Izbegavši čak i posnu večeru, dugogodišnja poznanica reče: „Neću ići na taj koncert, iz patriotskih razloga!“ A nisam ni znao da je Hrvatica.
Kako se smak sveta nije dogodio (narodu), jer ne sme čak ni na treći dan Svetog Nikole, izgleda da su Naši, Vaši, SVO/Svaka Vaška Obaška, Obraz, Podvaljak, 1392,5FM i ini zatečeni nespremni, pa je i prvi nastup zagrebačkog Prljavog kazališta posle više od četvrt veka u Beogradu mogao mirno da se desi.
Letošnja zamisao da Prljavo kazalište bude među zvezdama besplatne alko-masovke na otvorenom (čitaj: Beer Fest) jednako je naivna kao i da ih pozvalo na BITEF npr., samo znatno opasnija. Ako je ta najava/otkazivanje (s iznenađenjem? – nebezbedno) možda i bila tek PR-potez, priprema pravog gostovanja, organizator (Beogradska kulturna mreža) pokazao se na popravnom ispitu. Davno potvrđen kao najefikasniji ‘mali Bregović’, vođa/autor benda Jasenko-Jajo Houra (r. 1960) ipak je oduvek više ulagao u produkciju, pa je i ovaj koncert bio odlično ozvučen i osvetljen, u skladu s tim i posećen (ulaznice 1800–2800; oko 13.000 prisutnih). I obezbeđen.
A dražesno anahron uvod pružili su plakati, noseći čuveni logo s debi-albuma iz ‘79. (međunarodno poznat rad Mirka Ilića): posle svega što su Rolling Stones uspeli u međuvremenu, svako ko ‘secka njihov jezik’ podvrgava sebe tim težoj proceni. Onda, ni dnevno-politički problemi (Srb-Hrv via Hag) nisu uzdrmali kampanju i koncert, ništa više no Hourina u riđe ofarbana kosa, koja mu stoji k’o piletu… sekundarne seksualne karakteristike.
Potrebno zagrevanje Prljavci su takođe doneli (sa) sobom: Radio Luksemburg korektno je demonstrirao uticaje od B. Dugmeta do U2, karakteristične uostalom i za samo Prljavo kazalište. Potom je dramatiku digao arhaični ali moderno snimljen i vizuelno pojačan radijski uvod kao na početku CD Radio Dubrava (2003, Dallas Records). Posle nove Ljubav je… (CD Možda dogodine, 2012, Croatia Records) već su dobili Dobar vjetar u leđa, i kroz Kiše jesenje i Pisma ljubavna, dok su na velikom platnu iza projektovane stare c/b fotke. Negodovanje bi imalo ozbiljan problem, jer je bend svoju spretnu sviračku vožnju koristio da povezuje numere, ponekad i citirajući trad-rokerske rifove, pa su i kratke najave pevača Mladena Bodaleca išle kroz muziku.
Himnična a žestoka Sve je lako kad si mlad ima smisla i kad si star, za razliku od velikog dela prisutnih rođenih posle te pesme, koji je glede & unatoč horski pevao pravilnom ijekavicom. Rokerski populizam pomalja se kroz Šteta što je kurva, u predbožićno bogorađenje srećom ne zapada ni dert Uzalud vam trud svirači – dovoljno je Ma kog me boga za tebe pitaju i Tu noć kad si se udavala. Bodalec se (i fizički) upušta u kontakt s publikom, a ovladavši Arenom, s monolozima kreće i Jajo. Nije neduhovit, ali naoko kozerska opuštenost – sa zabranjenim pušenjem – stvar je već ispražnjene rutine, dokumentovane nizom live-izdanja. Autorski i muzički Prljavo kazalište solidno tabanaju stazama koje još postoje u Hrvatskoj (i dijaspori), gde je pop-kultura preživela i kao posao, autorska i srodna prava se pristojno plaćaju, pa bendovi ovog ranga uživo nastupaju češće nego bilo koje grupe iz Srbije. Pouzdano nauljen zanat i (makar virtuelna, antidatirana) nostalgija jači su od mržnje malih razlika; lakše je podneti čak i prigovor da je današnja srpska omladina anacionalna i beslovesna nego svedočiti bilo kom ekstremizmu.
Novije pesme poput Ako tražiš nekoga, Kao ja da poludiš, Voli me (a o Djevojci od milijun dolara da i ne govorimo) bezlični su stepenici ka insceniranju ovacija i manipulisanju raspoloženom masom, koja bez teškoća razume hrvatski. Nešto bolji momenat je ironisanje aktuelnih TV-formata tipa Ima(m) talenat/Prvi glas, kad visokotraženi bas-gitarista Dubravko Vorih (ex-Parlament) peva Stand By Me. Posetioci to mogu ‘kačiti’ na YouTube, a bend će iskoristiti u promo-svrhe.
I Houra ima pevačku tačku, Heroj ulice, kojoj smo se nekad podsmevali. Bodalec zatim pozdravlja ZGradonačelnika Milana Bandića (u loži) i izvode Mojoj majci (Zadnja ruža hrvatska) – lagano ubrzanu u odnosu na studijsku verziju, aranžiranu manje nalik U2 – a reakcije su kao i u ostalom toku koncerta, jednako i da je refren ‘zadnja riža…’. I eto, ta kontroverzna pesma s kraja neretko glorifikovanih ‘80-ih (LP Zaustavite zemlju, ‘88, Suzy) – isprva slabo primećena, pa u kontekstu nacionalističkih zbivanja drugačije ‘čitana’ tj. pevana u ‘Rvata, a optuživana od Srba, zalog državotvornosti Prljavog kazališta, ‘zlatna koka’ od koje se Houra nije ogradio – najzad je izvedena u Beogradu, balon mistifikacije smežurao se bez buma, i nikom ništa. Sve je bolje no da ostane prećutana, isto kao što bi i Jura Stublić trebalo da ovde spraši E moj druže beogradski, da s njim to peva ko hoće, uživa/doživi kako ko oseća, izađe ko mora…
Posle Ruže sve je bio pobednički krug. Ne zovi mama doktora, pa prvobitni pevač Kazališta kao spec. gost …Davorin Bogović a sve ovo oko mene je Crno bijeli svijet, Previše suza u mom pivu. Hrvatska-ska u Prljavcima ima jedne od najstarijih aktivnih zastupnika ska-muzike, pa je pre neminovne kulminacije Jajo opet razvlačio oveštalim fazonima (…nova himna EU…) o imovinskom stanju, ali nije s nama podelio komentare i sveže pesme o propasti u svojoj domovini. Bodalec je glumatao da je podlegao najmoćnijem mas-mediju na Balkanu, u Mi pijemo – izvornoj verziji hita Mi plešemo, s vrhunaca Novog talasa. Marina poentira izlaskom/biranjem devojaka iz fan-pita da na bini poskakuju kao (Kad porastem biću klokan) Houra; ako nisu grupi(ke), onda ih odvedoše u janjičarke. Brzi bis Subotom uveče/Sretno dijete prija živahnim izvođenjem najstarijih numera, i na kraju 2-satnog koncerta. Jajo treska gitaru o pod, kao više puta od Dubrave i panka ‘77. naovamo.
I naraštaji kojima su žurka/tulum/dernek jednako prijali, i ovi koji su tek dobili lične karte, više ne mogu da izgube sliku iz legitimacije – digitalne, ali u Srbiji važeće max 5 godina. I šta sad Tuđman ima s tim?
