Oslobađanje od haosa koji nosim

Oni koji poslednjih petnaestak godina prate rad Darka Mitrovića (Beograd, 1973), nekada popularnog radio-voditelja, verovatno se nisu iznenadili kada su videli da je nedavno objavljena njegova prva zbirka pesama Neizbežna smrt jednog avokada (Rende, 2025). Reč je o svestranoj ličnosti, čoveku koji očigledno neće ili ne može da se skrasi na jednom mestu i koji u životu voli (ili mora) da radi više stvari. Najpoznatiji je kao prvi voditelj i kreator Mentalnog razgibavanja, jutarnje radio-emisije koja je sa velikim uspehom emitovana na nekoliko beogradskih radio-stanica, ali ljudi ga znaju i kao podkastera, stand–up komičara koji se u poslednje vreme afirmisao i kao grafički dizajner i uspešni strip crtač. Knjiga pesama Neizbežna smrt jednog avokada pravo je osveženje u našoj poeziji, naročito za one koji vole “bitničku” poetiku, pesme Čarlsa Bukovskog ili priče Dušana Prelevića. Poezija često nastaje iz muke, tuge, u časovima kada niko ne može da ti pomogne, kada ti ne preostaje drugo do list papira po kojem ćeš da izliješ sebe. Pa šta bude. Ovo je upravo takva knjiga. Posle još jednog teškog gubitka, ove su pesme nešto poput vapaja, izraza besa i tuge, ljutnje na život, ali i pokušaj da se ostane na nogama uprkos svemu. “Život je lep, samo se zajebavam”, poručuje autor na jednom mestu i to jeste stav, ali stav je i kada kaže: “Nasmej se, matori drkadžijo, još uvek si ovde, i to je nešto!” U suočavanju sa sopstvenim mrakovima, Mitrović ne očekuje poštedu ni od sveta niti od sebe samog, ali ne izgleda kao neko ko odustaje. Zbog toga njegova poezija nije “lepa”, on sve vreme “balansira između mračnog realizma i crnog humora suočavajući se sa svetom bez iluzija, ali sa dozom nepopustljivog cinizma”, kako piše na koricama knjige.

Preporučljivo je biti socijalno inteligentan kako bi se čovek snašao u ovome svetu. Ali kako piše Krleža: “Svi smo mi maske i svi smo mi zakrinkani i svaki čovjek osjeća potrebu da skine svoju masku na jedan tren, da se raskrinka, da progovori po crti svog intimnog raspoloženja”. Darko je, sudeći po ovoj iskrenoj knjizi, od onih koji često skidaju tu masku, ali zbog toga plaća određenu cenu. “Nisam želeo da me vide slomljenog, kako gutam šaku pilula da bih podneo običan dan, ptice, ljude u prolazu i ovu prokletu sobu”, piše u pesmi Kafa i cigarete. U dugačkom uvodu zbirke kaže: “Probudio sam se s mišlju: zašto ne bih ovaj mrak pretvorio u poeziju?” I pretvorio ga je u poeziju. Zanimljiv dodatak su i delovi knjige, kratki pasaži posvećeni fiktivnom liku Zari Grej (“Upoznali smo se u foajeu jednog hotela u Bocvani, leta 2000”), koji ovoj zbirci daju osoben ton.

...

Neizbežna smrt jednog avokada snažan je pesnički debi, knjiga koja se ne dodvorava, već pogađa pravo u stomak. Svojom brutalnom iskrenošću i emocijama koje ne poznaju kompromis, Mitrović je odlučnim gestom zakoračio u svet poezije.

“VREME”: Pored svega što si radio u životu, otkud sad zbirka poezije?

DARKO MITROVIĆ: Ako pogledaš malo bolje, čitavog sam se života bavio rečima i slikom. Poezija je samo još jedan način da se izrazim, ništa manje važan od svega onoga čime sam se bavio do sada. Svi ti “poslovi” su u osnovi deo mog istraživanja samog sebe i sveta oko mene. Svaka faza mog života, bilo da sam radio kao radio-voditelj, crtao stripove ili se bavio dizajnom, bila je samo još jedan pokušaj da se oslobodim haosa koji nosim. Poezija nije nešto “novo” ili odvojeno, to je jednostavno najintimniji način da prenesem svoja osećanja i svoje misli. Poezija je moj način da to radim bez filtera, da uđem dublje u sebe i direktnije povežem sve te svetove. Neizbežna smrt jednog avokada je put.

U knjizi se, između ostalog, osećaju uticaji bitničke poezije. To je nešto na čemu si odrastao?

Nije tajna da sam kao klinac dosta čitao bitnike, što sam pomenuo i u uvodu knjige. To su pesnici koji su znali da razbiju formu, prkose konvencionalnom, pišu iz stomaka, bez zadrške, i to mi je bilo oslobađajuće. Sada sam ja ubacio metak u revolver i povukao obarač. Inače, Dušan Prelević je ostavio dubok trag u mom životu i večita je inspiracija, posebno zato što sam ga i lično poznavao. Ali inspiracija je jedno, a sopstveni glas drugo. Poezija nije porodično stablo gde se zna ko je čiji potomak, već haos koji svako tumači na svoj način. Neko će u mojim pesmama čuti eho bitnika, neko džez, a neko nešto sasvim drugo, i to je u redu. Ja pišem iz sopstvene kože, iz onoga što me izjeda i tera da stavljam reči na papir.

U pesmi Tok misli pišeš: “Glumim pisca koji leže u zoru jer ga je život sjebao”. Čini se da izbegavaš svaku mistifikaciju. Ima li uopšte umetnosti bez iskrenosti?

Iskrenost je, svakako, ključna, ali se umetnost ne iscrpljuje u iskrenosti. Iskrenost u umetnosti znači biti iskren prema onome što se u tebi dešava, a ne prema spoljnim normama. “Glumim pisca koji leže u zoru jer ga je život sjebao” samo je jedna scena, jedan trenutak istine koji je vezan za osećanje a ne za doslovnu realnost. U umetnosti nije nužno da sve bude doslovno, ali kada je reč o osećanjima i iskustvu, mora biti istinito. To je moj način da se suočim sa sobom, a pisanjem prenosim iskustvo tog suočavanja.

Zašto je važna izvesna Zara Grej, koja se pojavljuje kao drugi glas u ovoj knjizi? Šta njen lik donosi?

Zara Grej je moj ženski alter ego, emocionalni i introspektivni glas koji donosi dubinu i složenost u priču, razbijajući jednostranu mušku perspektivu. Ona nije pasivan lik, već snaga koja postavlja pitanja na koja nisam spreman da odgovorim. Kroz nju istražujem stvari koje nisam siguran da bih mogao kao muški narator, a ona mi pomaže da se nosim sa unutrašnjim konfliktima. Zara nije samo snaga, već i figura koja se protivi samoj sebi, postavljajući pitanja koja odražavaju nesigurnost, strah i potragu za ravnotežom u svetu koji je totalno haotičan. Zara je simbol žene u svetu pretežno muškaraca, snažna, usamljena, vodič kroz složenost i haos u kojem živimo.

Već neko vreme nema te pred mikrofon, nema te u javnosti. Da li ti to prija?

Dugo me nije bilo u medijskom fokusu i, iskreno, ne mislim da mi nedostaje. Uživam u tišini koja mi omogućava da se posvetim stvarima koje su mi stvarno važne. Verujem da prava umetnost, posebno u današnjem svetu prepunom buke, dolazi iz unutrašnjeg mira, iz prostora gde nema spoljnog pritiska da se stalno dokazuješ ili budeš na vrhu. Svoje ideje mogu da prenosim kroz stvaranje, a ne kroz prisustvo u javnosti. Tako da – ne, nije mi potrebno da budem stalno prisutan u medijima. Živim za ono što se dešava iza kulisa.

Trenutno crtaš strip za jednog američkog izdavača. O čemu se radi i kako je do toga došlo?

Nakon što su moje ilustracije dobile šest stranica u specijalizovanom časopisu za grafički dizajn i ilustraciju 46Pgs, odmah sutradan stigao je poziv iz Detroita. Izdavačka kuća Gold Arrow Comics ponudila mi je da radim potpuno novi strip za američko tržište. Prihvatio sam, naravno. Biće to nešto u Marvel/DC fazonu, sa post–punk heroinom. Prva epizoda izlazi krajem marta. Stripove crtam od detinjstva. Na jednom od Salona stripa u SKC-u, negde kasnih 80-ih, moj rad je bio prilično zapažen. Ne crtam od juče, to mi je u krvi. Pisao sam i scenarije za stripove. Strip je još jedan način da se kreativno izrazim.

Reditelj Boris Miljković je rekao, parafraziram, da kad je blag prema sebi, misli da je dobro to što je radio, što znači da je znatiželjan. A kad je strog, posmatra sebe kao površnog tipa koji ne može ničemu da se preda do kraja. Kako ti vidiš sebe?

Gledajući unazad, uvek sam bio sklon istraživanju, eksperimentisanju i izbegavanju ograničavanja na samo jedan aspekt stvaranja. Nije da ne mogu da završim nešto – nego, jednostavno, nisam od onih koji sebe vide 40 godina na istom mestu, radeći samo jednu stvar. Vreme komunizma je prošlo. San o poslu do penzije umro je s Jugoslavijom. Smatram da umetnost nije statična i nije ograničena na završetke. Za mene, umetnost je proces – nije linearni put ka cilju, već istraživanje, postavljanje pitanja, otkrivanje novih perspektiva. U tom smislu, menjanje pravca nije znak nedostatka posvećenosti ili površnosti, već potreba da koračam napred i izazivam samog sebe. Biti umetnik za mene znači stalno evoluirati, i to je upravo ono što me tera da idem dalje.

Sa studentskim protestima ne mali broj ljudi se trgao i, odjednom, shvatio da nešto ozbiljno nije u redu sa ovom vlašću. Ti si od početka SNS–ovske vladavine bio jako oštar i zbog toga si imao i probleme. Gde su bili svi ti ljudi koji su se sada naglo “opametili”?

Moj stav prema sistemu i društvenim pitanjima bio je jasan još od samih početaka mog rada u medijima, kada sam svakodnevno pratio i komentarisao političku situaciju, često kroz komičan i sarkastičan pristup. Kritikovao sam sve koji su zajebavali “malog”, običnog čoveka. Stvarne ljude. Danas su studenti ti koji su vatrom prizvali kišu, rečnikom Psiha iz filma Crni bombarder. Njihova hrabrost i njihova odlučnost donose promene. Naravno da postoje mnogi koji žele da se ogrebu o njih i iskoriste priliku kako bi oprali svoju nečistu savest i pokušali ponovo da budu na pravoj strani. Mislim na pojedince. Ali studenti im to neće dozvoliti, oni su dovoljno pametni da ne dopuste tako nešto. Naravno da mnogi sada, kada su stvari već postale očigledne, shvataju ozbiljnost situacije. Svi koji su se sada “trgli” dobrodošli su, ali važno je zapamtiti da promene ne čekaju da postanu popularne kako bi se desile. Niko ne bi trebalo da čeka da nešto postane očigledno kako bi delovao.