Vik Godar se smatra autorom najliterarnijih pesama panka sa snažnim prizvukom francuskog simbolizma. U muzičkim krugovima postoji verovanje kako je velika šteta što ništa od onoga što je njegov bend Subway Sect stvarao 1977/78. osim jednog singla, nije zvanično snimljeno jer bi takav album predstavljao prekretnicu, poput The Scream ili Unknown Pleasures od Joy Division.
Prema legendi, grupu Subway Sect je stvorio čarobnjak javnog imidža, Malkom Meklaren za potrebe prvog pank festivala, dok je bend, zajedno sa svojim liderom, neprestano izmicao svim odrednicama pokreta – žanra. Subway Sect je zvanično raspušten 1978. godine, za vreme snimanja prvog albuma od strane njihovog menadžera Bernija Roudsa (The Clash), ali se ubrzo reinkarnirao kroz mnoge pojavne oblike stvarajući postojan kult u andergraundu, daleko od izdavačkih kuća i velikih muzičkih festivala. Vikov karakter bio je dovoljno šarenolik da ga odvede u sving džez (album Songs For Sale iz 1981. i T.R.O.U.B.L.E. iz 1982.), indi rok (The End of the Surrey People, 1992), i eksperiment sa hip-hopom i dabom (Sansend, 2002). Subway Sect je konačno objavio svoje rane radove kao Live & Rare: Vol. 1 i 2 (2011 i 2012 GNU Label) i 1979 NOW! (2013), gde je na rešenjima za omote prva dva albuma radio naš umetnik Aleksandar Miladinović – Leka, profesor na Grafičkom odseku FLU u Beogradu. Ovog jula, beogradska galerija Ozon je izložila njegovih dvanaest diptiha inspirisanih pesmama Vika Godara.
„VREME„: Jedan od intervjua koji ste dali 1981. na početku karijere odvijao se na vašem radnom mestu, u kiosku sa hamburgerima. Da li ste tada mogli da zamislite da će pank ući u galerije, postati deo zvanične kulture? Da će postati popularan?
VIK GODAR: Ne, nikako. Ali ja se i ne razumem u popularnost.
Niste bili klasičan pank buntovnik, u iscepanoj odeći koji pravi ekscese, ne želi da radi i na taj način se bori protiv sistema?
O, ne. Ja sam uvek radio. I sad radim, ja sam poštar. To je lepo zanimanje, stalno si u pokretu, srećeš razne ljude. Često dok hodam dobijem inspiraciju za neku novu pesmu.
Dešava li se da vas prepoznaju kad uručite poštu, da je neko od njih vaš fan?
O, da. Ima toga, kažu mi, vau, ti si onaj, pa ja te znam, slušao sam vas. Ja odvratim, da, to sam ja, zahvalim se, i to je to.
Šta vas je navelo da se prvi put popnete na binu?
Sex Pistolsi, vrlo jednostavno. Bili su tako teatralni. U to vreme muzika u Londonu je bila svuda ista, postojale su nebrojene grupe u stilu Čaka Berija, Bo Didlija, Džimija Rida… Najbolji su bili The Count Bishops. Mada nisu izgledali naročito inspirativno, voleo sam ih. Kada sam tog februara 1976. video Sex Pistolse prvi put, to nije bila muzika, mislio sam da je to jedan od onih umetničkih performansa. Išao sam ulicom i odjednom vidim da se neko svađa. Bio je to Malkom Meklaren, on se žučno raspravljao sa gazdom Marquee kluba da pusti Sex Pistolse da nastave sa svirkom. Rob Simons, koji će kasnije postati naš gitarista, i ja ušli smo unutra, tamo je bila Džordan iz prodavnice „Sex“, izvodila je nekakav ples, ostali su izgledali stvarno čudno, a oni na sceni uopšte ni nalik na muzičku grupu, bili su obučeni kao niko do tad. Ono što su priredili bilo je dramatično drugačije. Bio je to vrlo londonski zvuk, ne američki. Pomislio sam, ovo je muzika koju bih ja stvarao. I raspitao se kada će biti sledeća svirka.
Da li je Malkom Meklaren bio čovek sa planom? Je li sve u stvari bilo „velika rokenrol prevara„?
Da, mislim da je Malkom imao dugoročan plan. Bio je u Njujorku, zar ne, pokušao je saradnju sa New York Dolls, ali to ih nije zanimalo. Hteo je da dovede Ričarda Hela u London, da od njega napravi Džonija Rotena, ali nije uspeo, pa je morao da nađe pravog Rotena. Naravno, Sex Pistolsi su bili pod velikim uticajem New York Dollsa. Pokušavali su da liče na njih, a nisu znali dovoljno dobro da sviraju, što je samo dodavalo još uzbuđenja. Malkom je odmah rekao, mislim da će Sex Pistolsi biti velika stvar, ali to ne mogu sami, potrebno je još grupa, ne samo u Londonu. Aktivno je tragao za ljudima, tako smo došli mi, pa Siouxsie and The Banshees. Svi oni bili su iz jugoistočnog dela Londona, a mi iz jugozapadnog, bili smo dva sveta, ali smo imali zajedničko to da ne umemo da sviramo, počinjali smo od nule. Mislim da su oni bili originalniji, mi smo se ugledali na Džonatana Ričmana, Toma Verlejna, Ričarda Hela, a oni su stvarali ni iz čega. Niko nije zvučao kao Banshees, zar ne? Ali mi nismo voleli čitavu tu stvar sa izgledom. Zvali smo ih „frizeri“. U suštini, 99 odsto njih u početku su bili Bouvijevci, prestali su posle Aladdin Sane, naravno. Druga velika stvar pre pojave panka bila je soul disko, pre nego su se formirali. Bilo je dosta soul disko klubova, andergraund soul mesta, po Londonu, kao Lacy Lady. Ljudi su se tu oblačili neverovatno za to doba, nosili su plastične sandale, farmerke sa plastičnim džepovima, zvane Smiths, to je postojalo samo u Londonu, nigde drugde. Meklaren izgleda nije imao baš precizan plan za Subway Sect. Otišli smo u njegovu kancelariju, razgovarali oko tri, četiri sata. Želeo je da zna koju muziku slušamo, koja su naša interesovanja i onda rekao, da, mislim da ste dobri. Ukusi su nam se poklapali, ali se i nismo slagali. On je bio veliki fan Džima Morisona, a mi nismo mogli da ga smislimo.
Da li vas je on formirao, govorio vam kako da izgledate, kakve pesme da pravite?
Ah, to je vrlo smešna priča. Na početku smo bili samo Rob Simons i ja. Rob je imao jednu akustičnu gitaru i znao je da odsvira A, E i D. Ono što odsviramo snimali bismo na kasetofon i puštali da vidimo kako zvuči. Najčešće Velvet Underground, bili su najlakši za nekog ko zna samo tri akorda. Rob je napravio majicu na kojoj je pisalo ime koje smo smislili – Subway Sect, otišli smo tako na prvi koncert Ramonesa u Londonu i Malkom je uzviknuo, o, vi ste grupa i mi smo slagali da jesmo. Nismo znali da sviramo, nismo znali nikog ko zna uopšte. Ubeđivali smo našeg prijatelja Pola Majersa da počne da svira bas iako nije imao pojma, a njegov prijatelj Pol Pekam je bio ekstrovert, umeo je da komično imitira Džonija Keša i Elvisa, njega smo zvali da peva. Hteli smo da vežbamo u omladinskom klubu u Mortlejku, ali nismo imali bubnjeve. U to doba svi smo bili na socijalnoj pomoći, otišli smo u radnju u Luišamu, drugom delu Londona i našli najjeftiniji set bubnjeva, otplaćivali smo ih godinu dana. Nismo znali gde bi s njima, smestili smo ih u staklenik moga oca, a nismo znali ni da ih sastavimo. Mislili smo da bas bubanj služi samo da na njemu stoji ime grupe. Onda je Pol Pekam, ekstrovert, rekao, ok, ja sam bio sam u izviđačima, znam da sviram doboš, pokušaću da naučim i ostalo. I tako sam ja postao pevač. Kad je Meklaren došao da nas čuje, zvučali smo očajno. Odmah sledeći dan nam je bukirao prostor na nedelju dana, od devet ujutru do pet po podne, da navežbamo četiri pesme dovoljno dobro za pank festival. Napisao sam stihove slušajući Džonatana Ričmana i Modern Lovers, malo rearanžirao te akorde. Na pank festivalu nas je Meklaren upoznao sa Bernijem Roudsom, koji je bio menadžer benda The Clash i mi smo pristali da sviramo kao predgrupa na njihovoj White Riot turneji. Tako je Rouds postao naš menadžer.
U muzičkom svetu postoji tvrdnja da je kojim slučajem postojao studijski album Subway Sect iz tog vremena, taj album bi bio prekretnica poput The Scream ili Unknown pleasures. Šta vi mislite?
Da, moguće je. Mi jesmo snimili album, ali on nikada nije objavljen. Verovatno bi bili popularniji, album bi se prodavao. Ali Berni Rouds je rekao da to nije dovoljno dobro. Zanimljivo, nikada nismo seli i popričali s njim o tome, jednostavno nam je rekao da nismo dovoljno dobri. Tada je bilo tako, nismo se mnogo raspravljali. The Clash je veoma sledio ono što je Rouds govorio, odlučivao je kako da se bend oblači, koje pesme da rade. Pre nego što je počeo da im dizajnira odeću, The Clash su se kao i mi oblačili u prodavnicama za sirotinju. Onda bi okačili odeću i prskali gomilom jarkih boja, a la Džekson Polok. Jakne, košulje, kravate, na kraju i gitare. Mislili smo da je to fantastično, ali smo hteli naš izgled, zato smo bili sivi. Roudsa nismo slušali za te stvari, nikad nije pokušavao da nam određuje kako da izgledamo, koje pesme da pravimo. Sad mi se čini da je mislio kako smo prilično čudni i nezgodni za saradnju.
Uprkos tome, muzički poznavaoci vas nazivaju poetom panka. Otkud to dolazi? Da li ste pisali poeziju u osnovnoj školi?
Nikada. Kao mali sam se zabavljao izmišljajući melodije. Pevao sam sebi te kratke melodije koje su mi padale na pamet. Kada sam čuo Buzzcockse to je delovalo na mene. Naravno, i Ričard Hel sa Blank Generation. Sex Pistolsi su podjednako bili pod uticajem te pesme. Svi stvaraju tako na početku, pokušavaju da rade kao neko pre njih. U vreme kada sam napisao Paralel Lines, koja počiva na Kamijevoj Kugi, The Cure su imali Killing An Arab, što je direktan osvrt na Kamijevog Stranca. Jako sam voleo Molijera, komediju uopšte. Kada je Subway Sect počinjao, prvo što smo snimili da bismo videli kako uopšte zvučimo, bilo je naše izvođenje Molijerovog Umišljenog bolesnika na kasetofonu u kući. Tad smo se sjajno zabavljali. Kada bismo izlazili na scenu, bilo je podjednako zabavno. U početku smo bili toliko neupotrebljivi da je to izgledalo smešno, ljudi u publici su mislili da je sve izrežirano.
Da li danas može da se desi nešto poput panka? Da li pobuna postoji? Ili je sve postalo stvar zdravog života, teškog rada, zadovoljenja zahteva poslodavca.
O, da, postoji i te kako. Ali u andergraundu, pobunu morate da potražite. Ne znam za taj težak rad. U Zapadnoj Evropi više gledaju da izbegnu rad, osim onih koji dođu iz Istočne Evrope, oni rade dvostruko više. Svo to marketinško lifestyle đubre uđe na jedno uvo, izađe na drugo. Danas imaš Sleaford Mods, oni ne paze šta će da kažu. Vidim da se ne trude da budu deo muzičkog establišmenta, a opet su postali vrlo popularni, zaradili su pare, iako to nije izgledalo moguće. Kada smo svirali na Radiju BBC, pitao sam ih zašto ne puštaju Sleaford Mods, odgovorili su mi da im nije dopušteno. U muzici sada imate dva paralelna sveta, one u muzičkoj industriji i sve ostale koji stvaraju van bilo kakvih ugovora, velikih muzičkih festivala, nisu na radiju. Jedina razlika u odnosu na vreme Sex Pistolsa je što danas postoji internet gde svoj rad možete učiniti vidljivim, ne treba vam Meklaren koji će ići i urlati unaokolo trudeći se da vas progura u novine. A u Engleskoj je sad situacija kao u vreme Margaret Tačer. Potpuno ista klima.
