Pijanista koji sve o nama zna

Uzdržan i promišljen izvođač, perfekcionista, zahvaljujući svojim sposobnostima radio je mnogo i brzo, ostvario je bezbrojna gostovanja i saradnje, posebno kao savršen pratilac vokalnih interpretatora, oslobođen bilo kakve sujete. Utoliko je ta nesebična koopertivnost zasenila njegov sopstveni opus, ono što je verovatno najviše voleo – muziciranje u džez triju, i solo pijanistički.

Srećom je Matija Dedić za sobom ostavio i obimnu diskografiju, a dva – od svojih najboljih albuma – snimio je na pozornici “Lisinskog”, bez publike ili s njom. Visiting Bruxelless (2006, Dallas Records) beleži i Arsenovu pesmu “Razgovor s konobarom”, koja će uskoro biti među vrhuncima njihovih zajedničkih koncerata. A pod krov pod kojim je mnogo puta nastupao vratio se i nepune tri sedmice posle očeve smrti da, sam na bini i u tišini velike dvorane, u jednom danu snimi Matija svira Arsena (2015, Croatia Records). Ničeg brzopletog u tome, sin je još 2005. obrađivao očeve slavne pesme (CD Drugi pogled 2005, Dallas) i nastavio je da tumači i razrađuje njegovu muziku. Naime, kvaliteti stihova i pevanja starijeg Dedića ostavili su donekle zapostavljenim njegove kompozitorske domete, pa Matija svira Arsena uz šansonjerske klasike i nekoliko TV tema donosi i par pesama za klape, a jedna od ponovljenih je ”Ni Ti, ni ja”, ovog puta tango-dramatizovana.

Kao punokrvni džezer, Matija se nije ustezao od obrađivanja “lakih nota”, ali samo se još jednom autoru vratio i za drugi album: Zlatanu Stipišiću-Gibonniju, s kojim je višestruko sarađivao, gostovao na njegovim velikim koncertima i štošta još. Iako je CD Tajna vještina (2020) poznatiji, Matijine aranžerske sposobnosti bolje predstavlja mnogo raniji Tempera (2004, Dallas), koji sadrži i nekoliko veoma efektnih tačaka za klavir s elektronskom podlogom, tačnije s takozvanim lupovima; čujte klasik Olivera Dragojevića “Dobro jutro, tugo” na ovaj način.

U sjajnom trilingu međunarodno školovanih i afirmisanih džez pijanista s prostora ex YU, u svet uzletelih dok se Jugoslavija raspadala, uz dvojicu iz Beograda – francuskog đaka Bojana Z. (Zulfikarpašića) i svog vršnjaka Vasila Hadžimanova, koji je otišao u SAD i vratio se – Matija je bio najbliži domu. Na džez akademiji u Gracu diplomirao je 1997. i ostao najprivrženiji “običnom”, koncertnom klaviru. Posle “Boilers Quartet” – krajem devedesetih vodeće snage hrvatskog, zatim i regionalno podmlađenog džeza – Matija Dedić pokrenuo je sopstveni trio. Akademski/klasičarski potkovan, odlične tehnike, a po temperamentu romantičar/liričar, od majke Gabrijele-Gabi Novak nasledio je osećaj za sving i uopšte ljubav ka džezu; prefinjeno i precizno muzičko izražavanje prirodno mu je bilo u bogatom, aranžmanskom pristupu poput očevog. I kao što je teško ne pamtiti ga – čak i u njegovim zrelim godinama – kao dečaka tananih osećanja, nemoguće je zaobići njegovu neutaživu žeđ za muzikom i svime što je povezano s njom. Kad sam ga i lično upoznao, već kao redovnog učesnika vodećih evropskih džez festivala, zatekao me je klinački radoznalim propitivanjem: ”Ćaća mi rekao da pitam Vas, jeste možda kad slušali uživo Vladu Vitasa? Kaže da je to najbolji pijanista koji ga je ikad pratio”. Od ćaće Arsena veliki kompliment, jer je i sam dobar na klaviru, a pratnju je mogao široko da bira i uvek su mu svirali odlični. Voleo bih da je to čuo i Vladimir Vitas, Beograđanin i neformalno školovani džez pijanista, saradnik mnogih, a s malo sopstvenih snimaka. Matija kao da nije ni treptao dok me nije naterao da se setim svih detalja – položaja ruku, kretanja po klavijaturi, repertoara…

U standardnom džez triju kao riba u vodi, Matija Dedić nije bio divlji improvizator, nego nadahnut i promišljen solista/vođa, blizak Esbjornu Svensonu (e.s.t.) i Bradu Meldau. Provera je najlakša preko jednog od tri albuma koje je snimio s američkim pratiocima: dvostruki CD From The Beginning (2009, Dallas), nastao ne pri Matijinim izletima preko Atlantika nego baš u Zagrebu, posle Meldauovog gostovanja. Dedić Jr. je zadržao njegove dugogodišnje pratioce, jednu od najuigranijih ritam-sekcija u savremenom džezu – bubnjar Džef Balard i kontrabasista Leri Grenadir – i producirao odličan materijal; dodao je i solo piano numere, posvetu Dori Pejačević, prvoj hrvatskoj kompozitorki čije radove je posebno afirmisao, a “Round Midnight” je…Monk unakrst!

Puno je interakcija Matija imao i u Beogradu, s kojim se voleo javno. Više i od rođenog strica (istoričar umetnosti i slikar Milutin) i od velikog pesnika po kome je dobio ime, iz legendarnog prijateljstva svog oca s Bećkovićem, Dedića juniora je ovamo vuklo nešto sasvim drugo. Bez ikakve pompe, u našem delu “ovih prostora” počeo da se pojavljuje ubrzo po ulasku u XXI vek, to jest pre Arsenovog trijumfalnog koncertnog povratka, proleća 2005. Prvo po klubovima i malim salama, zatim na džez festivalima u Valjevu, Novom Sadu, Pančevu i Beogradu; kao da nije propuštao priliku da se sretne (i zasvira) sa svojim kolegama s akademije u Gracu, gde ih je učio naš trubač Stjepko Gut, pa su postali vodeći mlađi džezeri u Srbiji – kontrabasista Predrag Revišin, trubači Marko Đorđević i Dragoslav Fredi Stanisavljević, bubnjar Dušan Novakov (videti “Vreme” br. 594).

Šira publika – van najvećih gradova i festivala – videla ga je u dvojcu sa Zoranom Predinom. Uspešne albume obrada pop standarda pok. Jugoslavije Tragovi u sjeti (2011. Menart i 2016. Croatia Records) promovisali su koncertima uglavnom u pozorištima, gde god je bilo pristojnih klavira (videti “Vreme” br. 1106). A Matija je po Srbiji tražio i bizarni sintisajzer s dugmićima umesto dirki. “Bi li mi pomogli da nađem, to sam samo čuo da postoji?” Ih, ja i video, na reklami preko cele kolor-stranice u muzičkom magazinu “Džuboks”. Istočni deo SFR Jugoslavije bio je jedno od retkih tržišta za velike harmonike-dugmetare, takozvane pasuljare, koje su i za desnu ruku imale brojne redove sitnih dugmadi umesto dirki; štaviše, “narodnjaci” su ih toliko kupovali da je čuveni italijanski proizvođač “Dallape” napravio specijalni model dugmetare, a osamdestih, s nadiranjem elektronskih klavijatura i u folk sastave “prilagodio” je i poveći sintisajzer i čak ga oglašavao u rok magazinu! Biće da su se neki i prodali po Balkanu, obećao sam Matiji i našli smo polovan; morao je i to da isproba, da se igra i istera neku muziku iz njega.

Gabi Novak je sopstveni povratak Beogradu (a i džezu) na velika vrata imala 2009. na ovdašnjem džez festivalu, a Matija je tu bio neizbežna uzdanica. Genetsku podršku pružao je i ocu na njegovom poslednjem beogradskom koncertu, krajem 2011. na “Kolarcu” (“Vreme”, br. 1090). Matija i Gabi izneli su zvezdani koncert “Za Arsena” proleća 2016. (“Vreme br. 1319), a 2018. za šačicu sretnika kao tandem nastupali u Ustanovi kulture “Parobrod”, u centralnoj prestoničkoj opštini Stari grad. Tu su Matija, pa Gabi prethodnih sezona bili istaknuti gosti serije kamernih koncerata, prvo “Pijanisti pop jazz klasici”, a zatim “Ženski pop jazz vokali”, u Klavir holu Arsena Dedića, pred njegovim likom na zidu; izbor snimaka raznih izvođača objavljen je na vinilu/LP-pločama 2017. i 2019, a zatim zajedno kao dvostruki CD 2020. (Multimedia Music).

Nažalost, “Parobrod” je promenom vlasti remontovan, Arsen prekrečen, znak uklonjen s promo-materijala, hol se više i ne zove tako. Matija je naišao s ćerkom Lu da joj pokaže i razočarao se. Jedna od poslednjih stvari koju je uradio u Beogradu verzija je Arsenovog evergrina “Milena”: pratio je Anu Stanić, a video je režirao Milutinov sin Filip Dedić, baš tu gde više ne može biti viđen Arsen.

I odjednom, ode. Matija sada stoji uz svog oca, rame uz rame. Još jedan od Dedića, koje slušaš svaki dan.