Savremena televizija obožava kriminal. Ova tema je toliko zahvalna da danas praktično ne postoji kanal koji u programu nema makar crnu hroniku u nekoj formi. Policija i kriminalci su od čuvene kvazidokumentarne serije „The Cops“ hit po gledanosti, jer publici prikazuju policiju kao poslednju branu i bedem između poštenih građana/ gledalaca i surovog sveta izvan kuće. Ponekad izgleda da televizija generiše strah od spoljnog sveta ne bi li što duže zadržala publiku ispred malih ekrana.
U prosečnoj ponudi ovdašnjih kablovskih distributera nalazi se nekoliko emisija koje se bave policijom i policajcima. Prebirući po kanalima, shvatio sam da murija na televiziji ponekad ima upadljiva dvostruka merila, baš kao i u stvarnom svetu. Ova diskrepancija je počela da me nervira, kada sam provalio kako se u tim dvostrukim merilima zemlje van EU često stavljaju u kontekst večitih negativaca. Izgleda da nam je bila namenjena uloga (naročito pre ukidanja viza) nekakvih babaroga i ilegalaca koji će nagrnuti u pitome gradiće EU i potpuno promeniti njihovu socijalnu strukturu, preoteti poslove i uvesti tribalni način života. Da se to ne bi desilo – tu je Carinska služba! „Customs UK“ je ime programa u kojem sam video britanske carinike kako na jugu Engleske sprečavaju ilegalce da uđu u zemlju. Ako ste odlučili da pokušate da se umuvate morskim putem, naići ćete na „Sea Patrol“, sestrinski šou o pograničnoj službi na moru. Ovaj rijaliti se svodi na oficire carine koji preturaju po šleperima, traže one tamnopute nesrećnike koji su stigli iz Kine, Avganistana, Kurde, Pakistance, Albance, Afrikance i uopšte sve one koji su prodali sve što su imali ne bi li se domogli bilo kakve budućnosti. Njima je dodeljena uloga negativaca, dok carinici postaju vitezovi koji rade prekovremeno, provaljuju lažne papire, skrivene bunkere za imigrante itd. Posebno su dirljivi slučajevi kada službenici provale kevu koja iz, recimo, Turske prenosi u prtljagu domaću hranu sinu u London, ili studentkinju iz Pakistana koja namerava da se uda ne bi li produžila vizu. Totalni horor. U očima nesrećnih putnika vidim onaj poznati očaj, bespomoćnost koju smo imali na svakoj granici i sram što si pokušao da pobegneš iz nekog balkanskog, afričkog ili azijskog rata.
Sve ovo ne bi po sebi bilo ništa neobično. Svaka policija na svetu voli da se puva, da pokaže kako je efikasna, da opravda trošenje para od poreza. Međutim, na susednom satelitskom kanalu postoji dokumentarno-igrani šou pod nazivom „Banged Up Abroad„. Ovde su glavni likovi građani EU ili SAD, koji su zaglavili u zatvoru u zemljama Trećeg sveta najčešće zbog šverca droge. Tu je slika o zločinu i kazni dijametralno suprotna. Neka besna deca, još od šezdesetih odlazila su u Indiju, na Tajland, u Pakistan, Jamajku ili Afriku da jeftino kupe drogu, provedu se za male pare i bogati vrate kući. Gle čuda, u tim banana državama zabranjena je trgovima drogom, pa još postoje i zatvori u koje te strpaju. Tamo su uslovi grozni, advokati ti uzmu pare, a tvoji iz ambasade te jedva pronađu da ti daju besplatnu pravnu pomoć ili kartu do kuće. Često se robijanje završi bežanjem iz zatvora, pa ti dileri postaju grof Monte Kristo. Za razliku od rijalitija na britanskim carinama, ovde vidimo čoveka kako priča u formi intervjua, a avanture su snimljene dramatizacije. U samo jednoj epizodi na kraju emisije vidimo lisice na rukama glavnog lika što znači da još uvek robija. Zanimljivo je da u desetak epizoda nijednom nisam video ni trunku griže savesti zbog onoga što su učinili, jer šverc i dilovanje droge jesu ozbiljan zločin. Umesto toga, kukali su na uslove, uželeli se porodice, na ugrožena ljudska prava ili se kajali zbog svoje naivnosti. Ukratko rečeno, prosto je neverovatno kako se pokušaj bežanja od bede ili rata u tv-emisiji tretira kao prestup, dok šverc droge može izgledati kao loš izbor turističkog aranžmana. Nema tu pravde, jer posle hvatanja na carini–ilegalnim imigrantima sledi deportacija, često u one zemlje iz kojih su pobegla neka sita i besna deca cveća, ili dileri u pokušaju. Normalno, pomislio sam odmah gde smo tu mi u ovom trenutku. Srbijica mu dođe kao ona famozna Interzona, ničija zemlja gde se roba i ljudi prepakuju pre nego što se pojave u jednoj ili drugoj tv-emisiji.
“Ono što je možda u celoj priči nedostajalo, je da i pored izuzetno uspešnih predstava, velikog broja nagrada i gostovanja, naša medijska i šira kulturna misija nikada nije do kraja prepoznata", kaže Jelena Kajgo pred 15. rođendan Bitef dens kompanije
Premijera digitalno restaurisane verzije filma „Virdžina“ Srđana Karanovića iz 1991. godine, podsetila je na strašnu posledicu patrijarhalnog običaja
Da bi se privreda vratila u ravnotežu sa živim svetom, treba se osloboditi nepotrebnog rada, smanjiti radnu nedelju, ulagati u javna dobra. Vraćaj koliko uzimaš, a ne kapitalistički „uzmi više nego što vraćaš”, tvrdi Džejson Hikel u knjizi „Manje je više“ koju je objavio Clio
Izložba slika i kolaža Gorana Kosanovića „Rokenrol Kalendar“ u RTS klub galeriji, predstavlja spoj muzike i umetnosti na način koji evocira na mladalačko revolucionarno vreme i političke slobode
Radovi devetnaest umetnika na izložbi "Da li smo još uvek postmoderni?" u Kući legata pokazuju je postmodernizam, iako je zvanično trajao do kraja devedesetih, i dalje deo savremene umetnosti
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
