Ostajte ovde… u četiri zida!

Pre samo nekoliko sedmica preminuo je legendarni Žan-Klod Karijer, francuski romanopisac, scenarista, oskarovac. U knjizi razgovora Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga (u prevodu Miodraga Markovića i u izdanju kuće Gradac) pominjanoj prošle nedelje na stranicama „Vremena“, na opasku svog sagovornika Umberta Eka, koji je ustvrdio da „kada je Država suviše moćna, poezija zamukne“, Karijer je podsetio na sledeće: „U periodu Napoleonove neograničene vlasti, dakle od 1800. do 1814, u Francuskoj nije objavljena ni jedna knjiga koja bi danas bila vredna čitanja. Slikarstvo je pompezno, a uskoro će postati pompjerističko. David, koji je pre Krunisanja bio veliki slikar, postaje krajnje otužan i jednoličan. U Belgiji je žalosno okončao svoje dane, slikajući sladunjave motive iz antike. Nema ni muzike, ni pozorišnih predstava.“

Zamenimo li, pak, narečenu Državu, reklo bi se, neprolazno-nesalomivom koronom i čitavim tim pratećem paketom, a u tu „klackalicu“ uvedemo film, u trenu ćemo otvoriti prostor ka najsvežijim filmovima, preciznije, onim filmovima koji su nastajali uz namet i teret pandemije, uz, kako se isprva činilo, nepremostiva ograničenja. Tako su se u prethodnih nekoliko sedmica pred gledaocima našla četiri filma koja spaja taj snažan zajednički sadržatelj – činjenica da su snimani tokom pandemijskih nameta, a da, pritom, u čak tri od četiri ovde zastupljena slučaja pandemija igra značajnu „rolu“ na tematsko-motivskom planu priče, ali i izraza. Naravno, svaki od ta četiri filma, kako će uskoro upravo pod krovom ove zbirne kritike biti nešto podrobnije pojašnjeno, ostaje čvrsto ukorenjen u estetske, stilske, idejne i žanrovske preference i preokupacije autora, time tvoreći dovoljno ubedljiv privid da i pod maljem korone na polju filma i dalje cveta onih neizostavnih hiljadu cvetova, odnosno, da je sve duže prisutna i aktuelna produkciona, kreativna i na koncu te priče prikazivačko-distributivna teskoba ipak ostavila prostora za tek nešto malo sputanije dalje bujanje eklektike kao korenske odrednice savremenog filma. A sve to uprkos očiglednom – korona je suviše moćna i, kao takva, u sebe upija i za sebe definitivno otima dosta odlika i prerogativa Države koja nimalo ne mari za neznatne civile pod svojim jarmom.

Na dosadašnjem i u ovom trenutku dostupnom uzorku, kao najcelishodnije i najvrednije delo tog okvirnog a suštinski šarenolikog tipa jeste Netfliksova hiperverbalna duodrama Malkolm i Mari (Malcolm & Marie) scenariste i reditelja, i dalje mlađanog Sema Levinsona. Istina, reč je o biografsko-faktografskoj crtici, ali nekako je i prirodno i nužno pomenuti da je Levinson sin reditelja-udarnika Berija Levinsona. I dok je otac Levinson znao i da briljira (u slučaju filmova The Diner, Liberty Heights, Avalon, Wag the Dog), i da razočarava (Sphere, Toys, Bandits), i da srednjači (doduše sa stilom – Rain Man, Sleepers, Bugsy), sin Levinson u nizu pogađa u metu – nakon odličnog filma Assassination Nation i nesporno zapažene, zrele i jedinstvene serije Euforija, on je snažno poentirao i na teškom ispitu – stvaranju upečatljivog filma koji uspeva da transcendira pominjana ograničenja, i sve to na putu ka sigurno jednom od najboljih filmova u 2021. godini, sve do same njene završnice.

I njegove prethodne radove u značajnijoj meri je određivala ta brižljivo i tanano postavljena i artikulisana, a onda i krajnje konsekventna u (konkretno) delo sprovedena estetizacija, te je to slučaj i u ovoj vrsnoj intelektualističkoj (a povrh toga, i emotivno ubedljivoj) kamernoj drami u kojoj pratimo samo dvoje aktera – izrazito anksioznog mlađeg reditelja i njegovu devojku/muzu, tokom samo jedne noći – nakon, reklo bi se, uspešne premijere njegovog novog filma. Imajući to u vidu, jasno je da virus korona u tematskom smislu uopšte nije deo te priče, mada istovremeno i manje upućenom gledaocu dosta brzo postaje jasno da je scenarista-reditelj ovaj svoj film ustrojio upravo po meri oneospokojavajućih i po film krajnje neprirodnih nameta koje je korona donela sa sobom. Međutim, iznimno je važno naglasiti da Malkolm i Meri nikako nije film koji ekonomičnošću svoje postavke „normalizuje“ pandemijska ograničenja – naprosto, u pitanju je film koji bitiše i mimo tog produkcionog konteksta, i u kome je Sem Levinson uspeo da prevaziđe ne samo već pominjane krupne prepreke, već i da u punom filmskom smislu razigra ovu hiperglagoljivu pričaonicu čiji verbalni zamah i logoreična ostrašćenost u svojoj pra-biti možda ponajpre pripadaju žanru radijske drame.

Ovo jeste pričaonica, ali pre toga jeste i uzbudljiv i dinamičan film čiji junaci bez imalo nespretne intruzivnosti pred gledaoce iznose sijaset zanimljivih tema o kojima Sem Levinson, naravno, kroz usta to dvoje jedinih junaka na osami tačke sa koje je moguće krenuti i u pravcu međusobnog zasićenja i prezira, i dotad pritajene omraze bez povratka, ali i put emancipacije odnosa kroz sazrevanje, u ključnom trenutku progovara o dosta toga intrigantnog i vrednog burnih i sočnih dijaloških rasprava. U tom smislu, tu su: varljiva pozicija autora i sa njom neretko „uortačen“ narcizam, woke kultura, kripto-rasizam, MeToo, Black Lives Matter, olako posezanje za tzv. autofikcijom… Sasvim očekivano, ovaj je film, povrh svega već pohvaljenog, i podatan poligon za nadahnutu glumačku igru na pojedinačnom i saigru na tom združenom, duo-planu. Džon Dejvid Vošington, nedavno zapažen i u filmovima Lija i Nolana, sjajno balansira po razmeđu gorljive anksioznosti i nepremostivog mačizma, a mlađana Zendaja naprosto sija u ulozi svog dosadašnjeg glumačkog života, odlično se pokazavši na planu i hitre promene ekspresije i šireg glumačkog registra i prefinjenog nijansiranja lika, u čijem korenu je i nešto tako nepobedivo ko što je balast ličnog neuspeha uprkos nizu zicer-šansi. Nijanse su itekako primetne i u vrhunskom snimateljskom doprinosu direktora fotografije Marsela Reva, stalnog Levinsonovog saradnika, koji je elegantno prevazišao okove kamerne postavke, dok njegova crno-bela fotografija sa vešto naglašenim oker valerima donosi vibrantnu sliku odnosa koji ima šanse i da evoluira tokom te samo jedne prevratničke noći krupnih reči i do tog trenutka prećutkivanih i potiskivanih nezadovoljstava.

Dok je za upravo nahvaljeni Levinsonov film već sada jasno da je rad koji će nadživeti taj teskobni pandemijski kontekst nastanka, pitanje je da li se to čak i u vidno manjoj meri može reći za ostvarenje Locked Down znatno iskusnijeg Daga Lajmana. Očito je reč o Lajmanovom radnom predahu, tranzicionom filmu manjeg gabarita između najmanje dva produkciono i u drugim aspektima zahtevnija filma, te je, suštinski paradoksalno, pandemijska sputanost ovde išla na ruku Lajmanu i ostatku kreativnog dela njegove ekipe. Locked Down je dobrim delom oslonjen na prikaz života tokom policijskog časa/vanrednog stanja (konkretno u Engleskoj), dok su ostale referentne tačke oslonca ovog filma na planu zapleta – dramedija naravi, romansa na nizbrdici vlastitog sunovrata, te film o pripremi pljačke u krajnje kriptičnim okolnostima. Sve to je onda provučeno kroz prizmu odnosa dvoje ljudi koji su zbog pandenije i prateće joj bagaži primorani da ipak nastave zajednički život, premda im iz dana u dan sve teže pada i da se prisete razloga koji su ih spojili u romansu i doveli pod isti krov.

Iako je Lajman krenuo od nezavisnih filmova naglašenog dramskog senzibiliteta (Svinger, Kreni…), u slučaju ovog filma najubedljiviji je u završnoj trećini koja se tiče pominjane pljačke u, nazovimo to tako, mikrodiverzantskom maniru. Nevolja je što tome prethodi ne preterano maštovita pričaonica sa podosta iscrpnog nadgornjavanja junaka koje (doduše, sasvim korektno i funkcionalno) igraju En Hetavej i Čivitel Eđoifor, i to uglavnom na manje-više iste teme, zbog čega se tu i tamo stekne utisak da su i gledaoci uvučeni u tu petlju odnosa čije falinke brzo postaju sasvim očigledne, a što, pak, ne stoji na putu njihovom istrajnom variranju, pa sve to unutar filma koji traje bezmalo dva sata. Ipak, Lajman je dovoljno vešt i iskusan autor da većim delom prikrije taj prazan hod i povremenu bezidejnost, te je Locked Down, kao celina, film koji nije lišen niti šarma ni razloga postojanja, te kao takav zaslužuje pažnju gledateljstva. Dok čekamo nova Lajmanova remek-dela kao što su bili Gospodin i gospođa Smit ili besprekorni spektakl Na rubu vremena.

Za sam kraj i osvrt na dva žanrovski nedvosmisleno jasno profilisana ostvarenja koja su upravo ovih dana i sedmica dobacila i do naših bioskopa; svakako ambiciozniji i sveukupno kvalitetniji unutar tog slučajnog dvojca je vrlo dobar pandemijski triler Iza zatvorenih vrata (izvorno – Songbird) do ovog trenutka neprimećenog reditelja Adama Mejsona. On je pokazao podosta maštovitosti i rediteljske i zanatske kuraži u ovoj postapokaliptičnoj priči smeštenoj u blisku budućnost o avanturama mladog kurira koji na sve načine pokušava da iz nametnutog kućnog karantina izbavi svoju dragu, dok svetom hara neki od naslednika aktuelnog kovida. Film je neočekivano poletan uz podosta primetne svežine u tretmanu filmske distopijske baštine, a pandemijske teškoće snimanja gotovo da nisu ostavile traga na tkivu i licu ovog zdravog i pravog portfolio-filma autora u koga nesporno ima razloga polagati veru za budućnost i buduća dela. Primetno skromnije je postavljen britanski Zoom-horor Gost (The Host), koji zoom-kuluk ovde spaja sa prilično doslovnom shvaćenim i apropriranim nasleđem serijala Paranormalna aktivnost. Mladi reditelj Rob Sevidž dosta dobro barata tim mikro-okvirom i, premda ne donosi ništa suštinski novo i nesvakidašnje i premda ostaje upadljivo veran uvreženim tropama u pričama o slučajno dozvanim zlodusima, on ipak uspeva da stvori efektan mali horor izrazito savremenog kova, koji nam, na sve to, daje jasan orijentir u kom će u kakvoj-takvoj budućnosti pred nama morati da se kreću žanrovski srodna ostvarenja unutar B ili C produkcionih liga.