Protekle subote u centru Beograda odigralo se finale najvećeg takmičenja pevačkih talenata u organizaciji produkcije Grand. Istog jutra na radiju B92 je voditeljka „Hita meseca“ Dubravka Duca Marković opisivala kako je izgledala produkcija jedne od najgledanijih muzičkih emisija iz osamdesetih godina. Šta se to desilo za dvadeset godina sa Srbijom, muzikom i šou-biznisom (za SFRJ znamo – raspala se), jer su poređenja prosto neminovna.
Počnimo od pakovanja – što je, kažu suština televizije. „Hit meseca“ je emisija koja je pripremana sa velikom pažnjom, scenarijem, ozbiljnom scenografijom i kostimima, sa listom koja se (uglavnom) pravila brojanjem pisama gledalaca sa teritorije cele bivše SFRJ. Ukratko, današnje tv-emisije su po pravilu prepuštene umešnosti voditelja, a brzina rada i niski troškovi smatraju se prednošću pri produciranju. Ukratko – svi bi da naprave emisiju koja izgleda glamurozno, ali da ne košta mnogo. Zvezde Granda su zato izuzetak jer ma šta mislili o sadržaju – pakovanje potpuno odgovara standardima italijanske ili španske muzičke produkcije. Tu su voditelji, kostimi, orkestar u belom, balet i nepregledni niz zvezda, zvezdica i starleta. Pošto je Grand produkcija u svojoj suštini hiperprodukcija (numera, hitova i zvezda), glavni junak ove emisije je upravo – sama emisija. Iako je u suštini emisija „Zvezde Granda“ modifikovana i maznuta kopija „Pop idola“, kasting je obuhvatio 10.000 raspevanih frikova među kojima su odabrani oni koji zaista umeju da pevaju. Ovde prestaje sličnost sa „Hitom meseca“, koji je godinama promovisao rokenrol kulturni obrazac – prihvatljiv za establišment i komercijalizovan do benignosti. Grand počinje da proizvodi zvezde po meri publike vadeći materijal bukvalno iz raspevanog biračkog tela. To je rudarski posao – terenski skauting, meseci prebiranja pasulja i harmonika pasuljara, uz sprdanje sa luzerima tranzicije. To je, čini mi se, najgori deo „Zvezda Granda“, kada Sale Popović poput Velikog brata pigmalionski bira kandidate. Prošlo je njih 10 do 12, ali smo usput videli neobrazovane, neobrijane, gladne, jurodive, bezube, sve one koji su želeli da svoju bedu zamene pozornicom Granda. Možda im je Sale delovao kao terapija, možda većina nije ni verovala da će proći dalje od audicije, ali džinglovi sa frikovima Granda nisu mi bili smešni već tužni.
Dakle, možemo da zaključimo da je jedini pandan ozbiljnoj i velikoj tv-produkciji iz „zlatnih osamdesetih“ danas „Grand šou“. Ali – šta se tu pevalo? Prvo, hajde da razbijemo mit o rokerskoj čistoti „Hita meseca“, gde sam gledao gomilu blajhanih džibera, pa celu BiH sevdah-rok sarajevsku školu, pa Dinu, pa Harija, pa Džibonija. Čekao sam po deset mesta da čujem Disciplinu, ili Brejkerse, ili Haustor. Tada je još više nego danas bilo bitno koja supkulturna grupa ima svoje muzičke predstavnike – ukratko, bilo je bogami seljobera i u „Hitu meseca“! Grand produkcija je od početka stilski bila jasna, samo se izbor pesama tokom takmičenja polako modifikovao. Tokom kvalifikacija je cepao narodnjački hard kor – sa rasponom repertoara od Silvane i Lepave do danas. Tu i tamo bi poneki čiča raspalio i po izvornjacima – ali to su zaista bili šoumeni pre no zabavljači.
Iz kruga u krug – harmonika se sve ređe čula, ustupajući mesto savremenim pop hitovima koji govore o životu na rubu sela i grada, u mentalnom i fizičkom smislu. Nema više pastira ni čobanica – finalisti Granda su mladići i devojke skromnijeg socijalnog porekla, sa oboda gradova, poneki i sa formalnim muzičkim obrazovanjem. Za razliku od zvezda „Hita meseca“, uglavnom bezbrižne dece socijalizma – ova deca su zapela da pobede i pevajući promene svoju sivkastu budućnost. Ako niste pametni za „Milionera“, ako niste zanimljivi za „Velikog brata“ – zapevajte. Grand će u pobednika da uloži gotovo pola miliona evra – album, spotovi, turneja u zemlji i inostranstvu, automobil, ukratko holivudski san na srpski način. Čak i ako niste pobedili – toliko ste poznati u javnosti da vam kakva-takva karijera ne gine. Doživeli biste – Grand transformaciju. Kako bismo inače na televiziji videli tamnoputog Roma iz Leskovca – Cobeta koji je postao zvezda. Zato je Tašmajdan bio pun – dece iz vašeg i mog komšiluka, dece koja više ne veruju ni u Cecu jer im je neko makar prividno dao šansu da postanu neko i nešto. Finalisti su usput prošli i toplog zeca koji su činili „eksperti“ i novinari tabloida. Zato su i rejtinzi bili rekordni, broj SMS poruka merio se stotinama hiljada, a Srbija je dobila svog pop idola. Grandov pobednik je najstidljiviji među finalistima, maloletni Dušan Svilar, koji je srednjoškolac, završio je i muzičku školu, a sećam se da je jednom novinarima tabloida crveneći otkrio da pamti dane kada su bili gladni i da je u pocepanim patikama odlazio u školu. Dušan Svilar „Granda“ je praktično Ivan Ljuba „Velikog brata“ – neverovatna potvrda vrline. Najčudnije je što pobednik nije pevao narodnjake, već od početka imitira pop legendu – Zdravka Čolića. Znam da bi ovaj izbor danas na teritoriji pokojne SFRJ imao isti status i gledanost kao „Hit meseca“ nekada.
Što bi rek’o Elvis J. Kurtović – Mislim da imamo hit!
