Ono sve što zna o nama

I caught the darkness
Drinking from your cup
I said: Is this contagious
You said: Just drink it up

I got no future
I know my days are few
The present’s not that pleasant
Just a lot of things to do
I thought the past would last me
But the darkness got that too

Nije se te večeri, druge septembarske u godini dve hiljade i devetoj, moglo biti bilo gde drugde doli u novobeogradskoj Areni, ne barem ako iskustvom i temeljnim osećanjem života i sveta pripadate onom svetu, a u arealu južnoslovenskom i okolnom, koji je proglavinjao kroz sopstvene rane jade u poznom dvadesetom veku, a zatim i sazrevao, pomalo – neki i poviše – već i stario, a sve i uvek uz tobože škrti glas i nesumnjivo blistavu poeziju Le(o)narda Koena. A kada idete, prvi put u životu, na nešto što je – činiće vam se dok prilazite Areni – manje koncert a više poklonjenje jednom od najbitnijih lično vam nepoznatih ljudi u vašem životu, vernom pratiocu vaših ljubavi i melanholičnom komentatoru svojih, a vaših, grešaka i poraza, biće da onda pametno činite ako ne gajite bilo kakva očekivanja, nego se naprosto prepuštate onome što će doći, šta god i kakvo god to bilo, jer znate da vam je biti samo tu i nigde više, pa kako bude. A kako je bilo? Reći da je bilo dobro, jako dobro, odlično, fenomenalno… znači uniziti Događaj banalnošću „vrednovanja“. Bilo je sublimno. Bilo je katarzično. Bilo je… neuporedivo sa bilo čime u našem iskustvu, i nisam našao ama baš nikoga, ni tamo u hali a ni posle, ko ne bi o tome čemu je prisustvovao mislio i osećao tako ili nekako slično. Jer mnogi su od nas imali bar po dvesta dva najdublja i najličnija razloga zbog kojih je tih tri, skoro pa četiri sata jednog beogradskog septembra bilo neizmerno više od jednog „sjajnog koncerta“: neka žižna tačka pređenog životnog puta, gorkoslatka rekapitulacija, ponovno preslušavanje neke davne ploče koja zapravo nikada nije prestala da se vrti i grebucka u pomrčini jer su te njene vinilne brazde urezane u samo središte onoga što jesi. A ako ste imali sreće obaviti taj životni ritual u bliskome prisustvu onih koji duhom, dušom i telom razumeju svaki stih koji dolazi sa pozornice na kojoj stoji taj čovek i svojim zlatnim glasom s onu stranu svake nacifranosti peva pesme koje je napisao umesto vas jer vi to ne biste mogli i umeli a baš takve su vam nasušno potrebne, onda to veče nije moglo ne biti jedno od onih prekretnih, kakvih se ne nakupi baš mnogo u životu. Pa posle izađeš u toplu noć, zavučeš se negde kraj reke jer se kući posle svega ne može tek tako, pa kažeš u sebi lepo spavaj, mada znaš da od spavanja zadugo nema ništa, ali nema veze, nije u tome stvar.

Mnogo se pisalo i tabloidiotizovalo o tome zašto je Koen uopšte krenuo na turneju, a sada evo snimio i novi album, kada se već prethodno bio manje-više povukao: te zavrnula ga žena ili menadžerka ili ko već za neke silne pare pa se jadan pod stare dane mora opet potucati po svetu da zaradi za struju, markicu i infostan, te ovo, te ono… Bilo to sušta istina ili još suštija glupost, zapravo je nevažno. Koen odavno snima i svira samo kada za tim ima potrebe, a nema razloga da to bude često. Ono što je važno jeste da je, evo, i njegov sasvim novi album Old Ideas (Columbia/Menart 2012) dostojan svega onoga što je kod njega najbolje. Zapravo, rekao bih da je ovo bitno više od Još Jednog Koenovog Albuma: Old Ideas su nešto najbolje što je Kanađanin snimio bar još od I’m Your Man. Pa dobro, onda mora da je naziv albuma („stare ideje“) krajnje ironičan, ne? I da i ne. Na jednoj strani, ovde uistinu nema ničega „suštinski novog“, ni u lirici ni u muzici; na drugoj, poslednje od poslednjeg što bilo kome uopšte treba bilo bi nešto „suštinski novo“ od čoveka koji je svoju poetiku priveo tako blizu savršenstvu, koja je, dakle, odavno samoreferentna i igra po sopstvenim, inherentnim pravilima, a da istovremeno nije okoštala, kamoli da se pretvorila u nekakvu autokarikaturu, što je opasnost koja vazda vreba na ostarele trubadure… Mislim, šta bi trebalo, je l’ da repuje?! Ne, Koen se na Old Ideas dosledno drži svog poetičkog obzora, ali unutar njega ostvaruje deset besprekornih priloga sopstvenoj biblio i diskografiji, od kojih su bar tri-četiri čisti dragulji, dostojni svakog budućeg izbora Najboljeg Od Najboljeg. Kako god okrenete, Koen je ponovo na samom vrhu s recentnim pesmama: ako na svetu ove godine izađe još četiri ili pet ovako dobrih albuma u apsolutno svim zamislivim pop-muzičkim žanrovima, javno ću pojesti booklet ovog albuma!

Praćen ekipom pouzdanih saradnika, Koen pakuje zvučnu sliku albuma u svoje uobičajene boje, uz relativno škrtu instrumentalnu pratnju, uz poneki blagi iskorak prema kantrizovanom zvuku (Banjo) ili čak soul-fankiranju, ali u osnovi je Old Ideas izdanak one jedinstveno koenovske trubadurske linije, u kojoj se njegov duuuboki vokal – začađavljen naizgled onim istim elementima kao i recimo Vejtsov (poroci & život, je li…), a opet sasvim drugačije zvučeći jer jedna podjednako jaka, ali sasvim drugačija postranjenost iza njega stoji – prirodno međusobno nadahnjuje i nadopunjuje s paletom ženskih back vokala… Kao pesnik, pak, LC je u punoj formi, to jest, i dalje je onaj ironično-lirični melanholik koji je u pustopašnu i neočešljanu liriku rokenrola uneo neophodnu dozu ozbiljno utemeljene literarnosti, ne oduzevši joj pri tome ništa što treba da ostane gde jeste i kakvo jeste. Njegova su ljubavna pripetavanja utoliko postojano jedan svet za sebe, nešto što se ne može ni imitirati, ni odbaciti, kamoli „prevazići“; neka od najboljih svedočanstava o tome na ovom albumu su Darkness (v. citat iznad teksta), Anyhow, Lullaby, Different Sides… Hajde da tu stavimo tačku, jer negde se mora. Eto nam, dakle, ten new songs, za new skin for the old ceremony… a ta „ceremonija“, to je sve ono što nas se tiče u životu, sve ono što je Lenard Koen znao o nama još dok mi o sebi ništa zapravo nismo znali, samo smo slutili, dok je tamo negde u polumraku pucketala njegova davna ploča, a mi naivno i gordo verovali da čiča iz Montreala ipak, zaboga, peva o nekome drugom.