O zarobljenim potencijalima

foto: bayerische staatsbibliothek bildarchiv

Povrh svega drugog, ono što se ovih dana, sedmica i meseci zbiva na ulicama Srbije upućuje na nužnost otključavanja zarobljenog/zaključanog potencijala. To je zahtevan i neprikriveno turbulentan proces koji se odvija kako u ravni kognitivnog, tako i emocionalnog polja. Poput svake, možda i korenite i prevratničke promene koja ispod površine samo čeka da nahrupi i oslobodi se, reč je o transformativnom iskustvu koje, onda, u sebi nosi, makar načelno, seme opsežne identitetske evolucije i na mikro i na makro nivoima. A kako već zakoni sinhroniciteta nalažu, u pozadini ovih zbivanja, na tek završenom Festivalu dokumentarnog filma DOK #7, dva su filma pozvala na otključavanje zarobljenih potencijala: jedan suštinski konvencionalan, drugi postpostmoderno dekonstruktivistički (unutar svoga žanra i nasuprot njemu). Na različite načine, ali uvek u želji da što vernije oslikaju svet i civilizaciju, da utvrde stanje tog sveta i te civilizacije, ta dva filma predstavljaju, kanda, i najbolje moguće primere filmske prakse, prvi u domenu tradicionalističkih biografskih dokumentaraca, a drugi u sferi dokumentarističkih ostvarenja koja dobrano preispitaju i “protresaju” i samu bit dominantnog dokumentarističkog izraza.

foto: vincent productions

RIFENŠTAL

Ostavi li se po strani minutaža (bezmalo dva sata), Rifenštal (Riefenstahl) je biografski i problemski dokumentarni film o, naravno, Leni Rifenštal, udarnom rediteljskom imenu u eri nacističke Nemačke, ali i o filmskom blagu koje, s filmofilskog, ali i šireg istorijskog preispitivanja, zbilja to i jeste. Reč je, naime, o gotovo savršenom primer(k)u svoje vrste. Film očito krupnih autorskih ambicija, Rifenštal dovoljno precizno predočava biografski i faktografski okvir, tako da gledalac, pa bio i manje upućen, stiče jasnu predstavu o tome ko je i šta je bila Leni Rifenštal, te koje su osnovne i ključne odrednice njenog rediteljskog, autorskog opusa, a onda, jednako važno, dobija i nedvosmislenu informaciju o njenom svetonazoru, pa i njenoj ćudi. Ovi se aspekti, naravno, neprekidno prožimaju, jedan drugog u hodu preoblikuju. S druge strane, Rifenštal bez uvijanja problematizuje to što se Leni (i ne samo ona) pozivala na to da nije znala šta se zbiva u nacističkoj Nemačkoj, a što je svojevrsni odraz lične i individualne drskosti i pokušaja blefiranja. Kod Leni Rifenštal, osobe neupitno velikog i konkretizovanog filmskog dara, ta se taktika nije ogledala samo u instinktivnoj odbrani od prozivanja i pozivanja na njenu nacističku prošlost, te u ćutanju o užasima tog doba, nego je ona opušteno i istrajno nastavila da učestvuje u konsolidaciji temelja Hitlerove nacističke vladavine. Ovaj film, na svu sreću, “prihoduje” od svakako nesvakidašnje, živopisne, magnetski privlačne i vibrantne ličnosti Leni Rifenštal, koja je decenijama krajnje borbeno i srčano, pa još i u javnom prostoru, branila vlastito pravo na hinjeno neznanje i posledično mućenje (ionako veoma zamućene) vode.

foto: vincent productions

U smislu gintergrasovskog ljuštenja luka, dokumentarni film Rifenštal autora Andresa Fajela, premijerno prikazan u zvaničnom programu Venecijanskog filmskog festivala, lagano razotkriva, recimo, dobar deo javne ličnosti Leni Rifenštal (pri čemu daleko od toga da je ovo prvi film ove vrste o nacističkoj ikoni) u poratnom periodu. No, ovaj film je zanimljiv ponajpre zbog toga što nas rečito podseća na ono što se uporno pokušava zatomiti (a što u ovom filmu čujemo iz usta i same Leni Rifenštal i to, reklo bi se, u prilično iskrenom i ne samo instinktivnom pokušaju samoodbrane), naime, da je podrška Hitleru i svetu koji je on nastojao da stvori za uzvišenu germansku rasu bila plebiscitarna i neupitna. Na to se nadovezuje i još jedno iznimno važno podsećanje koje je, u međuvremenu, zadobilo jasne obrise mita: proces (zvanične) poratne denacifikacije Nemačke na nižim komandnim nivoima, te samim tim i na nižim skalama odgovornosti (naročito kod civila), vođen je dosta neobavezno i protokolarno. U jednom trenutku gledalac biva suočen sa utiskom da je prpošna i začudno vitalna Leni Rifenštal sa protokom vremena u posleratnoj Nemačkoj postala i pop-zvezda, znatno veća nego što je to kao filmska autorka bila u danima kad je stvarala svoja remek-dela Plava svetlost, Trijumf volje i Olimpijada. Taj svoj zvezdani status uspela je – kažimo to tako – da pretvori u monetu na način sličan današnjim influenserima i zvezdicama koje opušteno vegetiraju na grbači i o trošku svojih poklonika. Brzo postaje jasna još jedna krupna prednost ovog filma – javni život Leni Rifenštal je obilato dokumentovan, te srž ovog biografskog dokumentarca čine izvodi iz javnih nastupa (televizijskih gostovanja i slično), kao i restlovi i margine ranijih filmova upravo na ovu temu. Iz detaljnog prikaza njene zbunjujuće drčne naravi proviruje zapravo skrušena i zaista uplašena Rifenštal koja se, kako je vreme odmicalo, sve snažnije vezivala za vlastite deluzije, bilo da su one bile iskrene ili naprosto glumljene i iznuđene. Međutim, ono što ostaje kao preovlađujući utisak nakon dva sata ovog dokumentarca jeste upravo podsećanje na otključivanje zarobljenog potencijala. To se prevashodno odnosi na oslobađanje sopstvenih potencijala da pojmimo kako će lagumi u kojima se kreću i oblikuju nečija svetonazorska razmišljanja zauvek, zapravo, ostati nedostupni, ili makar teško prohodni. U eseju Džordža Stajneta Zašto razmišljanje rastužuje pronalazimo citat koji odgovara ideji filma Rifenštal: “Neprozirnost misli nas sprečava da pouzdano znamo šta neko drugo ljudsko biće misli. Kao što sam već rekao, mi nemamo siguran uvid u misli drugih ljudi. Na ovu čudovišnost ne obraćamo dovoljnu pažnju. Ona bi trebalo da nas užasne. Nema te bliskosti niti analitičkog lukavstva koje nas može osposobiti za “čitanje misli” ili nam ga može osigurati. Ni hipnoza, ni psihijatrijske tehnike, ni tzv. serum istine ne mogu proverljivo na svetlo dana da iznesu misli drugih ljudi”. A posebno je to nemoguće u slučaju superiornih umova kakav je Leni Rifenštal (1902–2003) bila: ne samo svedok(inja) jednog ogavnog vremena i odvratnog režima, nego i aktivna i voljna učesnica u paradi beščašća i zločina.

foto: promo

O HEROJU

S metaforičke druge strane imamo dokumentarni film koji to možda i nije, a ta eluzivnost pripadanja sferi kojoj se očito teži je i posebna vrednost ovog dela, tim pre što nas film O heroju (About a Hero) navodi na već rečeno otključavanje sopstvenih zarobljenih potencijala da razumemo šta dokumentarni film današnjice može i sme da bude. Ukoliko pojmimo da se menja sve osim onog poslovičnog stenja (i kamenja), te u pamet prizovemo lako proverljivu činjenicu da su svi dokumentarni filmovi – uz izuzetak onih koji isključivo počivaju na arhivskoj građi – glumljeni na isti onaj način na koji i mi sami svakodnevno glumimo i glumatamo sami sebe, nije teško prihvatiti da je ovaj dansko-američki film, u režiji sineaste Pjotra Vinieviča, po mnogo čemu igrani iako ostaje dokumentaristički. Malo je komplikovano. Da pojasnimo. Ovo je film nastao po scenariju koji je napisala veštačka inteligencija (zgodno nazvana Kasper), a kojoj je zadato da, nakon upoznavanja sa opusom znamenitog Vernera Hercoga (koji će se u završnici filma i sam pojaviti u ulozi samoga sebe), sačini priču u maniru hercogovskih filmova. Mašina je stigla do priče o nestanku i sumnjivom samoubistva očigledno sluđenog i unesrećenog fabričkog radnika u malom, tihom i zagonetnom danskom gradiću. Ta priča donosi odbleske ne samo Hercogove lako prepoznatljive (mito)poetike, najčešće usmerene ka istraživanju duša u trenutku ozbiljnih previranja, ali se vide i jasni uticaji Dejvida Linča (ponajpre Plavog somota), Dejvida Kronenberga (jer kako drugačije shvatiti i iščitati prizore žene koja želi da vodi ljubav sa zaposednutim kućnim/kuhinjskim aparatima?).

foto: promo

Da bi stvari donekle bile jasnije, film O heroju nije idejna i stilska papazjanija, nego zbilja fascinatan, nadahnut, kreativan i veoma filmičan postmoderni eksperiment koji, kao takav, naporosto mora da dekonstruiše sve što mu se nađe na metaforičkom putu. Na tragu lajtmotiva ovog dvojnog prikaza, možemo da istaknemo kako ovaj film preispituje suštinu opsega, dometa i dominatnog stila dokumentarnog filma danas. On istražuje šta znači pojam autorstva u eri igrarija i neumerenosti veštačke inteligencije. O heroju je film koji nadahnjuje i poziva na razmišljanja iako usled svoje slobodarske razigranosti u poslednjim minutima, samog sebe satera u ćošak pa se, usled nedostatka manevarskog prostora, završi odveć lakom metaforom. Što, ipak, ne umanjuje njegovu vrednost.