Pakao sredovečnog angsta

Do sada (pre)poznata „samo“ kao novinarka – iz plemenitog dinosaurus-žanra „kulturnjačkih novinara“ – Zagrepčanka je Mirjana Dugandžija prošle godine svojim debitantskim romanom privukla mnogo pažnje u Hrvatskoj (izvorni izdavač: EPH-Novi Liber), a sada je tih Nekoliko dana kolovoza, rasprostrtih na dvestotinak strana, dostupno i na srpskom tržištu, i onima koja mu (više) gravitiraju. Dobro, nije danas tako nejasno kako se pažnja privlači, strategije te vrste dobro su razrađene; problem nastaje kada pažnju treba i zadržati. Toga ipak nema bez dobre literature.

I ovom je romanu, bez sumnje, u startu zapretilo tabloidno čitanje, dakle brzo, kuso, beznačajno i krajnje zaboravno: em autorka nije nepoznato ime u književnim i medijskim krugovima domicilnog joj okruženja, em je ogovaraonicama i drugim svračijim zakucima Agrama, pa i mnogo šire, brzo prostrujala vest kako je ova knjiga nekovrsni „odgovor“ na roman Tri Drage Glamuzine (u Srbiji takođe objavljen u Rendetu), jednu bespoštednu evokaciju ljubavnih trouglova i ostalih nevolja jedne primenjene geometrije… (nudge-nudge-say-no-more, rekli bi ovde Pajtonovci). Što je, uzgred, baš onoliko tačno koliko je i savršeno irelevantno. A irelevantno je upravo iz onih razloga iz kojih je knjiga srećno preživela i nadživela taj prvi talas pogrešno usmerene i investirane radoznalosti: zato što je „Nekoliko dana kolovoza“ naprosto roman, i to sasvim dobar, posve nezavisno od razmera autobiografskog u tekstu.

Prvi roman ove perspektivne spisateljice knjiga je u čijem je središtu novinarka Ksenija, uhvaćena tu negde „na polovini svog životnog puta“, ali bez Vergilija u blizini, osim ako takvog vodiča po paklu sredovečnog angsta ne prepoznajete u Borisu, bivšem kolegi i nesrećno, ali duboko oženjenom ljubavniku s kojim je u dugogodišnjoj rastrzanoj i traumatičnoj, ali strastvenoj i apsorbujućoj vezi, pa onda više nije u vezi, pa… Taj odnos Ksenije i Borisa jeste onaj magistralni fabulativni tok u ovom romanu, ali je veoma daleko od toga da ga učini tek „ljubavnim romanom“, odnosno knjigom koja pred čitaoca istresa sitna crevca jedne ljubavne priče, dočim je sve ostalo u njoj tek senka, sfumatozna pozadina koja je tu zarad ovlašne, mada neophodne „kontekstualizacije“. Naprotiv, ovaj je roman ništa manje i jedna porodična hronika, gde u jednom od naporednih narativnih tokova pratimo sudbine slavonske, bosanske i uopšte eks-austrougarske i eks-jugoslovenske, etničko-verski šarolike familije na vetrometini na kojoj je periodično izložena svakojakim organizovanim ludilima. Ni to nije sve: NDK jeste i nežno-ironijska posveta figuri oca, intelektualca i „humaniste“ starog kova, pomalo smetenog u divljem i agresivnom vremenu. Na koncu, roman je i lucidan portret jednog (post)tranzicijskog stanja, jednog društva koje je pogubilo stare sisteme vrednosti, a nove ili nije stvorilo ili, ukoliko jeste, i ukoliko je to ovo, onda bolje da nije… Na još jednom koncu, a ponad svega, to je uglavnom s pravom merom elaboriran i odlično napisan autoiskaz pripovedačice koja počinje da rekapitulira životne dosege i promašaje, razabirući se u pletivu egzistencije kojoj su malko prečesto da bi se to dalo na nogama (sa uvek visokim potpeticama) izdržati i održati, nepozvani ljudi i spoljne, nebirane okolnosti ili svojstva, određivali ili barem ograničavali tokove.

Nekoliko dana kolovoza unosi majsku iliti svibanjsku svežinu na proznu scenu ovog jezika koji razvlačimo i mučimo od Sutle do Pčinje; neka vas namerno „kupoholičarski“ dizajnirane korice ne uplaše i ne uvere da je ovo nešto sasvim, sasvim drugo. Mada naratorka, gle, jeste i opsesivna shoppingholičarka. Ali iz neke sasvim druge priče: iz one koju ima smisla (is)pričati i čuti.