Ljudi koji pišu novinske članke obično (ne biste verovali!) postoje i negde u „fizičkoj realnosti“ – osim ako se zovu Ratko Rodić, Ruby, ili tome slično – isto kao što „ljudi iz radija“ po pravilu žive još negde osim u toj zvučnoj kutiji. E, u tom se „realnom“ postojanju autor ovog teksta bio već ozbiljno naoštrio da počne s pisanjem ovih redaka: trebalo je još samo ručati, pošto posle neće biti vremena, jer će mu celo veče proteći u besomučnom pisanju. Kako sam – batali treće lice! – zbog nagomilanih obaveza po običaju upao u deadline, moralo se delovati brzo i efikasno; avaj, u kući nije bilo ničega suvislog za jelo, a odlazak u restoran bi oduzeo previše vremena. Tu je, ipak, spasonosno instant-rešenje: naručio sam klopu iz mog omiljenog kineskog restorana: ručak će stići takoreći in–real–time, biće ukusan (za razliku od bezukusnih tvari iz neke od šesnaest miliona konfekcijskih pekara) a ipak brzo savladiv: s takvom energetskom injekcijom ću se očas baciti na posao. U međuvremenu ću dočitati neke prikaze knjiga o kojima pišem. Jakako, ovo je bilo isuviše dobro isplanirano da ne bi krenulo po zlu: ručku je trebalo preko sat vremena da stigne, a meni je preostalo samo da panično i nemoćno gledam na sat. Konačan rezultat: pre bih počeo i završio s poslom da sam prethodno ležerno, nogu-pred-nogu odšetao u restoran po svoj obrok.
Moj pokušaj gotovo apotekarski odvaganog „ekonomisanja“ s vremenom završio se relativno neslavno, ali to ne znači da ga koliko sutra neću silom prilika ponoviti, baš kao što to svakodnevno čine milioni mojih sapatnika. Lako bi se, jašta, bilo pozvati ovde na Našu Poslovičnu Aljkavost: ovde stvari načelno ne funkcionišu onako kako bi trebalo i kako je proklamovano, dok na „razvijenom zapadu“ stvari uglavnom funkcionišu, možda zato što je to jedini način da se kako-tako drži pod kontrolom ona kontradikcija kapitalizma na koju upozorava Daniel Bel: „Kapitalizam protivreči samome sebi jer zahteva puritansku etiku rada, ali hedonističku etiku potrošnje“. Dok je ovde, u tranzicijskoj nedođiji, kanda baš obrnuto… Pa ipak, svi se na Planeti đuture nalazimo – uz sve varijacije u stilu, modalitetima, intenzitetu – u istoj zamci duha, običaja i tempa epohe: naše osećanje vremena iz korena se promenilo. Dobro, to svakako (još?) ne važi za čobane u dalekim pojatama, pa možda ni za živopisne tranzicijske urođenike na višegodišnjem „prinudnom odmoru“, ali definitivno važi za sve više ljudi širom sveta, u sve širem krugu zanimanja, i to od đačkih dana (možda i pre njih?) do duboke starosti.
Nešto se, dakle, dogodilo s vremenom; nešto je pošlo naopako, i to ogromnom brzinom, koja još beleži eksponencijalni rast. To tvrdi i Tomas Hilan Eriksen, profesor socijalne antropologije na univerzitetu u Oslu, autor studije Tiranija trenutka (s norveškog preveo Ljubiša Rajić; Biblioteka XX vek, Beograd 2003.). Ova je studija pronicljiv, duhovit, izvanredno napisan pokušaj da se pronikne u razloge ovakvog razvoja stvari, u tehnološke – i, posledično, kulturološke – korene sveopšteg ubrzanja, kao i uspešno okončan napor da se domisle neki od mogućih načina kreativnog usporavanja vremena. Eriksenu je, da se razumemo, jako stalo do toga da se ogradi od jadikujućeg kulturpesimizma opšte prakse (znate već ono večito luzersko tra-la-la: propast Zapada, dehumanizacija, otuđenje, bla-truć), i od sveg onog desničarsko-pasatističkog kukanja za „starim dobrim vremenima“ (kojih nikada nije bilo), a takođe i od turbolevičarskog ekoutopizma koji za sve ima „laka, čista i jednostavna rešenja“, koja imaju samo jednu manu: bezvredna su i nesprovodiva. Povratka nazad, dakle, nema: to nam je što nam je, era industrijalizacije dala je vremenu početni zamah, a digitalna era ga je vrtoglavo ubrzala, i to se neće promeniti, jer ništa ne može da „poništi“ bazične tekovine tehnicističke i digitalizovane ere, kao što nema povratka s voza na poštansku kočiju, ili sa aviona na prekookeanski parobrod.
Američki esejista Džejms Glajk bavi se sličnom tematikom u knjizi Brže, lucidno podnaslovljenoj Ubrzavanje svega na svetu (prevela Tatjana Grujić; Plato, Beograd 2003.). Glajkova je knjiga napisana 1999., Eriksenova godinu dana kasnije. Amerikanac nije manje lucidan, vešt i prpošan u istraživanju i opisivanju korena, simptoma i posledica ubrzanja svega postojećeg, mada dolepotpisanom više prija Norvežaninov manje razmetljiv stil talentovanog i medijski osvešćenog akademizma. Tako ovde malo ko piše, jer je u bizarno zaostalim kulturama pompezna dosada sinonim „učenosti“: ko će, bre, da vas ozbiljno shvati kao Mislioca ako pišete dobro?! Enivej, i Eriksen i Glajk izobilno navode fascinantne primere opsednutosti vremenom, očajničke pokušaje da se ubrza prebrzo: vesti su sve kraće, ali sve površnije, i iz njih otuda mahom ne saznajemo ništa bitno; elektronska pošta ubrzava komunikaciju, ali i nagomilava besmislene poruke i uvodi teror-imperativ brzog odgovora; liftovi su sve brži, ali ljudi ipak traže načina kako da im vreme čekanja i vožnje ne prođe uludo; avionom brzo stigneš na drugi kraj sveta, ali se zato zaglaviš u saobraćajnoj gužvi na putu do aerodroma; ljudi se očajnički upinju da urade što više stvari za što manje vremena (to se sada zove multitasking!) što se često završava njihovom opštom „nedovršenošću“ i nezadovoljstvom: niti dobro rade, niti dobro vole, niti se dobro zabavljaju; kompjuter tehnički olakšava pisanje, ali to radi isuviše dobro, bezočno uvećavajući globalnu sumu brbljanja; filmovi, tv-serije, reklame, panel-diskusije sve su brži i beznačajniji, uzgajajući kult brzog namesto kvalitetnog mišljenja. Eriksen dixit: „… Određene (se) misli mogu misliti samo polagano, a određena rasuđivanja iznositi samo povezano, bez nekog nestrpljivog i jezičavog novinara koji prekida i ‘hoće da ide dalje’ u programu (Dalje? A gde to?)“. Primera ima još mnogo, isto kao i aspekata obeju knjiga na koje bi se vredelo osvrnuti, ali za to nema „dovoljno“ prostora, a prostor je u novinama isto što i minutaža na televiziji: i on teži sabijanju, ne treba „gnjaviti“, daj odmah i daj sve… A možda bih mogao da nekako prekomponujem tekst, da komprimujem još neke zanimljive podatke? No way, nemam vremena za to, a uostalom, i čitalac će ovom tekstu posvetiti tek par minuta svog života, ili će ga tek preleteti dijagonalno, pa čemu dodatni trud? E, to je taj Catch 22. Nekoliko sati ili dana iščitavanja Eriksena i Glajka možete upotrebiti i za kvalitetnu samoanalizu: samo polako, uvek ima vremena da saznate koliko ste duboko zaglibili u komfornom ropstvu!
