Nebojša Spaić insistira na preciznosti, ali njemu samom ona prilično teško ide od ruke. Tačno je da moje javno pismo („Priznajem: ja sam kriv!“, „Vreme“ 1048) nije video onda kad smo razgovarali o njegovom štampanju, ali nije tačno da me je tim povodom „samo… zamolio da bude što kraće“. Cela istina je to da mi je, iz njemu znanih razloga, „samo“ kazao unapred, takoreći preventivno, da ono „mora da bude dvostruko kraće“ (?!) od samoinicijativnog i pljuvački intoniranog „odgovora“ Vase Pavkovića (NIN 3135) na moje prvoobjavljeno pismo (NIN 3134), upućeno isključivo glavnom uredniku našeg „najstarijeg nedeljnika“. Budući da pomenuti zahtev – sasvim precizno rečeno – smatram neprofesionalnim šikaniranjem, nisam mogao da pristanem na njega, pa sam, ma koliko želeo da ga publikujem u NIN-u, zapravo bio prinuđen da profesionalno nepročitano pismo ponudim nekom drugom, u ovom slučaju redakciji „Vremena“. A možda, ko će ga znati, kao višegodišnji saradnik NIN-a sve ovo treba da pripišem Spaićevom neiskustvu – ta ipak on tek odskora obavlja odgovornu i zahtevnu dužnost glavnog urednika?