Oseka i nada

foto: ivan šepić

U kriznim okolnostima Beogradski jazz festival (BJF) pouzdao se u svoje stare prijatelje i pomagače – strane kulturne centre i ambasade, kao i u neke od prethodnih učesnika. Zna se – glavne zvezde iz SAD, sledeću najjaču ponudu dali Francuzi, čiji su Anri Teksije (Henri Texier) i Luj Sklavis (Louis Sclavis) decenijama već dobro poznati ovdašnjoj koncertnoj publici i čak su zajedno muzicirali. Najprijatnije iznenađenje došlo je iz Portugala, razigrani alt saksofonista Rikardo Toskano (Ricardo Toscano), samo s vrsnim bubnjarem i kontrabasistom. Doprinos svežeg i ubedljivog džeza iz Srbije ovog puta nije pakovan u nekakav showcase, nego su u kasnim satima koncertno nastupili “Bosque Sound Community” i kvartet Rastka Obradovića. U fuzijskom septetu basiste Miloša Bosnića-Bosketa flautu svira i ranije u raznim postavama zapažena Milena Jančurić, a Obradović je kao gosta imao odličnog dansko/britanskog kontrabasistu Jaspera Hejbija (Hoiby), koji je 2011. na BJF vodio sastav “Phronesis”, a učestvovao i 2023.

Svečano otvaranje kao i obično: veliki džez orkestar/big band RTS, ne pod krovom organizatora (Dom omladine Beograda, DOB), nego na Kolarčevom narodnom univerzitetu, s programom povodom veka od rođenja pijaniste Bore Rokovića (1925–2006), jednog od prvih džez internacionalaca iz Jugoslavije. Ujedno, to je i omaž jugoslovenskom “All Stars Bandu” koji je ‘72. za drugi Newport Jazz Festival u Beogradu okupio nedavno preminuli Aleksandar Živković, prvi umetnički direktor BJF. Opet donekle podmlađen orkestar s podsticajnim aranžmanima kočoperno je pokazao da ima i obećavajuće soliste u trubačkoj liniji, kao i kontrabasistu Milana Pavkovića.

Nažalost, posle uvoda sala je ostala nepopunjena za izvrsni koncert Teksijeovog sastava “Indian Trio”. Njegovo dugogodišnje zanimanje za svetsku muziku (uključujući Balkan, na primer “Sad Novi Sad”) dovelo ga je i do severnoameričkih Indijanaca (album “An Indian’s Life”, 2023, Label Bleu), a te večeri istakao je i džez standarde poput “What Is This Thing Called Love” K. Portera i “Round Midnight” Monka. Iako među davnim pionirima fri-džeza u Francuskoj, sad bez harmonskog instrumenta, Teksije se forme držao i neretkim, snažnim sazvučjima debelih žica, ostavljajući mnogo prostora saksofonima svog sina Sebastijana i dodao “Bésame Mucho” na bis.

VETERANI

Sticajem okolnosti, graničnim oblastima džeza ovog puta više su gazili veterani u glavnom programu nego mladi u sitnim satima, a “oseka” u broju muzičara videla se u čestim tandemima i “trojkama”. Klarinetista/saksofonista Luj Sklavis takođe nam je opetovano gostovao još od osamdesetih, kad je Francuski kulturni centar promovisao džez svoje zemlje. U najnovijem izdanju, sa čestim saradnikom, pijanistom Benžamenom Museom (Benjamin Moussay) predstavio je zajednički album “Unfolding” (2024, ECM), a posebna poslastica su numere s bas klarinetom. Bliže glavnoj struji bili su značajni italijanski saksofonista Roberto Otavijano (Ottaviano, na BJF ‘82. u sastavu “Praxis”) i Španjolka Marta Sančez (Sánchez). Otavijanov projekat/kvartet “Eternal Love” usmeren je Africi, a njegov britanski pijanista Aleksander Hokins (Alexander Hawkins) potom je održao resital. Uveliko Njujorčanka, Marta je i dalje u usponu kako za klavirom tako i kompozitorski. Odnedavno u triju sa vrsnom bubnjarkom Savanom Heris (Savannah Harris) i albumom “Perpetual Void” (2024, Intakt) iskazala je i uticaj T. Monka.

foto: ivan šepić

S klasičarskim obrazovanjem, vrhunskom tehnikom i iskustvima eksperimentisanja, i švajcarska pijanistkinja Silvi Kurvoazije (Sylvie Courvoisier) odavno je deo savremene scene u Njujorku, specijalizovana i za duete. Moglo je delovati da je ovo bio njen resital – preparirala je (i harfizirala) klavir u hodu – da povremeno nisu zablistale gotovo čarobne trubačke intarzije. Kao klinac iz “Delta-bluza”, velikan avangarde Vadada Lio Smit (Wadada Leo Smith) još 1967. izneo je sopstveni, slikoviti notni sistem. Kao trubača/multiinstrumentalistu/kompozitora stižu ga nagrade i priznanja, a neposredno pred 41. BJF sa Silvi je objavio album “Angel Falls” (Intakt). Srećom je prvi put dobacio i do Beograda, na svojoj oproštajnoj turneji, i u skladu s duhovnošću i vizionarstvom njegovog rada povremeno jedva čujne trubačke linije šarale su puste predele kojima već blede tragovi Dizija i Majlsa, odjezdelih za karavanom u noć (u Tunisu). Pažnja pa ovacije publike izmamile su i veliki osmeh crnca s osedelim dredovima, kad je ustao da se oprosti.

SAKSOFONI I IMPROVIZACIJE

foto: ivan šepić

Poslednje veče obeležili su saksofoni i improvizacije. S drugim albumom “Chasing Contradictions” (2022, Clean Feed) i italijanskim prezimenom, Rikardo Toskano (Ricardo Toscano) je svoj set krunisao fado numerom (instrumentalom odgovarajućeg osećaja). Student klarineta pa alt saksofona, brzo i opušteno se kreće Koltrejnovim (modalnim) zabranom. Skrativši postavu izuzimanjem harmonskog instrumenta na liniji Sonija Rolinsa iz pedesetih, Toskano je s kontrabasistom Romeuom Trištaom (Tristão) i bubnjarem Žoao Pereirom ne samo najbolje što smo od portugalskog džeza čuli dosad nego i najbolje u toj postavi od gostovanja Džošue Redmana naovamo.

Pre 10 godina na BJF Džejms Brendon Luis bio je mlada nada, sad – vodeća zvezda srednje generacije, tenor saksofonista i kompozitor koji “duva vatru” od gospela i bluza do fri-džeza i hip-hopa. Njegovi sastavi su takođe vrhunski, a trojica s kojima upravo promoviše album “Transfiguration” (2024, opet Intakt iz Švajcarske) mogli su nam i sami održati prvorazredni koncert, tako da su 41. BJF obezbedili furiozno finale.

foto: ivan šepić

Posle godina izbegavanja, BJF je najzad ponovo napravio i džem-sešn, tu dodatnu vrednost pravih festivala. Kao preko volje, tek za izgovor, to jest popunjavanje poslednje večeri kad je veći deo gostiju već otputovao, dogodilo se to u gornjoj sali (Amerikana) DOB, gde su se nekad i odvijali legendarni “sešn(ovi)” ove manifestacije. Odgovarajuće razmešten mobilijar ugostio je znatiželjnu mlađu publiku i šačicu veterana, a muzički deo pouzdano vodio pijanista Vladimir Maričić. Za zagrevanje s grupom uigranih mlađih kolega izveo je nekoliko tačaka sa svog drugog, kvalitetnog a nedovoljno zapamćenog albuma “Paganska trilogija”. Onda je ipak počelo… Prvo su se uključivali/smenjivali naši, a zatim – uz beogradskog Ukrajinca Maksa Kočetova – Toskano, Luis i svi njihovi svirači! Zakuvalo se par sati kao u najboljim vremenima ovog festivala, praštali su saksofoni, a boje domaćih do kraja je branio mladi gitarista Božo Vasović – nedavno viđen na blokadama u Zemunu, kad ga je policija bezrazložno uhapsila.

Pre 20 godina, obnovljeni BJF propustio je priliku da sebi znatan deo budžeta obezbedi iz komercijalnih/sponzorskih izvora i uljuljkao se na državnim jaslama. Kao i premudra spoljna politika AV sedenja-na-dve-stolice (što neminovno vodi tome da nešto bude u procepu), tako je i životna filozofija Blanš Diboa (vidi Tramvaj zvani želja” Tenesija Vilijamsa) – …od ljubaznosti stranaca – dovela BJF do opravdanih protesta gnevne omladine na svečanom otvaranju i u večeri nastupa izraelskog sastava “Shalosh”. Ne mora se svaka ponuda/kinta prihvatiti, pa iako smo godinama unazad na BJF slušali izvrsne džezere iz Izraela, moglo se ljubazno zahvaliti (…ali ne, hvala) njihovoj ambasadi dok se ne smiri sukob s Palestincima. Ispravni i oštri, pravovremeni zahtevi protesta “NE krvavom novcu Izraela u kulturi” otvaraju niz pitanja – artwashing, zašto ne i protiv TrampUSA, zašto municija MadeInSerbia u Izraelu, i sl. – ali BJF/DOB se opredelio da, u najboljoj SNS tradiciji, sve to ignoriše, pa je doživeo nelagodnost da se skandiranje i zviždanje “probijaju” u salu tokom svirke i da kordon policije obezbeđuje glavni ulaz. Izabrao sam da izađem pre nastupa “Shalosh”.

Više od drugih vrsta muzike, džez je dubinski povezan s pojmom slobode. A BJF je nažalost stalno opčinjen downbeat plasmanom svojih gostiju, a ne buntom Vadada Lio Smita. Gubitak veze sa stvarnošću košta.