Jednako je važno da manji gradovi imaju ozbiljne festivale, jer su veliki gradovi zasićeni sadržajem svih vrsta. Ovo što radi Urban sa svojim timom neka potraje. Mesto na granici uvek daje poticaje da se dogode pomaci, pogotovo kada ima tradiciju kao Subotica
U Subotici je održano petnaesto izdanje regionalnog pozorišnog festivala Desiré Central Station, koji kreira reditelj Andraš Urban sa svojim timom. Naziv ovogodišnjeg izdanja je Hit me baby final time. Urban će, komentarišući naslov, reći da je svet danas u tački u kojoj može reći: dokrajči me.
O hrabrosti festivala Dezire koja ne jenjava deceniju i po, o važnosti festivala, o poziciji granice: grada na granici, granici između života i umetnosti, predstave i publike, o potrebi da se ta granica ruši, o iznalaženju novih načina pričanja priče razgovaram sa Anđelom Vidović, gošćom festivala Dezire.
Anđela Vidović je nagrađivana pozorišna kritičarka i teatrološkinja, doktorandica Filozofskog fakulteta u Osijeku. Teatarske kritike, eseje, razgovore i tekstove o širem kulturnom polju trenutno objavljuje u “Expressu” i “Vijencu” te na Trećem programu Hrvatskog radija. Vodi radionice pisanja pozorišnih kritika u sklopu različitih projekata institucionalne i vaninstitucionalne kulture.
“VREME”: O poeticiDezireai hrabrosti kao jednoj od osnovnih karakteristika festivala govorile smo pripremajući se za ovaj razgovor.
ANĐELA VIDOVIĆ: Dezire ima specifičnu poetiku koju njeguje, a koja se pokazuje u političkoj hrabrosti, pošto svaka predstava načinje neku bolnu točku društva kojim se bavi, što je zapravo rijetko da postoji festival sa tako jasno izraženim stavom i poetikom koja je zaista hrabra.
S obzirom na to da imaš uvid u festivale koji se odigravaju u regionu, šta je ono što izdvajaDezireosim programa?
Mislim da je kod ovog festivala super to što ujedinjuje više nacija; pričali smo, Subotica je specifična jer tu zajedno žive Mađari, Hrvati, Bunjevci, Srbi. S druge strane, festival te potpuno pušta na miru ako ne želiš biti dio festivalskog čopora. A ako želiš biti dio, jako te fino prime i osjećaš se kao doma. Festival je u principu mali i velik u isto vrijeme. Velik kada gledaš program, a mali jer ga ne gleda ne znam koliko ljudi, nisu to ogromne dvorane. I hrpa mladih je tu, to je ono što smo primijetili, što je izvrsno.
foto: peter uhanMandić mašina
Imali smo prilike da vidimo predstavu Bojana JablanovcaMandić cirkus, deo njihovog projekta koji se bavi zapravo radom Marka Mandića (publikaDezireaje imala prilike da vidi i predstavuMandić mašina, takođe deo tog projekta) – to je uvek furiozni tempo i veličanstvena igra, ispitivanje granica i onoga šta je teatarska konvencija.
foto: edvard molnarPoetika ćutanja
Slovenija je kazališno ozbiljna i ne samo da je ozbiljna nego očito Andraš i Đula (Đula Francia, producent festivala, prim aut.) izaberu predstave koje i u Sloveniji najviše pomiču tu granicu. I Mandić cirkus postavlja pitanje: što gluma jeste? Je li to samo fizikala? Ili se daš do kraja i što onda? Postavlja pitanja o crti između života i umjetnosti, između publike i umjetnosti… Svake godine kada dođemo, vidimo slovenske predstave koje, kad pogledaš, staneš i zavidiš im (smeh).
Videli smoPoetiku ćutanja, predstavu koja je imala premijeru na ovom festivalu, autorski projekat Andraša Urbana u produkciji pozorišta “Deže Kostolanji”, i koja spada u Urbanov neverbalni teatar, a gledali smo iTotoveSarajevskog ratnog teatra, predstavu koju je Urban režirao po drami Ištvana Erkenja, kao i predstavuKo igra Sonju Savić?, takođe u Urbanovoj režiji, a u koprodukciji Bitef teatra i Gradskog pozorišta u Čačku. Sonjagovori o urnisanju i autentičnog i onog što zovemo urbana kultura.
foto: velija hasanbegovićTotovi
Poetika ćutanja je čisti neverbalni fizički teatar. Specifičan, nije lak za gledanje, zapravo. A ono što Urban radi kada radi dramski teatar, to je ono što si ti rekla posle predstave – sve teče poetično, ali se ispod toliko muti voda i krenu podzemni tokovi da te vuku naniže pa se u smijehu zagrcneš. Ta predstava je u ovom kontekstu važna i katarzična i postavlja neka pitanja koja si Mađari (a zapravo i drugi) možda ne bi htjeli postaviti dok mirno sjede i idu u kazalište. Sonja preispituje mit, izgubljenu mladost i talenat, cijenu koju plaćaš kada si kontra sistema, svoj. A to se najdublje vidi u monologu Nikole Voštinića.
Urban uvek kaže da jeDezirefestival eksperimentalnog teatra, s tim da imamo u vidu da je značenje eksperimenta različito u različitim kontekstima. U tom smislu, zanimljivo je kako je Tibor Palfi režiraoKiseonikIvana Viripajeva, predstavu koju je izvelo pozorište “Aron Tamaši” iz Rumunije. Dvoje glumaca je za miks–pultovima i oni, uslovno rečeno, pevaju dramu, ritam je u središtu izvođenja.
foto: žolt barabašKiseonik
Tu se Viripajev pokazuje kao izvrstan pisac za studente, za vježbe za mlade, zato što ti daje mogućnost da tim tekstom koji se stalno ponavlja i zaziva bogojavljenje, možeš da se igraš i mijenjaš ga. Palfi ga dosljedno režira, glumci Bence Konja-Ite i Janka Korodi to dosljedno izvode, smjeste te u prostor tehno partija. Tehnički besprijekorno. Predstava pokazuje što sve možeš napraviti u kontekstu glazbenog teatra. Predstava koja se zove Kisik oslanja se na ritam glazbe, on diktira ritam režiranja, on diktira kako će sve izgledati.
Kad je riječ o Dezireu, žalosno mi je, prije svega, što osječka Akademija ne dovodi studente, što mislim da bi bilo važno, da napokon vide neke nove forme ili eksperiment, kako bi Urban rekao. S druge strane, mogu gledati iz hrvatskog konteksta, jer sam tamo, koliko su ranije naše predstave gostovale na Dezireu, a sada dolaze sve manje, što upućuje na krizu. Ne na prekid kontakta, nego baš na krizu. Da se u kontekstu našeg novog kazališta nešto događa, tj. ne događa se ništa. Ono što je važno ako govorimo o ovom festival, jeste, ponavljam, okupljanje mladih. Važno je da vide dobre i manje dobre predstave. Jednako je važno da manji gradovi poput Subotice imaju ozbiljne festivale, jer su veliki gradovi zasićeni sadržajem svih vrsta. Ovo što radi Urban sa svojim timom neka potraje. Mjesto na granici uvijek daje poticaje da se dogode pomaci, pogotovo kada ima tradiciju kao Subotica.
Razgovarali smo tokom festivala, uočila si nešto zanimljivo, a to je da se u pozorištu toliko brzo i naglo trude da sruše četvrti zid (ne govorimo u kontekstuDezirea) da time odbijaju publiku.
To dolazi iz iskustva koje imam u kazalištu, da se ono jako zatvara u sebe, jer da ima potrebu da komunicira sa publikom, ne bi imalo potrebu publici – meni, tebi – objašnjavati gdje si, kud si i što ćeš sad gledati. Masa predstava ima tu potrebu da ti potcrta gdje si i kud ćeš. Nema pomaka ako se sve servira, pomak dolazi samo ako tražimo nov način kako ispričati zapravo uvijek istu priču.
Kraj razgovora oDezireui teatru možemo zaokružiti pogledom u budućnost?
U Hrvatskoj je, što se tiče uprave, sumorno, ne vidim pomak, ne vidim ljude koje pokreće stvaralačka strast, vidim ljude koje zanima neki vid fotelje. S druge strane, u krizi smo obrazovanja, ali opet, kad stvari idu dole, kad dosegnu dno, moraju ići gore. Tako da se nadam da nas čekaju bolja vremena.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Vodeća evropska mreža civilnog društva za kulturno nasleđe Evropa Nostra kandidovala je kompleks Generalštaba za program „7 Najugroženijih“, zbog planova srpske vlasti da ga sruši
Saradnja Kvinsija Džonsa sa Frenkom Sinatrom, Aretom Frenkin ili Majklom Džeksonom, zauvek je promenila shvatanje popularne muzike i utrla put današnjim muzičkim zvezdama
Povodom 30 godina od smrti legendarnog rok muzičara Milana Mladenovića, ovog utorka će biti otvoren njegov Legat sa stalnom postavkom u Narodnoj biblioteci Srbije
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!