Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena veštica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Šta je tajna uspeha serijala popularnog daleko izvan matičnog vojvođanskog prostora? Kreativnost i subverzivnost, naravno
Tri mutna tipa kradu bogu dane u zaturenoj suterenskoj kancelariji „arhivatorsko-žalbenog odeljenja“ državnog preduzeća koje valjda nešto proizvodi ili pruža nekakve usluge, mada je nejasno šta ili kakve; da najmlađi od njih nema laptop na stolu, ni po čemu što vidimo ne bismo mogli da zaključimo da kancelarija i svi u njoj nisu zamrznuti negde u 1976. godini, dok se drug Tito tamo negde napolju sprema u posetu nekoj čudom još neposećenoj nesvrstanoj braći, a o sestrama da se i ne govori. Likovi, dvojica starijih, na par godina od penzije, i jedan tridesetogodišnjak (mada ih sve igraju glumci koji su otprilike vršnjaci, dakle imaju trideset i koju!), okapaju u tom svom prašnjavom birokratskom brlogu odlučno odbijajući ma i najmanje naznake nekakvog suvislog i korisnog rada, ganjaju kojekakve privatne „šeme“ koristeći državne resurse i neprekidno brbljaju, izlažući nam nepresušno vrelo svoje „mudrosti običnog čoveka“, koja se lavovskim delom sastoji od koještarija u koje veruju s dirljivom naivnošću. I tako kroz već valjda blizu dvesta pedeset epizoda, svaka od po pet, šest do osam, devet minuta, kroz celu jednu sezonu (startovala u septembru 2012) – a sada je već zagazila i u drugu – serije Državni posao, u produkciji Radio televizije Vojvodine (RTV).
Šef njihove male zajednice, glavni arhivator Đorđe Čvarkov (maestralno ga igra Dimitrije Banjac), u ona je samoupravljačko-autonomaška vremena bio finansijski direktor firme, a posle prevrata ga je skrajnulo u ovaj podzemni ćorsokak, i tu ga zaboravilo zauvek; Čvarkov je opsesivno uveren da su „dođoši“ (naročito Bosanci) krivi za sve što ne valja u Vojvodini a i u njegovom sopstvenom životu. Živi u periferijskom salašarskom naselju gde ima farmu pilića koje neprestano diluje okolo, a novcem je i inače opsednut – i tome shodno škrt – toliko da bi postideo i samog Baju Patka. Osim pilića, u njegovom životu postoje još samo njegova baba (kojoj teško da je manje od 110!) s kojom živi na salašu, i uvrnuti susedski duet, takođe pretpotopska frau Šilovićka – koja je dakako hoh viner šule – i večito pijani komšija Žika, koji mu služi kao katica za sve u njegovim troterskim poduhvatima.
Dragan Torbica (by Nikola Škorić) prirodni je, u vojvođanskom kontekstu folklora svakodnevice, čvarkovljev antagonist, galamdžijski bosansko-krajiški tip, koji je pak u arhivatorsku kancelariju došao odozdo, sa mesta šofera, ali sa Čvarkovim besprekorno funkcioniše kao savršen neradnički par koji žalbene predmete ne rešava decenijama, a arhivom se ne bavi ni toliko da obriše prašinu. No, ispod tog suštinskog savezništva ključa kotao „folklornih“ razlika, jer je Torbica hodajuće ovaploćenje stereotipa „dinarca“ sklonog plemenskom umrežavanju i kozanostrisanju, svakovrsnom „rodijačkom“ muljanju, i svemu drugom što je neodvojivo od (negativnog) stereotipa dinaroida koji – po dubokom ubeđenju gadljivog čvarkovljevskog everymana – samo zagađuje Vojvodinu svojim dođoškim bahatlukom i nekulturom, baš kao što je i on, Torbica, na drugoj strani, ubeđen da pre „njih“ u Vojvodini nije bilo ničega, i da „domoroci“ nisu ni znali kako se živi sve dok ih Sve Torbice Sveta nisu tome podučile. Ipak, Torbica je tipični gubitnik, do guše u kreditima i dubiozama, sposoban za sitne spačke ali ne i za stvarno „snalaženje“ u sve surovijim pravilima života „napolju“. U međuvremenu gaji najnežnije uspomene na planinski zavičaj koji da je raj na zemlji li se, gle, u nj ipak ne bi vratio, i sekira se što su mu sinovi nizašta, ali je ćerka, tatino zlato, prava pametnica, baš šteta što je žensko…
Ovakvom se tom-i-džerijevskom paru „najboljih neprijatelja“ u kancelariji pridružuje pripravnik Boškić (nadimak izveden od imena, a prezime kao da nema, nikada ga kanda nećemo saznati), mlad, sportski tip, lepuškast mada beznadno smotan. Boškić (Dejan Ćirjaković) je naizgled sve suprotno od svojih arhivskih kolega: mlad, savremen, emancipovan, kompjuterizovan, urban (to da je „rođeni Novosađanin“ jedino je što stalno naglašava kad ga Čvarkov stane prozivati o tome da ko je i odakle je) i uopšte, čovek XXI veka… Kada se zgražava nad nepojamnim budalaštinama koje su u stanju da izgovore Torbica i Čvarkov, nepovratno izgubljeni u prašumama novog milenijuma, Boškić deluje kao Glas Razuma, svojevrsna kontrolna instanca u serijalu. Međutim, i to je negde na iole dubljem nivo tek privid. Najpre, Boškić je svojevrsni čovek bez svojstava, mekušac i oportunista iz imućne i uticajne porodice koja je dobro plivala i u socijalizmu i u kapitalizmu, i koja ga je i instalirala u tu kancelariju dok se ne nađe nešto bolje, da dete ne dangubi i da mu ide staž… Ako su ona dvojica „folklorni (arhe)tipovi“, Boškić je urbano-savremena, podmlađena & apdejtovana varijanta istog, i u tom smislu kao lik funkcioniše u bilo kojem lokalnom mikrokontekstu, mada nije bez neke što mu je domicil Novi Sad, jer se autori – a to su pravo ova trojica protagonista – sjajno preko Boškića poigravaju i stereotipom o „suzdržanim Novosađanima“ koji nikada ne učine ništa (recimo sa ženama) nego samo šmekuju, šmekuju…
Šta je uopšte tajna ovolikog uspeha Državnog posla, omiljenog i na televiziji i na internetu, i to daleko izvan svog prirodnog novosadsko-vojvođanskog domicila? Na jednoj strani, zanat: ova je serija beskrajno duhovita, sjajno osmišljena i odlično odigrana, mada niko od ove trojice nije školovani i profesionalni glumac. Na drugoj, tu je i njena subverzivnost.
Krenimo od kraja: šta je tu subverzivno? Da, ovi likovi čitaju novine i prate sajtove, pa komentarišu zvizdarije političara i stranaka, sve poimenično i bez pardona, ali gle: to je na koncu sasvim marginalna stvar, i nipošto nije pravi agens subverzivnosti. Ono što jeste njen agens je činjenica da su Čvarkov, Torbica i Boškić zapravo prikazani kao ljudi uvek spremni na svakovrsno licemerje i momentalnu izdaju bilo kojeg svog „uverenja“ (od politike pa do“onih stvari“) zarad makar i najmanje lične koristi. Dakle, kao slabići koje od političara i parajlija deli samo to što nisu u njihovoj koži, a ne to što su „dušom bolji i pošteniji“ od njih. To ide pravo uz nos prijatnom draškanju narcisizma „malog čoveka“. Isto to autori rade i s regionalnim i nacionalnim stereotipima: igraju ih ne bi li ih dekonstruisali, obesmislili i razorili, pokazavši svu njihovu šupljinu, a ne zato da ih učvrste, kako to biva s produkcijom TV treš humora, koji se otvoreno ili loše prikriveno udvara predrasudama o „Drugom“.
Na drugoj strani, sposobnost da se snimi preko dvesta epizoda u kojima se ni na trenutak ne izlazi iz te dronjave kancelarije, i u kojima se – osim dva doslovno zanemarljiva kratka gostovanja – ne pojavljuje niko osim narečene trojice, a da sve to ne bude dosadno – fascinantna je. Pri tome, gotovo je sve bazirano na verbalnom artiljerijskom sukobu, fizičkog ili geg humora vrlo je malo. Ako mislite da je to lako – pokušajte… Takođe, fascinira nekovrsna „ekspanzija“ drugih, neprisutnih likova, koje redovni gledalac već poznaje kao rod rođeni a da ih nije video ni čuo, niti će: direktor Dobrosavljev „moralni pigmej“, lepa Magda, čvarkovljeva baba, frau Šilovićka, Žika, Boškićev moćni brat, Milica i Smiljka Torbica… Ne vide se, ali su bolje napisani i odigrani od mnogih koji se, nažalost, i te kako vide!
U ovom se žanru sigurno ništa bolje nije pojavilo na ovdašnjim televizijama u XXI veku. Relevantan srpski medijski humor: Corax, Somborac, Državni posao, Njuz net… dalje nema. Dalje je pustinja realnog! Srećom, svaka pustinja ima i oaze!
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena veštica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve