Pijani od Panonije

Pijani od Panonije

Pre nekih četvrt veka u glavnom gradu Vojvodine svega beše u izobilju: uz nadolazeću pank/novotalasnu scenu postajala je i Meta sekcija, grupa čiji su članovi bili i A. Dujin i A.C. Kravić (kasnije najpoznatiji po dugoj saradnji s Balaševićem), a učestvovala je na cenjenim „Novosadskim danima džeza“ gde su gostovali i takvi konceptualizovani majstori kao Art Ensemble Of Chicago… Najvažnije, svi su mostovi bili celi. Saksofonista/klarinetista Boris Kovač (r. 1955), kompozitor i multimedijalni umetnik, odlučio je da ne propušta „Sve sutrašnje zabave“, pa je 1982. okupio Ritual Nova sa sve igračima i video-artistima, čiji je istoimeni debi-album 1986 – kao jedno od prvih nezavisnih diskografskih izdanja u SFRJ – objavio „Uj Symposion“, časopis za kulturu na mađarskom jeziku. Nastupali su na najvažnijim jugoslovenskim smotrama za tzv. Novu improvizovanu muziku, a naredna njihova „dugosvirajuća“ ploča Ritual Nova 2, pojavila se 1988. u Londonu sa prestižnom alter-etiketom Recommended. Naredne godine Boris je pokrenuo Ogledalo, nezavisni savremeni teatar koji deluje u Novom Sadu, a knjigu Novi rituali i poetično mišljenje (nove) muzike 1990. objavili su mu SKC Niš/Naisus Records.

Od 1991. do 1996. boravio je u Italiji, Sloveniji i Austriji. S austrijskim državnim pozorištima i Slovenskim mladinskim gledališčem radio je više predstava Eduarda Milera. Godine 1996. nije zaobišao ni Ring Ring i BITEF u Beogradu, 2000. opet je na Ringu, dok Radio 021 objavljuje njegovu kompilaciju Voice Of The Mirror. Sledeće godine u Novom Sadu je na festivalu Interzone (kao i časopis koji je pokrenuo), komponuje i postavlja muziku za balet Don Huan u koreografiji Andrewa Petera Greenwooda u SNP-u.

Tokom prošle decenije Kovač je postao poznat i po svojoj kamernoj muzici, (ko)autorstvu brojnih teatarskih i muzičko-scenskih dela koja se izvode po svetskim festivalima. Sa svojim ansamblima nastupao je u više od 25 zemalja na oko pedeset značajnih festivala koji imaju oznake World Music, New Age, eksperimenta, savremenog teatra i plesa, Balkana, Dunava. Objavljeno mu je desetak albuma na Zapadu. Aktuelni The Last Balkan Tango – An Apocalyptic Dance Party pojavio se 2001. kod vodeće berlinske disko-kuće Piranha, da bi ga kod nas upravo licencno objavio Ring Ring/B92. (To je prvo Borisovo izdanje u domovini posle 17 godina!)

Nalazeći se ‘između Miloševićeve vladavine i NATO-bombi Boris Kovač stvorio je „La Danza Apocalypsa Balcanica“, skraćeno LaDaABa. Posle odličnog prijema kod kritike slede turneje po Evropi, Turskoj, Severnoj Americi, a dolazi i novi CD Ballads at the End of Time (Piranha). No, pre toga, beogradska publika ispunila je veliku salu Doma omladine da uživo uporedi svoje utiske s onima od pre tri godine kad joj je ovaj projekat predstavljen u začetku.

Neka vas ne zbunjuje što u vezi s njim pominju Berđajeva i Hamvaša, kao i Najmana i Brajersa, što za njega „rade“ Orient Express i OktoberFest, a mnogi ne mogu da se odluče je li to više camp ili folk (kao da je baš to presudno). Dok se većina drugih muzičara ponaša po principu „Selo gori, a baba se češlja“, možda je on uspeo tek do nivoa „Razmeštanja ležaljki na palubi Titanika“ (Jona Lewie), ali ipak… Slušajte Borisa Kovača.

„VREME„: Koliko su studije filozofije i druge umetnosti uticale na vaše shvatanje muzike?

BORIS KOVAČ: Možda manje same studije a više činjenica da sam uvek imao potrebu za promišljanjem i konceptualizovanjem onoga što sam radio. U umetničkom stvaranju – erotičko, emocionalno i svesno su telo, duša i duh, trojstvo o kojem govore sve nauke i religije. Umetnicima, kao i svim drugim ljudima, najčešće nešto od to troje nedostaje. Tome na ruku ide i društvena mašina koja programira filozofe da „razmišljaju“ a muzičare da sviraju. Ja sam, izgleda, oduvek išao uz …. toj mašini: muzičku školu sam napustio čim sam video da tamo nema muzike, studije filozofije sam napustio pred samu odbranu diplomskog… To „predugo“ zadržavanje nije bilo „opasno“ – sve vreme sam znao da se time neću baviti…

Za mene je umetnost jedna i nedeljiva. Muzika mi je, intimno, najbliži jezik i to je sve. I tu je, obično, na delu ista mašina: muzičari ne samo da ne glume, ne plešu, ne pišu, nego ne idu ni u pozirište, ne čitaju knjige… I obrnuto – pisac (pogotovo u ovim epskim kulturama) ne sluša muziku, ne daj bože da ide na plesnu predstavu (da ne pomisli neko da je peder)…

Kako biste danas opisali muziku Meta sekcije?

To su moji počeci; prvi put sam pokušao ozbiljno da sarađujem sa ljudima u ovoj avanturi koja traje već 25 godina. Bili smo relativno dobri instrumentalisti i svirali na tragu fuzijskog džeza – to je tada bio aktuelan jezik. Ja sam želeo da idemo dalje, oni nisu, pa smo se lepo razišli…

Da li je Ritual Nova logičan razvoj vaše muzike u kontekstu drugih umetnosti?

Da, sam naziv sugeriše niz tema: povratak umetnosti kao integralnoj celini, umetnost kao medij transformacije a ne samo kao estetski užitak, pitanje, rekao bih, „ontološke odgovornosti“ stvaraoca (da su domaći muzičari odgovorni npr. u tom smislu, nikada ne bi svirali sving, fuzijski džez, rokenrol ili Betovena…). Ta uverenja su me automatski udaljila od svih esnafa – u pozorišnom kontekstu bio sam uljez, diletant, slično tome i u filozofiji a muzičarima nikada nisam postao pravi „kolega“… Kada ljudi (pogotovo u nas) nešto ne razumeju, onda to ne podnose: ovde me sudbina neprihvaćenog u stopu prati. Ja sam, faktima se to može dokazati, prvi world music autor iz istočnog dela bivše države (pre mene su bili samo Begnagrad iz Ljubljane). Tada su me svi okolo, u horu, ismevali zbog mog „folklorizma“, a sada, nakon 20 godina, kada je taj svetski megatrend zarazio čak i zemlju Srbiju, u tom okviru samo me uzgred spomenu. No, dok je tako, dobro je. Uostalom, world music, po meni, jeste značajan fenomen, ali kao i svaki drugi trend pretvara se u modu, a to me već ne zanima.

Možda podsticaj za uklapanje muzike u širi kontekst retko dolazi od samih muzičara, zato što se time skreće pažnja od muzike?

Logično: muzičari su, većinom, fah idioti, neobrazovani, bornirani i inhibirani umovi kao i tipični kompjuteraši ili šusteri… Klasični i džez muzičari, pogotovo, kriju se iza stečene veštine, pravdajući svoju ograničenost odbranom, tobože, „čiste“ muzike. Intimno, nikada nisam mogao da podnesem koncert na kome treba da gledam privatne osobe na sceni. Neka tako svira kod kuće, kada je na sceni, muzičar mora preuzeti odgovornost te uloge. To rokeri često bolje shvataju od tzv. serioznih ili džez muzičara. Od muzike se skreće pažnja upravo kada njeno izvođenje nije oblikovano i adekvatnim scenskim izrazom. Muzika govori posebnim jezikom ali njena svrha jeste da govori, ona je u službi Života a ne obrnuto. Pozorište muzike Ogledalo bilo je prirodan okvir za sve nas koji se nismo pronalazili u granicama disciplina, medija, žanrova… Napravio sam ga jer već nije postojalo, kao što sam morao da napravim i svoj studio, svoju privatnu umetničku kompaniju i prodor na svetsku umetničku scenu…

Šta je sa Novom Panonskom Umetnošću (promovisanom publikacijom Ti u vremenu i van njega 1998), Radionicom za Novu Muziku, Institutom za srećnog čoveka, Akademijom plemenitih veština?

Nova Panonska Umetnost je početkom osamdesetih bio slogan nas nekolicine sličnomišljenika – tu je bio i moj kolega u Ritual Nova projektu, Stevan Kovač Tickmayer, jedan od onih značajnih umetnika koji je zbog divljih i mediokriteta morao da ode. Time smo želeli da odgovorimo tada agresivnim Slovencima, pomodnim Zagrepčanima i Beograđanima, „pastirskoj“ pop-kulturi Sarajeva. Novi Sad je tada nudio najviše autentičnih muzičkih autora, koji su, nažalost, većinom otišli, nestali sa scene ili su ovde više fizički nego mentalno, kao ja. Ovi drugi projekti koje spominješ spadaju u „plemenite uzaludnosti“ kojima sam se, čekajući da se Srbi dozovu pameti, bavio zato da bih (p)ostao normalan i pomogao drugima u tome. Eto, morao sam da pravim i institute i akademije. Takva karma… Sve u svemu, uvek sam se bavio onim što sam verovao da me čini boljim, slobodnijim i srećnijim. Ne poznajem drugu svrhu umetnosti.

Zašto ste kulturu u ovoj zemlji proglasili mrtvom?

Zato što je umrla, ubijena, kako se uzme. Prvo je umrla zemlja pa je vremenom odumrla i njena kultura. Duh je na neki način večan, a duša se možda reinkarnira. Kultura je, pak, socijalno-istorijski fenomen, koji se gaji, raste pa i uništava. Prisustvovali smo njenom uništenju.

Da li je program koji ste nedavno izveli u Beogradu isti kao i vaši nastupi po svetskim festivalima?

Da. To je i bila osnovna barijera između nas i publike to veče. Sve što je bilo uporedivo sa cumba-cumba „balkanskim“ muzičkim pejsažom, publika je zdušno pozdravila, ostalo baš i nije. Naš čovek, rekao sam već, ne voli ono što ne razume… naročito ako to još dolazi iz komšiluka… U svetu, pak, nemamo taj problem. Ovaj projekat je i pravljen za svet. Uvek sam tako i radio, zanimalo me je da se odmerim s najboljim a ne da budem beg u vlastitoj avliji.

Možete li to da uporedite s drugim „reprezentativnim izvozima“ balkanske muzike u poslednje vreme?

Album se zove The Last Balkan Tango. Kao što nije zbog tanga tako nije ni zbog Balkana. Tango je super, mada kod mene uopšte nije reč o tangu, on je tu samo metafora. Drugačije se njime ne bih ni bavio. I, ne reprezentujem Balkan, već samo sebe kao umetnika koji dolazi sa ovih prostora. Geografski, sa fruškogorskog brda s kojeg se vide i Balkan i Srednja Evropa. Ovih deset godina, hteo ne hteo, delio sam sudbinu Balkana. Takva „tura“. Pravi „Balkanci“ su reagovali kolom, ja – „poslednjim tangom“. To je ta razlika…

Da li je kabaretski koncept koncerta/predstave Zlatni presek između humora i pozorišta?

Ni kabare me, po sebi, ne zanima, naročito ne humoristički. Uvek samo tražim adekvatan jezik da bih rekao to što imam. To je razlog što sam svako malo menjao stil, žanr, formu, medij… To je bilo sjajno za moj osećaj života, ali ne i za moju karijeru, pogotovo ovde: i pored toga što sam sa svojim albumima i nastupima obišao svet – kao da stalno ponovo počinjem…