Prvog februara 2001. godine navršilo se tačno sto godina od kako je objavljen prvi broj „Srpskog književnog glasnika“. Ovaj čuveni časopis, koji je vremenom postao institucija kulture, osnovale su ličnosti različitog partijskog opredeljenja. Uređivački odbor je bio u stvari jedan vid radikalno-liberalne koalicije. U njemu su bili radikali Svetislav Simić, Ljubomir Stojanović, Jaša Prodanović kao i liberal Vojislav Veljković; oni su novom časopisu davali opozicioni ton, s republikanskim naglaskom (Stojanović, Prodanović, Veljković). Dva ostala člana Odbora – Ljubomir i Slobodan Jovanović – i urednik Bogdan Popović nisu pripadali nijednoj partiji. „Glasnik“ je bio izraz težnje za prečišćavanje atmosfere, za duhovno sabiranje i moralnu disciplinu. Njegova pojava u javnosti imala je, pored književnog i duboko moralno-političko značenje. Jedan od osnivača, dugogodišnjih saradnika i urednika „Glasnika“ bio je, kao što je već pomenuto, Slobodan Jovanović. Sin Vladimira Jovanovića, jednog od osnivača Liberalne stranke, prvi Srbin koji je nazvan imenom Slobodan, vrhunski stručnjak za državno i ustavno pravo, dugogodišnji profesor Pravnog fakulteta, predsednik Srpske akademije nauka, istoričar, književnik; rođen u emigraciji doživeo je sudbinu da u njoj i umre.
Sticaj okolnosti omogućio je autoru ovog feljtona da pre izvesnog vremena dođe do pisama koja su Slobodanu Jovanoviću pisala najveća imena srpske književnosti: Jovan Dučić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Veljko Petrović, Miloš Crnjanski…
Pisma za koja se verovalo da su nepovratno izgubljena pronađena su u zaostavštini čoveka koji ih je godinama čuvao u običnoj kutiji za cipele.
Porodica kojoj ta pisma pripadaju dozvolila je da se ona objave, s molbom da se poštuje njihova želja da ostanu anonimni. Ta molba ljudi koji su već u godinama razumljiva je. Mnogo toga su već preživeli. Uverenje da će ta pisma na najbolji način upotpuniti sliku o tome kakav je bio odnos najvećih imena srpske književnosti prema Slobodanu Jovanoviću nas obavezuje da ih s poštovanjem objavimo. Pošto se radi o dokumentima, mi ih objavljujemo u izvornom obliku. Možda će nekom stil pisanja izgledati malo arhaičan, ali ne treba zaboraviti podatak da je od njihovog postanka prošlo više od sedamdeset godina…
Slobodan Jovanović je zajedno sa Bogdanom Popovićem bio i jedan od najznačajnijih predstavnika tzv. beogradskog stila pisanja. Taj stil mnogo duguje francuskom jeziku. Nije nimalo neobično što su tvorci tog stila bili Bogdan Popović, prvi Srbin koji je diplomirao na Sorboni, i Slobodan Jovanović, koji je studirao na univerzitetu u Ženevi, naravno na francuskom jeziku.
Exp: Bogdan Popović
2. XI 1927. godine iz Profesorske kolonije u ulici Bana Jelačića 23, na adresu Slobodana Jovanovića stiže pismo pisano rukom Bogdana Popovića, jednog od osnivača i prvog urednika „Srpskog književnog glasnika„:
„Dragi Slobodane, i Paja (Pavle Popović) i ja, nezavisno jedan od drugog, našli smo da je broj „S. Knj. Gl.“ od 1. novembra izvrstan, raznovrstan, zanimljiv etc. D’un coup! Pravi coup de théâtre, ništa manje! Paja kaže: ‘Treba da ostane.’ Pogađate ko treba da ostane. I ja tako mislim. Kazao sam vam da i Sibe Miličić tako misli. I tako misle i svi ostali. Šta hoćete vi? To su ćudi. Vi ste toliki literatir, da ni stvarno, ni po mišljenju publike, neće biti ni malo čudno ako pored pravne teorije i istoričarskog rada uzmete u ruke i editorship (uređivanje) jednog književnog i društveno-političkog časopisa. Vi ste već jednom bili urednik ‘Glasnika’, uostalom. Bili smo urednici Paja i Skerlić, i ja (sami, ne u društvu s drugim), i sad je na vas red, da popunite vierblitteriges kleiblatt (detelinu sa četiri lista). Sad je vreme, više no ikad a vi ste jedini koji danas može uzeti stvar u svoje ruke, i po prilikama u književnosti i društvu; jedini koga svi hoće; jedini koji ima i fizičke snage i stručne sposobnosti; jedini koji može podići ‘Glasnik’ to its pristin glory (do negdašnje slave), koji je može nadmašiti; i koji bi je mogao nadmašiti i da je bila veća no što je bila. Budite Englez! Ne ‘izvlakač’. Dosta ste bili ‘izvlakač’, i ako, moram priznati, u sitnim stvarima, i onda kad je to bilo pametno, mislim: opravdano. Ovde više ne bi bilo opravdano. Ja ću se raspisati ako vi budete urednik ‘S. Knj. Glasnika’. I moliću Boga da mi da zdravlja da se raspišem.“
Saluti, auguri, congratulazioni! Vaš B. Popović
U „Srpskom književnom glasniku“ od 1. XI 1927. godine objavljeni su, pored ostalih tekstovi: „Nauka u Srbiji za vlade kneza Miloša Obrenovića“ – Tihomira Đorđevića, „U spomen Riste Vukanovića“ – Bogdana Popovića, „Najnovija metafizika kulture“ – Miloša Đurića, prikaz drame O’Nila: „Ana Kristi“ – Isidore Sekulić… Ličnost koja se spominje u pismu da „treba da ostane“ je Tihomir R. Đorđević. Razumljivo je što su se Slobodanu Jovanoviću mnogi književnici obraćali za mišljenje, savet i usmerenje. Kao saradnik i urednik „Glasnika“ on im je pružao podršku dajući im istovremeno podsticaj za dalji rad.
Exp: Jovan Dučić
9. XI 1923. godine Jovan Dučić, otpravnik poslova u poslanstvu u Atini, javlja se Slobodanu Jovanoviću sledećim rečenicama:
„Mili gospodine Slobodane, nisam smeo da vam se javim pre nego što pošaljem štogod za Glasnik. Vratio sam se ponovo literaturi i šaljem vam što sam prvo mogao. Članak o Ćipiku nadam se da ću moći poslati u novembru. Molim vas recite to uredniku. I neka mi oprosti za jednu ucenu koju ću učiniti kad bi trebalo biti do kraja pažljiv: da sve ove tri pesme izađu u jednom broju jer čine jednu organsku celinu; zatim (a za ovo preklinjem), da Pismo iz Španije izađe celo u jednom broju, jer imam užas od nastaviće se za ovu vrstu proze koja je poginula ako sve ne sračuna na imedijatan i totalan utisak. Neka mi to učini G. Sv. Petrović makar ispala prevedena priča ili novi stihovi Ive Vojnovića, a ja greh uzimam na svoju dušu. Mislio sam na vas, kao uvek kad hoću nešto bolje da napišem, radeći ovo Pismo iz Španije. Hteo sam da njim dam samo jedno: moje osećanje u onoj zemlji. Bojao sam se mnogo da ne izgledam nadriknjiga, ali je bilo nemoguće pisati o toj zemlji kao o Topčideru, bez relacija. Verujte da to nisam pisao u biblioteci, nego u svojoj spavaćoj sobi, i da sam hteo samo da rezonujem svoje utiske i sve ograničim na karakteristikama (pejzaži, rase, kulture, istorije). Vi ste najkompetentniji da mi rečete da nisam ispao visokoparan. Naš prijatelj Balugdžić na moju žalost odlazi odavde, i zameniće ga Jova Tićin Marković kojeg ne šalju u đumruk samo zato što meni treba poslati šefa. Moja je velika nesreća što mi put uvek mora da ide između jednog Pante i jednog Tiće. Balugdžić je čuo u Beogradu da spremate na jesen jednu novu knjigu. Molim vas ne propustite da mi javite o čemu. Je li nastavak one poslednje što bih se veoma radovao? Pozdravite puno dragog G. Bogdana i Paju (Bogdana i Pavla Popovića) i sve drage prijatelje, a vama najlepše stvari od vašeg J. Dučića.
P.S. Donosilac ovog pisma je jedan vrlo ljubazan moj rumunski kolega koji će biti veoma srećan da vas pozna lično.“
Odgovor na ovo pismo je sigurno bio podsticajan, jer već 28. IX 1923. godine Dučićevo pismo ponovo kreće put Beograda:
„Mili gospodine Jovanoviću, možete misliti koliko mi je vaše poslednje pismo dalo ohrabrenja kad sam evo odmah požurio da vam pošaljem novi rukopis i sav postanem piscem. Ovaj napis je članak jedne buduće knjige za koju već imam veći deo gotovih beležaka; zvaće se Blago Cara Radovana; prvi članak biće o tom večnom caru Radovanu i tom blagu silnijem od svakog drugog. Taj članak kojim sam trebao početi poslaću prvom prilikom; to su bajagi filosofiranja o nespokojenju s kojim čovek traži uvek svoju sreću skrivenu od drugih; o večnom kopanju; o večnom sijanju nečega što čeka; o sreći koja je samo u jednom slučaju i kapricu sudbine, a ne ljudskoj mudrosti ni vrlini. Taj vulgarizirani mit može biti predmet jednog članka o ljudskoj sudbini, i uzeću ga za natpis knjizi koju ću moći brzo da izradim jer ću pisati sve što mi padne na um, da imadne večiti izgled, da je pisana za sebe nego za druge. Članci će biti redom ovi: O Blagu cara Radovana, O pesniku, O ljubavi i ženi, O dosadi, O smrti, O umetnosti, O herojima, O vladarima, O prorocima. – Ja ću vam slati kako što budem dovršio. Oprostite što preko vas šaljem, i uzalud vas uznemiravam. Nas nekoliko prijatelja pišemo jedan za drugog, i vi ste prvi kojem ja želim da dadnem ono što napišem. Ako mislite da ove misli (!) mogi izići u Glasniku, molim vas predajte ih uredništvu. Vaš uvek vrlo srdačni J. Dučić
P.S. Preksutra polazi Balugdžić iz Atine. Kakva beda za mene.“
Sledeće pismo poslato je iz Atine i datirano 2. VII 1924. godine:
„Dragi gospodine Slobodane, čekao sam da spremim nešto dobro za Glasnik i da vam se uz tu pošiljku javim opširnije. Ne mogući to sačekati, šaljem vam samo dve pesme, možda malo nove za moj način pisanja, s molbom da ih predate uredniku. Nadam se da ću skoro poslati i proze, jer sam se punim srcem vratio književnosti koja, čini mi se, treba da meni koristi više nego ja njoj. Od mog poslednjeg pisma mnogo se promenilo u mom životu u Atini. Ne znate kakvu mi je gorku prazninu ostavio odlazak Balugdžića. U ovoj našoj struci gde je ‘čovek čoveku kurjak’, ja sam se uvek bojao naših ljudi, i osećao sam potrebu da iznad mene stoji čovek koji bi mi mogao biti prijatelj ako dođe da se s nečim borim samac. Osim toga izgleda da prilikom razvrstavanja nisu priznali moju diplomu kao ravnim drugim (gde ima i bogoslovija), i da sam ja to ostao u službi samo s pravom koje mi daju godine službe. Možete misliti koliko je za mene tegoban taj osećaj da sam uljez u društvu sposobnijih i učenijih od mene, i koliko ovaj slučaj ide na štetu moju među mlađima s kojima radim i čiji sam šef. Zato nameravam da se sporazumem s vama o tom šta treba da polažem još da bih uklonio ovu smetnju mom avansiranju; meni je, i pored sveg teranja vetra kapom, mnogo stalo do mira u docnijim godinama i – do penzije (kakva krvava reč!) na koju ću morati da mislim pre nego što dođe opet kakav bolji zakon. S toga bih vas lepo molio da mi kažete vaše najkompetentnije mišljenje da li bi moj slučaj bio ispravljen ako dadnem tezu i položim doktorat na ženevskom univerzitetu. Ja bih zato imao i hrabrosti i dovoljno vremena, i ako bih žalio to vreme izgubljeno za mene – bar za jednu pesmu i za jednu ženu. Ovaj moj slučaj o nepriznavanju moje diplome, saopštio mi je Balugdžić pismom iz Beograda, kada je otišao odavde, ali o tome nemam nikakva izveštaja od Ministarstva. Ne verujem da je Balugdžić poslao ipak jednu ne proverenu i tako nemilu vest. Međutim ustežem se da ikog pitam da to pitanje bez potrebe ne silazi na ulicu. Obavestiću se kad sam dođem tamo da se pobrinem za izdavanje onih mojih pet knjiga koje sam ovde spremio potpuno za definitivno izdanje. Imam samo da prozne stvari kompletiram. Prvog septembra tražiću odsustvo i izvesno doći tamo u toku tog meseca. Bio bih vam vrlo obvezan ako bi ste mi rekli kad ćete se vi vratiti s odsustva i letovanja u Beograd, jer ćete verovati koliko bi inače moj put tamo bio osiromašen ako vas ne vidim i ne čujem. Mnogo pozdrava G. Bogdanu o ostalim prijateljima. Vaš uvek vrlo srdačni J. Dučić.“
Te 1924. godine Jovan Dučić postaje delegat u Ligi naroda u Ženevi, a 1926. godine otpravnik poslova u Kairu. Iz Kaira 10. januara 1928. šalje sledeće pismo:
„Mili gospodine Slobodane, ne znate koliko sam puta uzimao u ruke ovo mučeničko pero da ma šta izvučem za Glasnik koji je sad, bar privremeno i anonimno u vašim moćnim rukama. Ali za moju veliku bedu, istovremeno kad i vaše ljubazno pismo, dobio sam iz Ministarstva naredbu da prema ukazu (o raspoloženju) predam dužnost u Kairu. Od tog momenta morao sam da se ograničim na spremanje za put, svršavajući ovde puno poslova koji su me čekali posle ‘odmora’ u Beogradu prošlog leta. Molim vas da mi verujete da me od svega više bolelo što sam znao da neću moći da se odazovem vašoj želji. Jedan ovakav obrt u mom životu, sad kad je najmanje trebalo, ipak mi nije bio podesan za ma kakav književni posao. U ostalom mi ćemo se uskoro videti u Beogradu gde ću neko vreme biti slobodan čovek – na veliku radost nekih drugova u Glasniku koji mi manje zavide na pesničkom imenu nego na diplomatskom položaju. Krećem prvim brodom. Hitam samo da vam čestitam srećnu novu godinu i da vas molim za oproštenje. Vaš svagdašnji i srdačni J. Dučić.“
Posle privremenog penzionisanja Dučić se vraća u Kairo 1931. godine, odakle 20. aprila piše:
„Mili gospodine Slobodane, čekao sam, istina malo poduže, da me sekretarijat Akademije izvesti da je tačna vest o mom izboru, koju sam pročitao u novinama; bojao sam se da se ne popišmane kakve sam ja sudbine. Sad sam dobio očekivano pismo, i prva mi je briga i dužnost da se zahvalim, dragi gospodine Slobodane, vama lično na toj mojoj radosti, koja je velika i vrlo iskrena, izvesno najveća koju sam imao u vezi sa mojim javnim životom. Znam da ovo, kao i nebrojno drugo, dugujem vama čije je prijateljstvo za mene bilo uvek najviše merilo koje sam mogao imati u životu, i moja najdublja satisfakcija, i moj najčistiji triumf. Ne znam, ali pretpostavljam da je G. Bogdan bio predlagač, i zato ću se i njemu posebno zahvaliti. Moj je izbor morao biti siguran pošto je tačna reč da Bog ide sa velikim bataljonima. Početkom juna dolazim tamo da, ako uspem s izdavačem, opet nešto publikujem, i zatim odem za Trebinje i Evropu, s nadom da ćemo letos negde da provedemo malo vremena. Kakav ste vi plan napravili, a sad još jednom do neba hvala, i s puno svesrdnog prijateljstva i odanosti vaš svagdašnji J. Dučić.“
U narednih nekoliko godina diplomatske službe Jovan Dučić je poslanik u Budimpešti (1932) i Rimu (1933–1937). Kao prvi jugoslovenski ambasador u Bukureštu, 15. oktobra 1938. godine šalje pismo na adresu Slobodana Jovanovića:
„Dragi gospodine Slobodane, tražio sam vas bez sreće celo ovo leto po Beogradu i inozemstvu. U Trebinju smo vas čekali na proslavi oslobodilačke vojske kojoj sam namenio svoj novi spomenik. Verujte da je vaše odsustvo učinilo taj dan nepotpunim. Ovo pismo donosi vam jedan moj mladi zemljak Zdravko Tomić, pomoćnik ovdašnjeg atašea za štampu pri Poslanstvu koji će biti srećan da vas upozna. Zbog teških prilika porodičnih odustao je da položi svoje ispite u Visokoj Školi… Deutsche Hochschule für Politik u Berlinu. Ja sam ga sada priterao da se upiše na pravni fakultet u Beogradu i da polagano, pored ostalih poslova, polaže redovnije i savesnije ispit po ispit. On je vrlo inteligentan i dobar, i verujem da bi bilo korisno da na taj način stvori sebi društveni položaj siguran i dostojanstven. On u tom cilju dolazi sad u Beograd i moliće vas da mu pomognete pri upisu za koji je kanda prošao rok. Sa vaše dve tri reči verovatno će se preći preko kakvih formalnosti, ako budu postojale. Ja vam lično unapred blagodarim za dobrotu koju ovom mom zemljaku budete ukazali. Do skorog viđenja jednog petka za stolom nekolicine Tebanaca zbog kojih sunce greje. Vaš svesrdni i sa puno pozdrava J. Dučić.“
O Slobodanu Jovanoviću kao književniku Isidora Sekulić u „Politici“ od 4. II 1939. godine ispisuje sledeće rečenice: „Što se ne može uvek kazati za pisce lepe literature, može se s naglaskom kazati za ovog pisca iz naučne oblasti: na svakoj stranici njegova pisanja drži se život. Sve je za G. Jovanovića interpretator života i čoveka, i u njegovoj struci sve: država i državnici, politički sistemi i zakoni, pojmovi i reči, kriza duhova i atentati. G. Jovanović je književnik pre svega po duhu svom, pa tek zatim po čuvenom stilu svom. On je artist da pogleda i ugleda ansamble i zvezde za interpretaciju života, za interpretaciju ‘džungle života’ u državi, porodicama, pojedincima, što bi rekao H.Dž. Vels. G. Jovanović je književnik po tome što ga čovečiji život i čovek zanimaju nadasve. Priroda je za njega troma i ćutljiva; aktivna kroz spore procese bez drama; a drama kod čoveka ima svojih punih pet činova i još i epilog. G. Jovanović je književnik po tome što je pronašao da literature ima tamo gde drugi ne slute; da ima pitoresknog i fantastičnog u diplomatskoj prepisci, u društvenim teorijama, u trgovačkim ugovorima i spekulacijama. Jer, u svemu tome ima zakulisnog i privatnog, a to je večiti roman ovoga sveta. Jer, svi ti što kroje istoriju, pišu i brišu zakonske zbornike, trguju kožama i svinjama, novim vestima i novim vlastima, svi su oni pre toga bili puni snova, maštanja, sentimenta. Neki kandidat, pretendent, neki liferant, preturi više snova od nekog lirskog pesnika. Kako dakle da nije literatura način kojim je knez Miloš zamišljao ovaj svet. Kako da nije literatura poverljivi život, ambicija jednog Jovana Ristića. Kako da nije literatiura lov na neočekivane političke radosti austriskog poslanika u Beogradu. I još jedared knez Miloš: kako da nije književnost i umetnost metafizika kneževa, koji se toliko puta činio gospodarom nad svetom koji ne egzistira, a ljudima se pritom koristio kao da taj svet egzistira. G. Jovanović prevrće po starim hartijama, i sluša priče stare i nove, ne da bi napisao i prepisao, nego da bi doživeo; ne kao naučnik nego kao umetnik. Pisca ovih redova prvi put je G. Jovanović nagnao da razmišlja o odnosu pojmova i reči: u, umovati, umetnost umeti; i da zaključi da to mora od jednog proizilaziti jer prava umetnost malo veze ima sa umenjem, a mnogo sa umom; a velikog uma nema bez umetnosti zaključene u njemu. Što god veliki um stvori, ujedno je umetnost. Opomenimo se klasične tradicije: Sokrat, dan pre no što će mu biti prikazan Platon, video je labuda u svom krilu. Sve što G. Jovanović napiše, dolazi od uma i od umetnosti, zakoračuje u nauku i književnost. Moja lična formula za ovog velikog našeg pisca glasi: mirna glava. Samo mirna glava dobro komponuje i transponuje. Samo mirna glava može stoički odolevati i mamcu nauke i mamcu literature. Mašta G. Jovanovića književnika, to je ona čuvena pričvršćena mašta grčkih stoika, fantazija kataleptična, koja, ukopana, do poslednje jasnoće prozire objekt, i iz saznanog dočekuje slućeno. G. Jovanović je počeo rad u čisto naučnoj oblasti, i to u onoj koja je najpunija pojmova, definicija i cifara. Pa je iskusno da i tu vlada umetnost; umetnost konstitucija i institucija, pozorište konstitucija i institucija. I onda je kombinovao svoje metode: nauka kao teorija i nauka kao život; istorija nekoga režima kao nauka, i kao ‘džungla’ života i ambicija. I pojedine figure je G. Jovanović stavljao među kombinacije ogledala, pravo, ispupčeno, izdubljeno, ogledalo. Neki flamanski slikari velikog imena radili su tako spremajući se za slikanje likova i ličnosti. Da bi se videli kompleksi mogućnosti; istina, slika; čovek srazmeran, naduven, istegljen; čovek kao što jeste i kao ono što biva. Sa tim oblicima se zatim preduzima dialektika, solidno naučno postavljena, da bi se što verodostojnije sredilo protivrečno. Ali kako to što se ima pred sobom prevazilazi često sve sudove naučnih ideologija, uvodi se čisto životna interpretacija stvari, jer život zna sve znanjem bez manjaka, jer se život nikada i ničim ne prekida. Ovako rođenom naukom G. Jovanović je učinio da steknemo ono što veliki narodi imaju; da steknemo veliki broj čitalaca za naučnu knjigu. I da čujemo od tih čitalaca kako su posle stranica G. Slobodanovih orientisani u problemima kako inače nikada nisu. Kao pojedinost povućićemo samo nacionalnu stranu G. Jovanovićeve književnosti i nauke. Tu se krije jedna velika patriotska služba. Sve važne ličnosti naše političke istorije i sav politički život države i naroda, radio je G. Jovanović i kao istoriju ljudi u životu, i kao istoriju jednog granitno sčesnutog kolektiva. Seljak i kaputaš, ozbiljan državnik i berzijanac, ‘Parizlija’, ili tih čovek što na selu čuva ognjište, sve se to povremeno zaboravlja u ličnom uspehu ili obilju, ali sve to čita skazaljku na satu države koja je ni rođena ni dobivena, nego stvarana, sprat po sprat, rat po rat, a sirotinja i žrtva uvek. G. Jovanović je naučno i plastično fiksirao držanje našeg čoveka, njegov govorni stil, njegov misleni stil, njegova osetljiva mesta u karakteru, njegov strpljivi duhovni otpor pre drukčijeg otpora. Onaj čudni, tamno i jednobojno odeveni seljak izdržava i izdržava jer misli i meri. A tačno kao i učeni državnik prekipi kad dođe do krupnih konfuzija u državnom životu. I ne vara se, jer je gradio državu, jer zna kako se teraju oblaci konfuzije. Sinovi bogate i vesele zemlje, vole da žive, ali ne zaboravljaju skazaljku koja pokaže da je života mnogo a dela malo. Skače se tad na noge, ostavlja život, i čini se idealom ono što se retko čini; dohvata se ideal rukama i ispunjava se, ne pitajući se od kakvih će to posledica biti za ‘idealiste’. G. Jovanović je književnik velikih literarnih sposobnosti, velikih nacionalnih zasluga, i još, neka mi se moje dopusti, književnik mirne glave. Mirna glava, to je možda najveći dar od Boga i vrhunac velike kulture.“
