In memoriam
Kvinsi Džons (1933-2024): Čovek koji je stvarao istoriju muzike
Saradnja Kvinsija Džonsa sa Frenkom Sinatrom, Aretom Frenkin ili Majklom Džeksonom, zauvek je promenila shvatanje popularne muzike i utrla put današnjim muzičkim zvezdama
Šta je tajna uspeha serijala popularnog daleko izvan matičnog vojvođanskog prostora? Kreativnost i subverzivnost, naravno
Tri mutna tipa kradu bogu dane u zaturenoj suterenskoj kancelariji „arhivatorsko-žalbenog odeljenja“ državnog preduzeća koje valjda nešto proizvodi ili pruža nekakve usluge, mada je nejasno šta ili kakve; da najmlađi od njih nema laptop na stolu, ni po čemu što vidimo ne bismo mogli da zaključimo da kancelarija i svi u njoj nisu zamrznuti negde u 1976. godini, dok se drug Tito tamo negde napolju sprema u posetu nekoj čudom još neposećenoj nesvrstanoj braći, a o sestrama da se i ne govori. Likovi, dvojica starijih, na par godina od penzije, i jedan tridesetogodišnjak (mada ih sve igraju glumci koji su otprilike vršnjaci, dakle imaju trideset i koju!), okapaju u tom svom prašnjavom birokratskom brlogu odlučno odbijajući ma i najmanje naznake nekakvog suvislog i korisnog rada, ganjaju kojekakve privatne „šeme“ koristeći državne resurse i neprekidno brbljaju, izlažući nam nepresušno vrelo svoje „mudrosti običnog čoveka“, koja se lavovskim delom sastoji od koještarija u koje veruju s dirljivom naivnošću. I tako kroz već valjda blizu dvesta pedeset epizoda, svaka od po pet, šest do osam, devet minuta, kroz celu jednu sezonu (startovala u septembru 2012) – a sada je već zagazila i u drugu – serije Državni posao, u produkciji Radio televizije Vojvodine (RTV).
Šef njihove male zajednice, glavni arhivator Đorđe Čvarkov (maestralno ga igra Dimitrije Banjac), u ona je samoupravljačko-autonomaška vremena bio finansijski direktor firme, a posle prevrata ga je skrajnulo u ovaj podzemni ćorsokak, i tu ga zaboravilo zauvek; Čvarkov je opsesivno uveren da su „dođoši“ (naročito Bosanci) krivi za sve što ne valja u Vojvodini a i u njegovom sopstvenom životu. Živi u periferijskom salašarskom naselju gde ima farmu pilića koje neprestano diluje okolo, a novcem je i inače opsednut – i tome shodno škrt – toliko da bi postideo i samog Baju Patka. Osim pilića, u njegovom životu postoje još samo njegova baba (kojoj teško da je manje od 110!) s kojom živi na salašu, i uvrnuti susedski duet, takođe pretpotopska frau Šilovićka – koja je dakako hoh viner šule – i večito pijani komšija Žika, koji mu služi kao katica za sve u njegovim troterskim poduhvatima.
Dragan Torbica (by Nikola Škorić) prirodni je, u vojvođanskom kontekstu folklora svakodnevice, čvarkovljev antagonist, galamdžijski bosansko-krajiški tip, koji je pak u arhivatorsku kancelariju došao odozdo, sa mesta šofera, ali sa Čvarkovim besprekorno funkcioniše kao savršen neradnički par koji žalbene predmete ne rešava decenijama, a arhivom se ne bavi ni toliko da obriše prašinu. No, ispod tog suštinskog savezništva ključa kotao „folklornih“ razlika, jer je Torbica hodajuće ovaploćenje stereotipa „dinarca“ sklonog plemenskom umrežavanju i kozanostrisanju, svakovrsnom „rodijačkom“ muljanju, i svemu drugom što je neodvojivo od (negativnog) stereotipa dinaroida koji – po dubokom ubeđenju gadljivog čvarkovljevskog everymana – samo zagađuje Vojvodinu svojim dođoškim bahatlukom i nekulturom, baš kao što je i on, Torbica, na drugoj strani, ubeđen da pre „njih“ u Vojvodini nije bilo ničega, i da „domoroci“ nisu ni znali kako se živi sve dok ih Sve Torbice Sveta nisu tome podučile. Ipak, Torbica je tipični gubitnik, do guše u kreditima i dubiozama, sposoban za sitne spačke ali ne i za stvarno „snalaženje“ u sve surovijim pravilima života „napolju“. U međuvremenu gaji najnežnije uspomene na planinski zavičaj koji da je raj na zemlji li se, gle, u nj ipak ne bi vratio, i sekira se što su mu sinovi nizašta, ali je ćerka, tatino zlato, prava pametnica, baš šteta što je žensko…
Ovakvom se tom-i-džerijevskom paru „najboljih neprijatelja“ u kancelariji pridružuje pripravnik Boškić (nadimak izveden od imena, a prezime kao da nema, nikada ga kanda nećemo saznati), mlad, sportski tip, lepuškast mada beznadno smotan. Boškić (Dejan Ćirjaković) je naizgled sve suprotno od svojih arhivskih kolega: mlad, savremen, emancipovan, kompjuterizovan, urban (to da je „rođeni Novosađanin“ jedino je što stalno naglašava kad ga Čvarkov stane prozivati o tome da ko je i odakle je) i uopšte, čovek XXI veka… Kada se zgražava nad nepojamnim budalaštinama koje su u stanju da izgovore Torbica i Čvarkov, nepovratno izgubljeni u prašumama novog milenijuma, Boškić deluje kao Glas Razuma, svojevrsna kontrolna instanca u serijalu. Međutim, i to je negde na iole dubljem nivo tek privid. Najpre, Boškić je svojevrsni čovek bez svojstava, mekušac i oportunista iz imućne i uticajne porodice koja je dobro plivala i u socijalizmu i u kapitalizmu, i koja ga je i instalirala u tu kancelariju dok se ne nađe nešto bolje, da dete ne dangubi i da mu ide staž… Ako su ona dvojica „folklorni (arhe)tipovi“, Boškić je urbano-savremena, podmlađena & apdejtovana varijanta istog, i u tom smislu kao lik funkcioniše u bilo kojem lokalnom mikrokontekstu, mada nije bez neke što mu je domicil Novi Sad, jer se autori – a to su pravo ova trojica protagonista – sjajno preko Boškića poigravaju i stereotipom o „suzdržanim Novosađanima“ koji nikada ne učine ništa (recimo sa ženama) nego samo šmekuju, šmekuju…
Šta je uopšte tajna ovolikog uspeha Državnog posla, omiljenog i na televiziji i na internetu, i to daleko izvan svog prirodnog novosadsko-vojvođanskog domicila? Na jednoj strani, zanat: ova je serija beskrajno duhovita, sjajno osmišljena i odlično odigrana, mada niko od ove trojice nije školovani i profesionalni glumac. Na drugoj, tu je i njena subverzivnost.
Krenimo od kraja: šta je tu subverzivno? Da, ovi likovi čitaju novine i prate sajtove, pa komentarišu zvizdarije političara i stranaka, sve poimenično i bez pardona, ali gle: to je na koncu sasvim marginalna stvar, i nipošto nije pravi agens subverzivnosti. Ono što jeste njen agens je činjenica da su Čvarkov, Torbica i Boškić zapravo prikazani kao ljudi uvek spremni na svakovrsno licemerje i momentalnu izdaju bilo kojeg svog „uverenja“ (od politike pa do“onih stvari“) zarad makar i najmanje lične koristi. Dakle, kao slabići koje od političara i parajlija deli samo to što nisu u njihovoj koži, a ne to što su „dušom bolji i pošteniji“ od njih. To ide pravo uz nos prijatnom draškanju narcisizma „malog čoveka“. Isto to autori rade i s regionalnim i nacionalnim stereotipima: igraju ih ne bi li ih dekonstruisali, obesmislili i razorili, pokazavši svu njihovu šupljinu, a ne zato da ih učvrste, kako to biva s produkcijom TV treš humora, koji se otvoreno ili loše prikriveno udvara predrasudama o „Drugom“.
Na drugoj strani, sposobnost da se snimi preko dvesta epizoda u kojima se ni na trenutak ne izlazi iz te dronjave kancelarije, i u kojima se – osim dva doslovno zanemarljiva kratka gostovanja – ne pojavljuje niko osim narečene trojice, a da sve to ne bude dosadno – fascinantna je. Pri tome, gotovo je sve bazirano na verbalnom artiljerijskom sukobu, fizičkog ili geg humora vrlo je malo. Ako mislite da je to lako – pokušajte… Takođe, fascinira nekovrsna „ekspanzija“ drugih, neprisutnih likova, koje redovni gledalac već poznaje kao rod rođeni a da ih nije video ni čuo, niti će: direktor Dobrosavljev „moralni pigmej“, lepa Magda, čvarkovljeva baba, frau Šilovićka, Žika, Boškićev moćni brat, Milica i Smiljka Torbica… Ne vide se, ali su bolje napisani i odigrani od mnogih koji se, nažalost, i te kako vide!
U ovom se žanru sigurno ništa bolje nije pojavilo na ovdašnjim televizijama u XXI veku. Relevantan srpski medijski humor: Corax, Somborac, Državni posao, Njuz net… dalje nema. Dalje je pustinja realnog! Srećom, svaka pustinja ima i oaze!
Saradnja Kvinsija Džonsa sa Frenkom Sinatrom, Aretom Frenkin ili Majklom Džeksonom, zauvek je promenila shvatanje popularne muzike i utrla put današnjim muzičkim zvezdama
Jubilarnu 20. „Slobodnu zonu“ otvaraju dva kanska pobednika. Za iduću godinu, organizatori ovog festivala angažovanog filma najavljuju promenu
Povodom 30 godina od smrti legendarnog rok muzičara Milana Mladenovića, ovog utorka će biti otvoren njegov Legat sa stalnom postavkom u Narodnoj biblioteci Srbije
Međunarodna organizacija IFLA podržava Bibliotekarsko društvo Srbije i ukazuje da Tarifa nije usaglašena sa međunarodnim zakonim
Na Dan žalosti, u subotu, počeli su radovi na proširenju Bulevara vojvode Bojovića u zoni Beogradske tvrđave javlja Evropa Nostra Srbija i traži od nadležnih da hitno obustave radove
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve