Gotovo na dvogodišnjicu velikog koncerta Šabana Bajramovića povodom izlaska – kako se tužno pokazalo, njegovog poslednjeg albuma u životu – luksuzno produciranog, moderno aranžiranog Romano raj (2006, PGP RTS), na istom mestu održan je memorijalni program Prijatelji Šabanu. Začudo, nijedan od ta dva događaja nije rasprodao salu Sava centra (oko 3500 mesta), a drugi nije popunio čak ni parter, uprkos razmerno jeftinim ulaznicama (800 dinara). Protokolarni prvi redovi krezubo su zjapili, kako se to sve češće dešava pod najnovijom novom vlašću: vole da budu ispoštovani pozivnicama/kartama, al’ ih mrzi da dođu. Dokaz više da nismo u predizbornom periodu – nije prisustvovao ni sam pokrovitelj, marketing-predsednik netržišne države.
Pošto smo već kod sistemskih grešaka, da raščistimo: često podbacujući u raznim oblastima, vlast na Balkanu voli da to zamaže nazovikulturom, tačnije jeftinim estradnim kulisama. Tako i tutti frutti otužna aktuelna vlada u Srbiji, koja se letos, kad je Srbija preuzimala predsedavanje Dekadom Roma, još nije sastavila sa sobom, i koja premalo čini za romsku manjinu i u toj Dekadi a i šire, a onda – nenadležno Ministarstvo kulture dreši kesu da bi pomoću skupih marketing-agencija i šou-biznismena ovaj omaž-koncert pripisali Dekadi Roma. Obeležavaju je – smire savest – i ne rade dalje ništa na tome. Pametnije bi bilo da Ministarstvo kulture zbrine rasejane stare Bajramovićeve snimke u definitivnu CD kompilaciju, kako nacionalno blago i zaslužuje.
Dakle, trenutni ministar kulture popeo se na binu zarad jedne i po beznačajne rečenice, izvevši sitnu decu da nas pozdrave. Univerzalni džez kontrabasista Miša Blam anegdotalno je pričao i svojim instrumentom, a glumica/pevačica Suzana Petričević (imajući monodramu o Bili Holidej) poentirala je s par afroameričkih monologa. No, već je po donekle nesigurnoj konferansi bilo jasno da su komplimenti Šabanu B. kao džez/bluz/soul/fank/štagod pevaču otišli predaleko, tj. da ih neko preozbiljno shvata. Bajramović je sigurno imao crni glas i osećaj za sving, snašao se i u džeziranim aranžmanima, ali ništa više od toga. Čime njegovi kvaliteti i dometi nikako nisu umanjeni ni potcenjeni. Srećom, nije ih lako ni zaobići. Ove večeri najbolje su predstavljene Šabanovim filmskim insertima i dokumentarnim snimcima, kao što je divno otvaranje Nišville Jazz Festivala (NJF), kad Bajramović kroz smeh s papira čita (verovatno fonetski/po Vuku napisan) tekst na engleskom, a zatim (s ništa manje grešaka) isto na srpskom.
Elem, nije posao države/vlade/ministarstva da radi bilo koji konkretan posao, nego da obezbeđuje uslove za normalno odvijanje tih poslova. Pomogavši događaj koji je mogao i tržišno uspeti, Ministarstvo kulture ga je zapravo bagatelisalo, učinilo manje privlačnim i ubedljivim. A izvršnu produkciju prepustilo je već četvrt veka starom Nišville Jazz Festivalu, koji se poslednjih godina traljavo predstavlja u Beogradu, pa je u ovoj saradnji gradova eto dočekao i dobro finansiranu priliku. Jer, ako se zapitate zašto baš ovi izvođači a ne neki drugi (Kal, R. Amadeus, Z. Bogdan, O. Katarina, Cubismo… 7 mladih, Dubravka Zubović), da li su neki od ovih uopšte znali Bajramovića, itd. – doći ćete do zajedničke niti koja ih sve povezuje. To nije ni vrsta muzike, niti izvođenje (kod nekih srećom samo u nameri) Đelem đelem, nego saradnja s produkcijom/koncertnom agencijom Nišville, značajnim činiocem kulturne scene Srbije južno od Beograda.
Iz Niša, Dixie pogon lagano je zagrevao džeziranim varijacijama poznatih romskih kompozicija, a ženski hor bugarske nacionalne RTV (šire poznat pod naslovom jednog od svojih ključnih izdanja Le Mystere des Voix Bulgares) pojavio se zaista kao hor, pruživši priliku za uživanje u raskošnim sazvučjima, za razliku od pukih ukrasa kad se tek šačica njih priključi Bregoviću i sl. Redak, a poučan slučaj saradnje izvorne umetnosti i njenog ministarstva kulture, kojom je imenovano izdanje pre otprilike četvrt veka lansiralo ovaj hor u žižu novonastajuće/samodefinišuće „svetske muzike“, odakle je sarađivao s brojnim globalnim pop zvezdama. Turska Bugarka Jildiz (Yildiz) Ibrahimova na glasu je zbog raspona glasa od četiri oktave, od onih pevača koji „jednako izvanredno pevaju razne vrste muzike“ pa vas ostave hladnim i za arije i za džez standarde i za tehnički izvedenu cigansku romansu. Zato je svestrani Ljubiša Stojanović L(o)uis zakucao prigodan blok romskih numera, s malim efektnim bendom i dovoljno fank elemenata.
Najčešći hrvatski muzičar u Srbiji, Dado Topić, koji rukave mrzi više nego Angus Jang nogavice (Angus/Young, AC/DC), pojavio se sa 14-članom pratnjom: najavljeni niški Sounds of South i sveže pristigli Topićev prateći sastav, rovito ali korektno podsećanje na YU pop/rok/džez selekcije ranih sedamdesetih. Ali, repertoar! Zašto bi Dado upirao da peva Đelem… i Giljam dade (a ne npr. Reci, ciganko, što mi u dlanu piše), osim ako bi ovde još i na svadbama te ispraćajima u vojsku trebalo da kešira? S druge strane, autor koji je ceo problem ovekovečio u Cigani u prahu, Zoran Predin (ex-Lačni Franz), došao je sa slovenačkom akustičnom ciganskom grupom Šukar s kojom povremeno sarađuje od sredine prošle decenije (CD Mentol bombon, ‘96. KD Etno karavana), i preko koga je – ukrajinsko-bosanskim vezama – došao i do svog gipsy swing Mar Đango kvarteta. Pošto ovdašnja publika već sezonama očekuje pravi Predinov koncert, toplo je dočekan za kratku i efektnu demonstraciju mogućnosti razvoja i uklapanja raznih romskih muzika u druge kreativne izraze.
Neprikosnovena kraljica romske pesme i ženska protivteža Bajramoviću (s kojim je duet otpevala upravo na NJF-u 2005) Esma Redžepova dočekana je ovacijama, vraćana i ispraćana još većim. Iz Skoplja gde se povukla kao udovica, s vekovnim pratećim ansamblom Teodosievski, majčinska i babuškasta pojava, jedina je Đelem… otpevala na jugoslovenskom, a ne na (imitiranom) romskom. Sišavši u publiku, između ostalog je Dragoljuba Ackovića – socijalističkog romskog intelektualca, ovogodišnjeg prelaznika u(z) SRS – pozdravila kao „najvećeg romskog volontera“. Ili „volonter“ u njenom jeziku znači sasvim suprotno od onog što znam, ili je nimalo naivno ironisala, tek romski tribuni u Srbiji svoj narod izneveravaju kao i srpski političari svoje birače.
Voditelji su pozvali sve učesnike na binu da zajedno zapevaju, u opštoj euforiji svakako je delovalo da je to ne samo kulminacija nego i kraj već gotovo tročasovnog koncerta i… bruke… pod P.S. jedva objaviše Crne mambe. To, naime, nije specijalna jedinica za obezbeđenje ministra kulture, a neispravno je i najavljena u odeljku kao Šaban tribute bands. Jer, Mambe su porodični, višegeneracijski sastav koji je od ‘79. pratio Bajramovića, a sada su u postavi i jedan Šabanov unuk i još poneki rođak. Dakle, kao da su zakasnili s neke tezge pa po kazni, Crne mambe su posle tehničkih problema u osvetljenoj sali zakuvale pred publikom koja je već počela da izlazi. Dobra polovina se zaustavila i ostala da cupka uz punokrvnu romsku svirku, posebno jer je među prisutnima bilo dosta onih koji su zbog ovog koncerta došli iz Niša, kao i Nišlija koje žive u Beogradu.
Slično kao i na Šabanovoj sahrani u junu, pompa i formalnosti zasenile su suštinu, a političari i prirepci iskoristili priliku za druge svrhe. Jedva da je nešto rečeno o Gipsy Nights – reviji igranih i dokumentarnih filmova, te izložbi stvaralaštva Roma u Srbiji, u Etnografskom muzeju, kao i pratećim naučnim skupovima. Nije čudo da je bundes gospoja pri izlasku opazila: „Ju, otkud ovol’ko Cigana večeras?“
