Očinska uloga i vučija priroda

Ima li ikakve potrebe iznova kontekstualizovati priču o šestotomnom romanesknom serijalu Moja borba, kojim je do tada relativno anonimni Norvežanin Karl Uve Knausgor stekao svetsku slavu, podarivši sasvim novo, dublje, subverzivnije i svakako radikalnije značenje priči o autobiografskom narativu u beletrističkom tekstu? Ako još ima nekoga ko je uspeo da ne „ukači“ o čemu se radi, upućujemo ga na prikaz prvog toma romana (Vreme br. 1279), a nedavno se u srpskom prevodu pojavio i drugi, još obimniji, na celih 600 strana (preveo Radoš Kosović; Booka, Beograd 2016). Ovaj tom ni u norveškom originalu ni u srpskom prevodu nema neko „posebno“ ime – što ima rezona, jer se time naglašava romaneskna celina, što struktura Moje borbe opravdava, mada se prvi tom može čitati i zasebno, dok je za drugi to već znatno teže, a vezu s trećim pisac uspostavlja vrlo brutalno direktno, gotovo „proizvoljno“ prekidajući tekst ovog toma na mestu koje bi bilo sasvim nelogično kao bilo kakav „kraj“. Ipak, zanimljivo je da su engleski prevodi knjiga ovog ciklusa i „separatno“ imenovani, te se ovaj tom zove A Man in Love, što možda ne zvuči baš originalno, ali posve odgovara ovoj knjizi; štaviše, mogli bismo se malo i poigrati pa osim onog nedvosmislenog značenja „Zaljubljeni čovek“, reći da se taj naslov može u ključu detinjastog bukvalizma pročitati i kao „muškarac u ljubavi“, to jest: kao razmatranje gombanja koje savremeni (beli, evropski, zapadni…) ljudski mužjak ima sa ljubavlju i svojim mestom u onom brikner-finkelkrotovskom „novom ljubavnom neredu“…

Kako god; prvi je tom pre svega priča o detinjstvu, odrastanju, sazrevanju, književnim ambicijama, seksualnom traženju, nesigurnosti svake vrste, i iznad svega o teškom odnosu s još težim ocem. U drugom, pak, sam je autor/narator taj koji postaje otac. Njegov se dotadašnji život u Norveškoj raspada, uključujući i prvi brak; Karl Uve „beži“ u Stokholm s vrlo mutnom predstavom o tome šta tu uopšte traži, i zašto to traži baš tu, uostalom. Obnavljanje jednog starog poznanstva (i nesuđene veze) sa Šveđankom Lindom pretvara se u vrlo ozbiljnu ljubavnu priču, potom brak, s jednim… s dvoje… s troje dece. Treba se, dakle, prihvatiti nošenja tereta izvesne građanske odgovornosti i zrelosti, jer više nisi sam na svetu, a to si valjda i želeo – ili možda nisi? Ili nisi bio svestan šta to tačno znači? Jer, autor-narator svoju ulogu igra nekada loše, ali neretko i sasvim dobro, no šta to vredi kad u epicentru njegove egzistencije kao da čuči i preti neki ambis koji bi se u bilo kojem trenutku mogao razjapiti i progutati i njega i sve oko njega – zapravo, potreban je krajnji napor da ga se drži pod kontrolom – jer iz njega progovara površinski suspreguta „vučija“ priroda, želja za samoćom, za neograničenim i ničim neometanim (spisateljskim) radom, za egzistencijom bitno drukčijom od one u čija je pravila možda odveć lakomisleno zagrizao… Ne radi se o tome da on „ne voli“ svoju ženu, kamoli decu; pitanje je, međutim, voli li sebe, to jest: voli li sopstveni život, življen pod ovakvim pravilima? I može li se voleti drugog trajno plaćajući takvu cenu? I šta tu tom drugom uopšte preostaje?

Nema toj priči kraja i nema tim dilemama razrešenja u ovom tomu, ali ionako „znamo“ da se u stvarnosti izvan romana sve to okončalo razvodom, čemu je valjda baš sam roman ključno doprineo – a što nas se kao čitalaca može ali i savršeno ne mora ticati: mi smo tu na bezbednoj udaljenosti, ne piše se ovde, je li, o nama… Ono što nas se svakako tiče je Knausgorova fascinantna sposobnost da se eksplicitno autobiografski intoniranom pričom pozabavi na način lišen ama baš svake providno „literarizujuće“ ornamentike koja ima biti, ako ništa drugo, piščevom odstupnicom pred mogućom pobunom „stvarnosti“ i bliskih ljudi koji je naseljavaju, a koji su se obreli kao nevoljki stanovnici jedne ovakve knjige, dakle, da jednom estetski irelevantnom (ili bar, smatra se, duboko zastarelom) pojmu „iskrenosti“ odjednom podari neki sasvim novi smisao, a da istovremeno u središtu ovog štiva ne bude baš ničega tabloidnog i jeftinog, da bude potpuno lišeno banalnosti od kakve, naprotiv, i te kako ume da pati mnogo koje visokoparno štivo. Jednostavnije rečeno, Moja borba i u ovom je tomu velika literatura koja je programatski lišena uobičajenih šljokica Velike Literature, što je retko i dragoceno majstorstvo: samo neko ko je potpuno načisto i sa sobom i sa književnošću može da piše ovako kristalno čisto i snažno. I magnetski zavodljivo: ovih sam šest stotina strana smazao za manje od 48 sati, sve uz uobičajene poslove.

Da ne bude zabune, nije Moja borba 2 samo hronika jednog ljubavnog i očinskog slučaja; deo Knausgorove spisateljske magije jeste i lakoća s kojom je u stanju da u bezobalni romaneskni tekst „udrobi“ bezbrojne ekskurse svih vrsta, čitave mini eseje, recimo, protiv političke i rodne korektnosti i sličnih pošasti kojima se Privilegovani ritualno samokažnjavaju (ali tako da im ne bude ništa), ili o razlikama između pomalo „rustikalne“ Norveške i preuglađene upper middle class Švedske, ili beskrajno pronicljive uvide o „klasnoj“ zasnovanosti celog tog narativa i „lajfstajla“ hipsterskih levičarskih kulturnih elita iz boljih štokholmskih kvartova, sa svim tim njihovim bio, veganskim i ostalim opštehumanističkim prenemaganjima; ne izostaje, dakako, ni „pregled“ norveške i švedske literarne i medijske scene, gde Knausgor opet nikoga ne štedi – a sebe ponajmanje; bilo bi, uostalom, nedostojno ne iskazati podjednaku sposobnost samopercepcije i kada je književna taština u pitanju, ako si se već u stanju toliko „otvoriti“ u najintimnijim pitanjima!

Prikaz prvog toma Moje borbe završio sam „preteći“ da teško da ću moći da sačekam srpski prevod drugog, nego ću se lepo okrenuti engleskom; izdržao sam, ipak, ali za dalje ne garantujem: treći i četvrti tom (Boyhood Island i Dancing in the Dark) već mi se smeše sa police, a Knausgor je takav pisac: želiš još i još, i nekako ti je neverovatno da bi to jednom moglo i da se završi.