Odvratna lakoća nepostojanja

Nalazim se na prvom koncertu grupe Nouvelle Vague u Beogradu, 2006. Dom omladine. Otišao sam posle pete obrade, zgađen. Nikad nisam otišao sa nečijeg nastupa i dugo sam razmišljao šta me je uvredilo i imam li pravo da iznosim takvo mišljenje u javnost, kao neko ko se uostalom bavi organizacijom koncerata.

A onda, zašto da ne? Oni su sasvim dobar posao, odnos ponude i potražnje diktira da često dolaze kod nas, ali svi sa kojima sam kasnije razgovarao rekli su mi jedno te isto: iskustvo njihovog koncerta je iskustvo enormno popunjene prostorije, sa ljudima od kojih posle treće ili četvrte pesme niko ne prati više šta se dešava na sceni, osim ako nije baš u prvom redu, jer malo posle početka predstave publika kao po komandi počinje da razgovara i ne prestaje do kraja koncerta. Nije ni čudo, ta neobaveznost sa kojom se pristupa originalnim pesmama, ta odvratna lakoća tribute to nepostojanja, teško može izazvati pravu emociju u bilo kome. Ali publika na njihov nastup i nije došla da bi doživela pravu, jaku emociju… nego da bi se prošetala, dok joj nešto ugodno i prepoznatljivo svirucka u pozadini, nešto što ne smeta priči uz piće.

Na koncert Nouvelle Vague se, naime, ne ide zbog koncerta.

APOKALIPTIČNA DOSADA: Dobro došli u svet usputnih atrakcija. To su „banner“ bendovi, koji nekako od 2004. iskaču usput, kao prateći sastojak rada na kompjuteru ili putovanja kroz gradski pejzaž sa tačke A na tačku B. To su predznaci karaoke civilizacije koja nas je uzela pod svoje. Civilizacije bez sadržaja.

Pre deset godina, recimo, nije bilo tako. Sećam se, isto tako dobro kao i vi, veoma tihih akustičnih koncerata u Beogradu u kojima je publika učestvovala ili pevajući u glas pesme kao svoje himne, ili u tišini punoj poštovanja za muzičara na sceni. Oni koji su hteli da pričaju, izašli bi napolje. Danas, sve češće kao da je bend na sopstvenom koncertu prateća pojava svačijem pričanju…

Prava istina jeste da naše emocije više nisu u stanju da podrže koncerte koji zahtevaju dugu koncentraciju i neprestano uživljavanje. To je zato što živimo u drugačijoj kulturi nego što je ona od pre desetak godina. Ovo je medijski integrisano društvo u kome više niko nije fizički povezan, a sva komunikacija je posredna. Ovo je karaoke civilizacija u kojoj se emotivni život samo podražava ili doživljava kao blag neuznemiravajući odsjaj onoga što se dešava drugima. Isto je i sa mišljenjem: polako se opraštamo od perioda u kome je autentično, originalno mišljenje bilo poželjno ili bar tolerisano na društvenoj sceni.

Više nismo spremni da investiramo svoje osećanja, pa ni mišljenje, ni u šta što dolazi spolja. Internet je odlučujuće doprineo tome da vidimo samo same sebe, i sve ono spolja doživljavamo isključivo ako je deo nekog našeg šireg unutrašnjeg polja. Kao što su pre mnogo godina rekli situacionisti, dok se Endiju Vorholu još otvaralo isto pop-oko: „Svako će živeti u svojoj katedrali.“ Da, ali nam nisu rekli da će ona možda biti naš zatvor.

BEZ HORIZONTA: Malkom Meklaren, zauvek naučen od strane pomenutih situacionista, poslednjih svojih godina posebno je insistirao na ideji da živimo u karaoke svetu. U navedenom legendarnom intervju za „Face“ taj stav se pominje nekoliko puta, a svoj završni javni nastup na ovom svetu posvetio je analitičkom razlaganju iste teze do sitnih detalja, kroz prebogate detalje iz svog života (TED konferencija 2009). Poenta mu je bila da ne znate ni ko ste ni šta ste dok ne probate stvarnost na svoj rizik, uz sve greške i trapavosti, nasuprot obećanju instant uspeha svuda oko nas, i mimo varljivog utiska da je informacija istinita samo zato što je sad, eto, svakom dostupna i besplatna.

Reč karaoke znači „prazni orkestar“. Pojavila se u Kobeu, Japan, početkom sedamdesetih, i sastavljena je od japanskih reči karappu – kratak, prazan, te okerestu – orkestar. Ima li bolje najave onog što je usledilo, društva mrtvih orkestara?

Patent inače pripada Filipincu pod imenom Roberto del Rosario, a njegovo eksplozivno brzo širenje svetom dovelo je do toga da se ovaj vid zabave već tokom osamdesetih sa Dalekog istoka bez problema preneo u SAD, pa potom i Evropu. Doduše, postoje i kulturne razlike koje čine doživljaj potpuno drugačijim – u Japanu karaoke nisu vid takmičenja, niti eksponiranja u javnosti tipa „pokloni se i počni“, nego vid zajedničke društvene zabave u kojoj svi učestvuju, a jedan peva – bez obzira koliko loše; u Americi je iznikla cela biznis grana, zasnovana na takmičenju i nagrađivanju talenta (kao neka vrsta predvorja velikih „talent show“ programa) – ona je sad u opadanju zbog konkurencije raznih online karaoke softwera. Evropa je, opet, prvi put načinila crossover karaoka sa televizijom, u okviru jednog italijanskog šou-programa („Karaoke: The Global Phenomenon“, autori Xun Zhou, Francesca Tarocco, izdavač Reaktion Books, 2007).

Ako pogledamo spisak najpopularnijih izbora za ovo oponašanje pevanja iz recimo godine 2009. u SAD, biće nam jasno da se cela istorija popularne muzike može staviti u deset pesama ili tri takta:

1. Eye of the Tiger (Asia): muzika iz filma Rocky IV

2. Beat It (Michael Jackson): na šta svi oponašaju „moonwalk“

3. Complicated (Avril Lavigne): u glas sa devojčicom

4. Living on a Prayer (Bon Jovi): pesma za radničku klasu

5. Dancing Queen (ABBA): sve se one tako osećaju

6. Bohemian Rhapsody (Queen): glupo, ko može da odoli kad se glasovi slažu

7. What a Wonderful World (Louis Armstrong): neosporno jedna od najvećih

8. Like a Virgin (Madonna): opet nešto za njih

9. Boulevard of Broken Dreams (Green Day): ima li pankera u publici

10. Thriller (Michael Jackson): e sad da srušimo kuću!

Na drugoj strani istog sveta, tiho raste koncertno tržište posvećeno bendovima koji sviraju samo obrade. Svaka velika grupa ima svoju senku, ali sad u svakom većem gradu na svetu imamo savršene kopije omiljenih sastava, uz koje možemo za male pare vikati pesme koje volimo. Grupa kao što je Australian Pink Floyd napunila je pre neku godinu Sava centar, a imena kao što su Zoso (tribute to Led Zeppelin), Live Wire (AC/DC), the Atomic Punks (Van Halen), Strutter (Kiss), The Iron Maidens, Nervana, Alcoholica, Just like Priest… predstavljaju nove favorite koncertnih promotera. Ne traže mnogo, a daju – približno – isti užitak. Ko je uostalom i video original?

Uskoro će pomreti svi rokeri prve generacije, te će njihovu muziku verno moći da sviraju samo tribute to bendovi. Pogađate, pitanje je da li su nam i sad potrebni neki drugi?

Šta će nam, kad možemo i sami?

U SOBI ZA PROMENU: Naravno, postojao je trenutak u kome su svi naši budući ne-izbori bili očigledni. U tekstu iz 1958. „Formula za Novi grad“ Žila Ivaina (što je pseudonim Ivana Ščeglova), nalazimo sledeća veoma zabavna zapažanja:

„Novi oblik mentalne bolesti zahvatio je planetu: banalizacija. Svi su hipnotisani radom i komforom – automatskom kantom za đubre, liftom, kupatilom, mašinom za pranje veša. Ovo stanje stvari, koje je počelo kao borba protiv nemilosrdnosti prirode, daleko je nadmašilo svoje ciljeve – oslobađanje čoveka od materijalnih briga – i postalo je opsesija koja uništava život. Mladim ljudima je svuda dato da biraju između ljubavi i automatske kante za đubre. Svuda su izabrali kantu za đubre. Potreban je potpuno drugačiji duhovni stav, a do njega možemo doći samo ukoliko naše nesvesne želje postanu svesne, i kroz kreiranje novih želja. I kroz masivnu propagandnu kampanju da se te želje obznane.“

(Gilles Ivain, Formula for a New City, izdanje I.S. 1 – Ščeglov je inače već 1953, sa svega 19 godina, potpisao revolucionarni proglas „Formula za novi urbanizam“. Godine 1959, po objavljivanju gornjeg pasusa, našao se u ludnici, nakon jednog incidenta i kafanskog hvalisanja kako će sa prijateljem da digne u vazduh Ajfelov toranj, jer im „blješti pravo u iznajmljenu sobu u potkrovlju i ne da im da spavaju“.)

Ščeglov je u to vreme bio pripadnik umetničke grupe u osnivanju, po imenu Situacionistička internacionala i razvijao je ideju o tome kako je celokupna umetnička i kulturna delatnost pretvorena u robu, te da je neophodno razvijati drugačiji pristup – za situacioniste, to je bilo stvaralačko osmišljavanje i izvođenje života i životnih situacija, „estetika ponašanja“. Nešto sasvim nepoznato i neuhvatljivo, što bi nam dalo priliku da ponovo osmislimo svakodnevnicu, na način koji nam stvarno odgovara, slušajući samo svoje želje. Posledice ove tihe revolucije bile su odložene, ali su uticale su na umetnost i društvo kroz konceptualnu umetnost i popularnu muziku, bez obzira što je ta činjenica postala jasna tek tokom devedesetih i posebno aktuelna tek odnedavno, sa skoro potpunom digitalizacijom društvene komunikacije. Najpoznatija situacionistička knjiga bila je Društvo spektakla Gi Debora, ali druga, možda i važnija, jeste Revolucija svakodnevnog života Raula Vanegaima. Svakodnevni život, naime, bio je polje oslobađanja i revolucionarne borbe na nevidljivom frontu na kome su ovi umetnici sa one strane umetnosti videli jedine rezultate vredne bilo kakve borbe.

Medijska integracija društva, sa svojim unapređenim posrednicima i novim simboličkim sistemom koji zamenjuje fizičko prisustvo i dosadašnje stubove građanskog društva, nameće pitanja koja su situacionisti odavno postavili, sa pojačanom oštrinom. Internet je, kao posuvraćeno polje svih naših nesvesnih želja, ostvario ultimativni kapitalistički san – on predstavlja pokušaj da se uspostavi konstantan javni mrežni monitoring nesvesnih poriva svih ljudi. Bilo čija iskazana želja biva notirano i zabeležena u digitalizovanom polju, i istog časa pretvorena u informaciju koja ima tržišnu vrednost. Čini se da su i najluđi teoretski snovi situacionista prevaziđeni, te je i oblast nesvesnih želja postaje filijala komercijalizovanih oblika ponašanja, odvajajući se polako od nas.

POTKAŽI SEBE: Nekad smo se žalili na depersonalizaciju odnosa u društvu. Danas možemo samo da konstatujemo klizanje društva u potpunu derealizaciju. Na derealizovanom polju društvenih dešavanja više nema odgovornosti nijednog aktera, jer na nju nema nikog da pozove u krajnje relativizovanim međusobnim relacijama, osim unutrašnje potrebe za moralom, recimo. Sve postoji u vazduhu, samoizmišljeno. Odatle i čitava manija podražavanja, kako kreativnog izražavanja tako i mišljenja, pa i onog političkog, svi se utrkuju da oponašaju nešto drugo što je dobro i uspešno, jer im se čini da samo tako mogu da postoje. Svako bi da bude ultimativno „nešto“, uglavnom „drugo“ od onog što već jeste, a pravog identiteta nigde – pitajte one koji menjaju lice plastičnom operacijom da bi ličili na… pa na nekog drugog. Karaoke je norma, a sve ostalo je krhki izuzetak koji to potvrđuje.

Tako se dubinski stvaraju pretpostavke da se ostvari totalitarizam u kome bi svi dobrovoljno učestvovali. Preterivanje? Savršen zločin je savršen upravo zato što ne verujemo da postoji. Već sad se ne bunimo kad nas neko posmatra i prati, beleži naše kretanje i navike preko interneta i mobilnih telefona – zašto ne bi sutra to jednostavno bilo regulisano nekim podzakonskim aktom u kome će stajati da ne možemo ni da učestvujemo u komunikaciji, ako državi ne damo pravo da je nadgleda i beleži? Faktički, ona to već radi.

Praktično svako može biti praćen po ceo dan preko mobilnog telefona, laptopa, tableta, kartica, uskoro televizora, uz jasan proces pretvaranja našeg merljivog digitalnog traga u jedini društveno prihvatljiv oblik postojanja.

I niko nas neće na to terati do nas samih. Nije li sveprisutni „selfie“ – karaoke samog sebe?

LAŽ KOJA PRETENDUJE DA NIJE ISTINA: Ovo je civilizacija u kojoj podražavanje zauvek zauzima mesto autentičnog.

Forumi na kojima se ljudi oglašavaju po internetu imaju jednu osnovnu potku – podražavanje stvarnog razmišljanja. Kao, trebalo bi da verujemo kako činjenica da je neko izneo svoje razmišljanje o nekoj temi znači da ima mišljenje… ili bar mišljenje vredno nekog pomena. U stvari, svi znamo da je to zbir nečijih utisaka, trenutno prolazno stanje u vrtlozima digitalnog doba. Sa mišljenjem ima dodirnu tačku samo zato što se izražava kroz pisanu reč.

Kao što je funkcija karaoka da samopotvrđuju i održavaju skupa trenutnu zajednicu, tako je i sa većinom foruma. I na njima ćete videti kako bi skoro svi samo da podražavaju uspešne, već gotove modele – kultura podražavanja je polako nagrizla potrebu da se original uopšte ima. Jer, šta će nam original samo da nas podseća kako nismo ni u čemu originalni. I to baš kad mislimo da smo stvarno cool.

To je svet u kome obitava milion malih Oblomova, digitalnih Oblomova koji ništa ne obećavaju, ništa ne ispunjavaju, pa zato ništa i ne žive, samo su tu. U kome je pametnije ponašati se konformistički i slediti opšte norme, nego iskakati iz šina – jer ako iskočiš, onda nisi vidljiv, pošto čak nisi ni deo mase, i za tebe niko ne brine, čak ni toliko da te negde lajkuje. I zato bolje da te nema, više nego što sme da te bude.

To je svet u kome su političari pop zvezde, pop zvezde političari, a i ne morate biti profesionalna pop zvezda da biste bili pop zvezda, možete biti neko sa ulice, kao što i ne morate biti profesionalni političar, nego neko sa ulice.

To je svet u kome je digitalna matrica omogućila postojanje idealne kopije, i tako bilo šta organsko i spontano učinila suvišnim sadržajem.

OGLEDALO U KOME NEMA NIČEG: Karaoke vodi do „X faktora“ i sličnih spektakularnih programa zasnovanih na trošnoj iluziji o mogućnosti lansiranja anonimnih među sve zvezde – ova takmičenja talenata u Francuskoj i zovu „unapređene karaoke“ – a onda sve to vodi do ugovora, bar u teoriji. Ali to je samo ako verujete u tu teoriji, pošto u stvarnosti Pepeljuga uvek vozi bundevu. Prava svrha karaoka su karaoke, dakle nikad ne ispunjavanje fantazije do kraja, nego podražavanje autentičnog iskustva, povezivanje na osnovu toga što preuzimamo tuđe iskustvo kao svoje i tako ga doživljavamo.

Čak i pobednici raznih talent show programa znaju da nikakva nagrada ne može da im izgradi karijeru, odnosno da je nagrada – ako je uopšte bude – u tome što su u ime svih nas veličali princip po kome navodno svako može biti zvezda. Na tom principu danas počiva povezanost društva – na prividnoj šansi da se živi život dostojan želja. Ne više potreba, nego ogoljenih želja…

Ogoljavanje želja i njihovo pretvaranje u nove sirovine industrije zadovoljavanja, deo je igre u kojoj internet igra veliku ulogu, kao i ostale digitalne forme komuniciranja. One navodno garantuju demokratičnost, dostupnost svih svima, interaktivnost, anonimnost želja, mogućnost doziranog davanja podataka o sebi i preobražaja identiteta u nešto društveno zavodljivije i poželjnije… U osnovi to je samo strogo kontrolisan i nadziran način da se novac okrene zahvaljujući eksploataciji naših poriva na tržištu želja.

Apsolutizovanje naše želje, kao i uobičajena tržišna strategija izmišljanja novih potreba i njihovog doziranog zadovoljavanja, zajedno potiru potrebu za autentičnim iskustvom koje se zasniva na traganju i greškama. Sve se mora odmah zadovoljiti. Svaka novotarija je vredna probanja. Iskustvo ne traje ceo život, nego par sekundi, kaže nam ovo novo ustrojstvo društva, koje polako zamenjuje ono građansko.

Da li nam je autentično iskustvo potrebnije kao takvo? Ili nam je potreban samo proizvod koji reprodukuje autentično iskustvo? Nikakva karakteristika ljudskosti ne može više da preživi ovu novu nivelaciju, jer je potencijalni pogrom totalniji nego ikad. Mi se brzo približavamo tački kad su pitanja na kojima smo mislili da stoji civilizacija – moralna pitanja – nekako irelevantna i akademska. Zašto ne eksploatisati Zemljinu koru dok još ima šta da se eksploatiše? Zašto ne izraditi oružje koje ubija iz svemira, ako možemo? Zašto ne prisluškivati svakog, ukoliko oni ne mare? Zašto ne razviti bolesti koje još ne postoje? Zašto svi ne bi bili članovi nekih partija?

Šta je dobro u svetu u kome postoji idealna kopija svega? Ili, šta je zlo u takvom svetu?

To više nije ni pitanje kulture na karaoke način, koja se svuda uvlači, nego nestvarnih postulata na kojima počiva nova karaoke civilizacija postgrađanskog sveta.

SITUACIONISTIČKA INTERNACIONALA: Poster Raula Vanegaima Andrea Bertrana iz 1967.