Svi su u gradiću morali uzimati antidepresive, jako puno i neprestano, jer je ondje postojalo nešto što se u nedavnoj prošlosti dogodilo, a za što se nipošto i nikada nije smjelo priznati da se dogodilo jer bi već i samo priznanje da se to nešto užasno strašno i neljudsko u nedavnoj prošlosti dogodilo bilo shvaćeno kao svojevrsna izdaja.
Zbog toga su svi svakoga dana živjeli kao da se to nije dogodilo, a mogli su živjeti tako jedino ako su svakoga dana iznova uzimali antidepresive, jer to što s dogodilo bilo je u tom gradiću toliko sveprisutno tako da je, protivno svim težnjama, izbijalo iz svih zidova i iz svih kuća, iz svih parkova i rijeka, iz svih skladišta i betonara, jednako kao što je izbijalo iz tijela i odjeće ljudi koji su u drogiranom gradiću živjeli, bez obzira na to koliko se moderno i skupocjeno oblačili i koliko neobične i slobodoumne frizure nosili.
Ekstenzivan je ovaj citat, pojeo je petinu prikaza, ali nije ga se moglo ni smelo prekinuti: nema tu nijednog slovceta suvišnog, a ni manjkajućeg. Štaviše, ova bi dva pasusa o „drogiranom gradiću“ mogla savršeno funkcionisati kao izvanredna mala priča, jedna od onih u koje stane čitav jedan svet, i to svet u kojem ne biste želeli da boravite, svet strašan, zlokobno pomeren i zauman, kakav bi u nekakvoj anglosaskoj prozi sigurno već za koju stranicu otklizao u kakvu „žanrovsku literaturu“ s neizbežnim belegom morbidnog eskapizma, tako dragog gikovima & frikovima iz neke Minesote ili Norfolka, kojima se u stvarnosti nikada nije desilo ništa dramatičnije od trominutnog nestanka struje u špajzu, i to ne njihovom (a i nije baš trajalo cela tri minuta, a i nije baš nestalo struje nego pregorela sijalica, a i nije baš pregorela nego se malo bila odvrnula). Ali, eto, nije Tatjana Gromača ni od Angla ni od Sasa, baš kao što to nismo ni mi, njeni čitaoci, no smo balkanski ljudi Cigani, sudbinom prokleti, pa je otud i ova proza čisti, takoreći krti realizam, a opet i poetski, ali samo zato i utoliko što Gromača uvek i sve piše kao pesnikinja, mada zapravo i ne kao ono što se u ovim krajevima obično očekuje od „pesnikinje“, jer je njena poezija sve samo ne prenemaganje kakve žanr-„pesnikinje“, i u tome je rođena sestra, recimo, Milene Marković, i malo koje druge. Pa joj je poezija zato narativna i „vuče“ na prozu, a proza joj, eto, vuče na… ne, proza joj vuče na tešku i tmastu stvarnost; lako je navući se na tu i takvu prozu, ali teško je provariti život i istoriju onakve kakvi su, i bez kakvih ne bi ni bilo te Gromačine proze, ovakve.
U fokusu drugog Gromačinog romana Božanska dječica (za koji se nadobijala priznanja i nagrada, među njima i nagradu „Jutarnjeg lista“, u čemu ima i krivice dolepotpisanog, i on tu krivicu rado nosi) lik je naratorkine majke „istočnoga porijekla“, što dakako nije značilo da joj je mati iz Laosa ili Burme, nego zna se šta je značilo u kontekstu Hrvatske devedesetih, pače i majke kojoj to kobno „istočno porijeklo“ kao da nije bilo dovoljno, nego je tokom tih strašnih i mračnih dana i još takvijih noći uspela i da poludi, onako sasvim ozbiljno, onako kako se poludi kad te na kraju i koncu hospitalizuju, i kad se više nikada zapravo i istinski ne vratiš u svet „normalnih“.
Ali, čekaj, kojih „normalnih“? Zar onih iz gornjeg citata, tih što žive na antidepresivima na kilo i prave se da su upravo aterirali sa Neptuna u pospani gradić nemirne savesti (kojem model i uzor može biti Gromačin rodni Sisak, a može biti i mnogo koji drugi)?! Stvar je baš u tome da je Majka zapravo „poludela“ onog trenutka kada je Stvarnost oko nje počela da se morbidno izobličava, kada su senke, zvukovi i predmeti, a o ljudima da i ne govorimo, počeli poprimati zlokobne i preteće oblike, ne što bi Majka to odnekud „umislila“, nego što je pretnja bila više nego stvarna, u tom novonastalom svetu nakrivo i nahvao, u kojem su poreklo i slične trice mogli značiti razliku između života i smrti, a svakako su značili razliku između kakve-takve Pripadnosti i turobnog izopšteništva i prezira. Na toj se tački otvorio jedan duševni rascep koji nije mogao da se ne završi stravično, jer ta strava, unutrašnja, samo je odraz one spoljne strave tobože Zdravih, prelomljene kroz jednu fragilnu dušu. O tom rascepu, u kojem lutanje kroz terase svijesti okončava tako što se nešto u čoveku dijeli, ponajpre govore Božanska dječica, baš kao i o jednom uzdrmanom porodičnom nukleusu i o tom sedativizovanom ok(r)uženju koje sada, Posle Svega, nastoji da iznova živi nešto što je relativno ubedljiva imitacija „normalnog života“, ali je to moguće samo ako ste do te tačke dotrajali i dospeli, a ako ne, ako vas je u međuvremenu pojeo neki od bezbroj siktavih mrakova, ili ste možda pomerili dušom od preobilja odvratne stvarnosti – e, onda žalimo slučaj, više sreće u nekom novom izvlačenju…
Gromačin roman prava je pilula protiv zaborava, a napisan je ekonomično i neumoljivo tačno, ona je pisac koji niti čitaoca muči i kinji niti ga pak zavodi i s njim koketira. To je priča o svemu onome o čemu se mnogo, mnogo lagalo i još više ćutalo, ali i priča o odrastanju, o privrženosti i ljubavi, o krhkosti svega što nam u nekom srećno izbalansiranom trenutku života zaizgleda kao nešto što je tu oduvek i tu će biti zauvek. Izvanredno i samosvojno, bez pravog parnjaka na jeziku koji ljudi istočnog porijekla dele s ljudima zapadnog podrijetla.
