…
Nisam diplomata i uzdržan sam, ali ne iz diplomatskih razloga. Više je reč o očajanju. Mislim da su to vrlo ozbiljne stvari da bi se govorilo o njima dok su još vruće – čuju se i informacije i dezinformacije, nekada i manipulacije. Ne treba da se stidimo toga da nam je potrebno vreme da steknemo mišljenje koje će se bazirati na analizi. Na političkom planu, od samog početka imao sam vrlo jasnu ideju o prevaziđenosti političkog sistema stare Jugoslavije i opasnosti koju je ta zastarelost nosila sa sobom. Znao sam, takođe, i šta čini balkanske zemlje, od čega su sačinjeni ljudi koji žive na Balkanu. To su mnogo kontradiktornije, egzaltiranije, strastvenije stvari nego ono što čini čoveka na zapadu ili severu Evrope. To je možda uticaj tla, sunca, toplote, a naročito kontinenata, istorije i religija koje se tu sukobljavaju. Zapad i Istok se sreću na Balkanu.
Kako vidite 5. oktobar?
To je veliko olakšanje koje je došlo kasno, ali je tu. Razumem i zašto je to olakšanje kasnilo. Kada sam govorio o kontradikcijama, ličnostima, toga je Balkan pun. Lično, mislim da je to jedna neophodna etapa, mlaka, imam utisak da ne ide dovoljno brzo, ali mislim da bi bilo i opasno da promene idu prebrzo. To je možda oprezna izjava, ali se, ipak, treba spustiti na zemlju. Mislim da je ovo era Koštunice, možda je sledeća etapa Đinđićeva – to je moje mišljenje…
Trenutno radite na novom filmu. Pošto je reč o skupoj upotrebi nove tehnologije, zanimljivo je da su Japanci veliki ulagači…
Film je u francuskoj produkciji, ali su se Japanci zainteresovali za ceo projekat. To je dugometražni film koji je veoma ambiciozan i na estetskom i na kinematografskom planu. To još nije urađeno ni u Evropi, ni u SAD ni u Japanu na taj način. Bilo je sličnih pokušaja u Japanu i SAD sa elementima koji čine tradicionalni film, ali da se film u celini posmatra kroz prizmu novih tehnologija – to je nešto potpuno novo. To je dvogodišnja avantura u koju smo krenuli. Reč je o slobodnoj adaptaciji jednog dela trilogije Nikopol. Film meša glumce i dekor sa virtuelnom slikom, trodimenzionalni likovi će igrati sa stvarnim glumcima, a tu niko ne treba da vidi razliku. Glumci će biti više animirani, a virtuelni likovi humaniji. Iako je namenjen internacionalnoj publici, ja ću se potruditi da sa rolnom filma dođem ovamo.
La Croisière des oubliés, 1975.
La Ville qui n’existait pas, 1977.
Mémoires d’outre-espace, 1978.
Les Phalanges de l’Ordre Noir, 1979.
Trilogija „Nikopol“:
1. La Foire aux Immortels, 1980.
2. La Femme piège, 1986.
3. Froid Equateur, 1992.
Bleu sang, 1994.
Le Sommeil du Monstre, 1999.
Filmografija:
Bunker Palace Hôtel, 1989.
Tykho Moon, 1997.
