Opera nije samo ljubavna priča, ona ima vremenski kontekst, i kao i svako pozorišno delo neophodno je istaći sve njene elemente, kaže Ana Grigorović, rediteljka nove verzije opere „Na uranku“ Stanislava Biničkog
Ponovnom premijerom opere „Na uranku“ Stanislava Biničkog u sredu uveče – prva je bila pre pandemije – Narodno pozorište u Beogradu obeležava 120 godina od prvog izvođenja, i 160 godina od rođenja Branislava Nušića, autora libreta.
Međutim, osim ova dva jubileja, večerašnje izvođenje opere „Na uranku“ je posebno zbog nečeg što se retko radi na našoj operskoj sceni, zbog – aktuelizacije.
„Po mom doživljaju, opera nije samo tamo neka muzička forma sa ljubavnom pričom. Svaka je politična, ima vremenski kontekst u kome se dešava njena priča, i nema nikakvog razloga da se taj njen aspekt zanemaruje. Smatram da čim je nešto na sceni, to je pozorišna umetnost i zahteva da se na sceni pokažu svi njeni elementi“, kaže za „Vreme“ Ana Grigorović, rediteljka najnovije verzije opere „Na uranku“.
Zato je ovo čuveno i klasično nacionalno opersko delo pokazala s pogledom na današnjicu, naravno poštujući i pridržavajući se izvorne verzije.
„Na uranku“, kaže, „ima malo zastarelu priču o turskom osvajaču koji polaže pravo prve bračne noći, i htela sam tu priču da približim današnjici. Tursku vladavinu sam izjednačila sa kapitalom uopšte, bilo kojim: turskim, kineskim, kakvim god.“
Objašnjava da se u fabrici u kojoj se dešava priča proizvodi tekstil „poput onih koje postoje sad u Srbiji zahvaljujući stranom kapitalu i koje se otvaraju pompezno uz velika obećanja i planove, a posle se ispostavi da radnici rade u nedostojnim uslovima i da dobijaju niske nadnice“.
Ana Grigorović kaže da su malo intervenisali „na jeziku libreta koji je u originalu pisan ijekavicom kako se tada, kad je opera nastala, govorilo u kraju u kome je Nušić smestio radnju opere.“
Aktuelizaciju najnovije verzije ove opere Ana Grigorović opisuje kao „stilizaciju na nivou asociranja na današnjem vremenu“, i objašnjava da su „na primer kostimi u beloj, crvenoj i plavoj boji koje, zahvaljujući koreografiji, treba da podsete gledaoca na našu zastavu“.
Opera se na našoj savremenoj pozorišnoj sceni „za razliku od svetske, sporije prilagođava vremenu od dramske predstave, i htela sam da ovom stilizovanom aktuelizacijom utičem na to.“
„Jedino opravdanje za tu sporost imam u našem obrazovanju. Naši studenti razmišljaju samo o režijama na beogradskim scenama, i to na velikim, a o operske predstave im nisu ni na pameti. Istina, na beogradskom Fakultetu dramske umetnosti se ne uči režija opere. Tek od nedavno je uveden predmet Režija kroz medije, i ja kao stručni saradnik na klasi profesora Darjana Mihajlovića nastojim da studentima približim i neke druge vidove pozorišne umetnosti.
Ana Grigorović je rediteljka Narodnog pozorišta, režirala je operu „Đani Skiki“ Đakoma Pučinija, „Na uranku“ Stanislava Biničkog, Mocartovu operu za mladu publiku „Bastijen i Bastijena“ i Lorkinu dramu „Dom Bernarde Albe“.
Opera „Na uranku“ ima dve podele, pa večeras nastupaju Marko Živković, Evgenija Jeremić, Mihajlo Šljivić, Mihajlo Otašević i Dubravko Filipović, a 20. januara Ljubica Vraneš, Ana Gvozdenović, Mladan Prodan, Isidora Radin i Vuk Zekić.
Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dodeljena je Tanji Bošković. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije odobrilo novac Udruženju filmskih glumaca Srbije za tu nagradu
Na crvenom tepihu ispred Narodnog pozorišta uoči otvaranja 32. Sarajevo film festivala viđene su brojne slavne ličnosti iz sveta filma iz celog regiona, predsednik Crne Gore Jakov Milatović a u masi na ulici vijorilo se i desetak zastava Palestine
S obzirom na uslove u kojima živi, može se reći da je učešće 23 filma na Sarajevskom festivalu veliki uspeh ovdašnje kinematografije
Hedlajner prve večeri Nišvila bio je Inkognito, Vlatko Stefanovski je podigao publiku na noge sa „Skopjem“, a ceo festival se odvija bez državne pomoći – zahvaljujući mazohizmu
Kultura sećanja treba da postoji ali da se obostrano ne koristi kao izvor novog narastajućeg nacionalizma, koji nije ništa drugo nego rađanje mržnje prema onom drugom. Tu malo mesta preostaje za ljubav. Kad svake godine sipate so na tu ranu, ta rana se sve više i više otvara. Ponavljam, postojalo je jedno vreme i u Hrvatskoj i u Srbiji kad su ljudi koji odlučuju nastojali da nekako taj život jednih pored drugih bude moguć. Sada to izgleda potpuno iracionalno, bezizlazno. Rat nije završen
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
