O slušanju, mišljenju i pevanju

Drugi pozorišni festival balkanskog kulturnog prostora Teatar na raskršću održan je u Nišu od 7. do 14. septembra. Festival je otvoren predstavom Čudo Svetog Georgija Rusomira Bogdanovskog u režiji Nikole Zavišića, u koprodukciji Narodnog pozorišta Niš, rumunskog dramskog lutkarskog teatra „Ivan Radoev“ iz Plevena i rumunskog teatra „Joan Slaviči“ iz Arada. Predstava je igrana van takmičarskog programa, inspiraciju umnogome crpe sa terena bajke, ali i komedije zabune, kao i slepstika, u prepoznatljivom rukopisu Nikole Zavišića koji vas uvodi u dinamiku i atmosferu stripa. Putovanje je tu da vas zabavi i poduči.

ZA SADA JE SVE OK

Narodno pozorište Kruševac, autorski projekat rediteljke Snežane Trišić, dramaturškinje Nataše Rajković i glumačkog tima predstave, po tekstu Prozor Nataše Rajković

Predstava Za sada je sve OK prva je koju smo gledali u okviru takmičarske selekcije. Na sceni su fotelja, muž i žena. Scena je poput utrobe, unutrašnjosti savremenog čoveka. Gledajući glumce, vidite sebe kao u nekom velikom balonu kojem ne vidite granice, ali znate da je čitav vaš život u njemu, da vam nije dobro u njemu, a i bojite se da će pući. Kako je taj balon prilično velik, daje vam privid da se krećete, a zapravo se vrtite u istom. Bilo bi najbolje da pukne, ponekad pomislite, ponekad vam je udobno u njemu i onda računate da nema veze, a ponekad ste jednostavno toliko rastrzani i umorni da ni ne mislite da bi ga valjalo probušiti pa šta bude, nego samo puštate da vreme prolazi, ne bavite se balonom. I zato tako lako saosećate sa njima na sceni, znate te priče, nema zameranja, nema osude, ima smeha i ima trenutaka kada razumete da je stvarno teško. Ova predstava je, kako kaže rediteljka Snežana Trišić, intimna fikcija. Selektor Vlatko Ilić će u razgovoru nakon predstave reći da je predstava plošna. Nastala u najvećoj meri kroz radioničarski rad, kroz neku vrstu otvorenog razgovora na različite teme. Uslovljena je vremenom u kojem je nastala, vremenom epidemije kovida. Pratimo glavnu junakinju Milenu (Biljana Nikolić), medicinsku sestru čiji brak je u krizi, jednoj od dugih bračnih kriza do kojih dolazi jer vas svakodnevica guta. Kriza od onih koje traju dugo i često se ne prelome ni na jednu stranu nego partneri ostanu u tom (p)lutanju u kojem su im tek glave iznad vode. Lagani i trajni raspad. Naša junakinja ima i šefa na klinici, koji je neka vrsta psihopate čiji mobing trpi. I kako često biva u tim situacijama, ne zna kako da se postavi, odnosno nije svesna da može da postavi granice ili ode. Jednostavno se oseća zarobljenom u situaciji koju doživljava kao nepromenljivu. Jedan od pacijenata na klinici, čovek koji je tu jer mu rame stalno ispada iz ležišta, nešto je između lajfkouča i potencijalnog šamana (Dejan Tončić). On je tu zaumni element koji ukazuje na mogućnost promene perspektive. Epizoda u kojoj vas on kao kroz vođenu meditaciju vodi na Island upečatljiva je po jačini slike koju stvara u gledaočevom umu. Predstava je neposredna i intimna refleksija stvarnosti. Već postojeću teskobu naših junaka prisustvo virusa izoštrava. Delikatnom režijom, Snežana Trišić sa timom stvara predstavu punu empatije, potrebe za bliskošću, za odnosom.

Dramaturški (Nataša Rajković) ova predstava je nastala iskustvenim pristupom kroz radionice, Čehov je u njoj prisutan na način na koji je prisutan u Altmanovim filmovima. Možemo govoriti i o Brehtu, jer govorimo o nepravdi, o sistemu koji tlači našu junakinju. Igra Biljane Nikolić, Dejana Tončića, Bojana Veljovića i Nikole Rakića gipka je i ujednačena. Slika gorku sliku, sa saosećanjem. Svetlo na pozornici ima dve funkcije – da ogoli i da umekša ono što vidimo. Muzika ukazuje na harmoniju (asocijacija: postoji jedno mesto u Selindžerovoj noveli Freni i Zui gde Freni, koja prolazi kroz neku vrstu krize, na stolu ugleda krug koji pravi svetlost, pa kaže da bi mogla leći u taj krug, da se opruži i odmori u njemu) muzika kreira prostor odmora, ali je prekidana uznemirujućim zvukom telefona ili nekom drugom vrstom distorzije. Kostim Milice Grbić Komazec je tu, kao i gluma, da pređe rampu, da kaže: jednaki smo mi na sceni i vi u publici po tome kako živimo svoje živote, šta nas mrvi, pod kojim teretima padamo, šta nas uspravlja, koliko je pribranosti potrebno za jasne uvide i kako do njih doći. Ova predstava podseća da je telo poslednje uporište identiteta i da svi imamo tačku pucanja – bolest dolazi onda kada telo više ne može da izdrži teret koji prima. Za sada je sve OK upravo vas onom plošnošću pomenutom na početku ove priče poziva (upozorava) da osvestite da ste u vrtlozima iz kojih se može izaći uz jasnu i potrebnu meru saosećanja.

DAN KADA JA VIŠE NIJE BILO JA

Roland Šimelpfenig, režija Tara Manić, Beogradsko dramsko pozorište

Uobičajena malograđanska kuća, sva u grimiznim, plavim i zelenim tonovima, malo zagušljiva, malo zamuzganih prozora, a opet porodična kuća, mada malo i kao kuća za lutke… to je prvi doživljaj prostora. Porodica, kao u kući za lutke. Žena broj 1 reći će da je pregorela a da nikad nije ni gorela. Tu su i deca blizanci, momak i devojka koji uskoro pune osamnaest i prerasli su tu kuću. Nije tesno, ali nije ni previše komforno. Svet će se otvoriti u dubini scene kada se otvore vrata Sabljarka bara, toliko intenzivnog da vidite sve: luku u kojoj se nalazi, duboku noć, grimizne zavese, šank, mornara za šankom koji ima alku u uhu, Crvenu Dženi koja peva u baru, seksi je, a i karta se izuzetno dobro, i to sa ozbiljnim i sumnjivim tipovima, vidite orkestar, čujete tuš, vidite tuču i kako se beži od racije. To je toplo baršunasto mesto u kojem se i uživa i lako izbegava nevolja. Sabljarka bar je srce i moć ove predstave. Prosto poželite da budete tamo, iz jednostavnog razloga: kao i naši junaci. tamo ste živi od glave do pete, i svoje uloge igrate najbolje što umete, u Sabljarka baru smo svi gazde. I osećanje zadovoljstva je trajno i stvarno, a ni uzbuđenja ne fali.

Komad Dan kada ja više nije bilo ja komad je u kojem se rastače, udvaja ili prenaglašava subjekt. Naši junaci su: Čovek 1 i Žena 1, Čovek 2 i Žena 2 , Ćerka, Sin. U kući na periferiji živi porodica, Čovek 1 i Žena 1 sa Sinom i Ćerkom (blizancima). Jednog jutra u kuću dolazi čovek isti kao muž, odnosno Čovek 2. Ubrzo zatim doći će i Žena broj 2, ista kao Žena broj 1. Specifično je da na njihov dolazak, dolazak svojih dvojnika i, tačnije, boljih verzija njih samih, Čovek 1 i Žena 1 ne reaguju burno, ponašaju se kao da to nije previše čudno. Šimelpfenig je likove udvojio, od dva je dobio četiri lika, dok blizance koristi kao hor/naratora/eho glavnih likova. Vešto je izbegao reference na cepanja ličnosti i motiv dvojnika (Persone i Senke). Uklopio je apsurd, komediju zabune i krizu identiteta lutajućih likova (kao kod Pirandela). Mlada rediteljka Tara Manić režirala je ovaj komad jasno prateći njegov fini začudni ritam sa pauzama i slobodnijim frazama, koji je poput muzičke kompozicije. U delu komada koji se odigrava u Sabljarka baru, u kojem se susreću svi naši junaci, autor razotkriva ono što je u mašti takozvanog običnog čoveka, pokazuje šta je naličje jednog redovnog života u predgrađu. Otkriva šta se sve htelo a nije smelo biti, o čemu se mašta. Zato rediteljka Tara Manić duboko na sceni postavlja deo koji se u dešava u Sabljarka baru, iza prostora kuće u kojoj se dešava veliki deo komada (scenografkinja Selena Orb jasno razdvaja ta dva prostora koji zapravo egzistiraju jedan iza drugog) Sabljarka bar je fantastični noćni prostor u kojem se odigravaju sve naše fantazije, mesto na kojem smo dive, kavgadžije, strasni kockari, pervertiti… Glumci Ivan Tomić, Ivana Nikolić, Danijel Sič, Nataša Marković, Slađana Vlajković i Ivan Zarić igraju svesni oba plana predstave. Zato se ovaj komad završava kao u snu, svi junaci su zajedno na sceni, mašta i stvarnost nastavljaju da postoje naporedo.

ANTIUTOPIJSKA HOROR PRIČA

zasnovana na drami Život je san Pedra Kalderona, autorski projekat Dine Markove i Bojana Arsova, režija Dina Markov, teatar Zong, Bugarska

Muka, jedna ogromna muka i grč je ono što osetite dok gledate Bojana Arsova na sceni kao princa Sigizmunda. Crno-beli svet je tamnica, povremeno vidim crvenu kao krv i osetim ogroman grč i muku tog nesrećnog čoveka, i razumem da je formiran u iskustvu tako snažno mučnom da mu je teško da ga se oslobodi, da je život za njega pre svega košmar. Dve asocijacije su bile ključne: jedna je priča o čuvenoj predstavi Život je san siromašnog pozorišta Grotovskog, a druga o predstavi ruske trupe „Maska“ koju sam gledala godinama ranije u Subotici, na festivalu Dezire. Obe asocijacije su u vezi s potrebom da se tolika muka transcendentira u lepo, jer je košmar na sceni toliko istinit da ste njime ophrvani. Vidim tu belu ćelavu glavu i iskeženo nesrećno lice, i merdevine na koje se penje, i tanke grede po kojima hoda tako spretno da se ne bojite da će pasti.

Kalderonov Život je san, prvi profesionalni celovečernji projekat rediteljke Dine Markove i prvi projekat glumca Bojana Arsova kao koreografa, vizuelnog umetnika i scenografa, jeste predstava vrlo jasna u svojoj nameri koja je definisana kroz podnaslov: antiutopijska horor priča. Adaptaciju i režiju je veoma smelo radila Dina Markov, koja u velikoj meri skraćuje komad i fokusira se na ono što je ljudska patnja i nemoć, a ne toliko na mogućnost promene, koja je takođe deo Kalderonovog komada. Preciznost igre i upotreba tela na sceni Bojana Arsova (koji glumi princa Sigizmunda) izuzetna je, način na koji igra u potpunosti mobiliše gledaočevu pažnju. On na sceni intenzivno izražava svaki damar i svaki grč našeg junaka. Upotreba tela se može nazvati totalnom, ona vas uvodi i u poetiku Kalderonovog teksta, ali je u potpunosti u funkciji adaptacije Dine Markov. Ne stavljajući težište na ideju o mogućnosti promene perspektive koja bi temeljnu promenu donela, u autorskom projektu Arsova i Markove u fokusu je ogromna patnja koju je spremna da izdrži ljudska duša, bila ona posledica represije totalitarnih sistema – državnih ili porodičnih bez razlike, pošto je u pitanju gotovo identičan princip.

PAZI NA PRAZNINU

autorski projekat Romana Nikolića, režija Roman Nikolić, Hrvatsko narodno kazalište u Varaždinu

Stanica metroa: razmišljam kako je ona uvek mesto gde je noć, gde je tamno, samo to nesnosno neonsko svetlo. Scena je dugo prazna, samo par stolica i zid od belih pločica iza njih. Voz nikako da dođe. Setila sam se Bukovskog: u životu punom malih priča, čekaš da dođe smrt. Ovde su priče onakve kakve i jesu u savremenom svetu, iskidane, istrzane, neurotične. Dok gledam predstavu, mislim da ćemo kao narativ moći da je čujemo samo tako što ćemo je slušati i opažati kroz izgovoreno i kroz tišinu. Jer u tim tišinama jeste sve, to su prostori kroz koje upoznajemo drugog. Zato su susreti uživo u teatru i životu spasonosni. Tek se tu uspostavlja kontakt.

Predstava Pazi na prazninu nastaje po sličnom principu kao predstava Za sada je sve OK – iz iskustvenog, radioničarskog rada. U pratećoj „reči reditelja“ Romano Nikolić kaže da je to predstava koja postavlja pitanje šta znači biti drugi i drugačiji, kao i koliko smo, bez obzira na to što smo drugi, zapravo i drugačiji. Stanica metroa koja se može nalaziti u bilo kom gradu, mesto gde se ljudi susreću. Mesto koje se nalazi ispod zemlje, u čemu ima nečeg i tajnog i opskurnog. Kroz fraktalnu dramaturgiju, Romano Nikolić sa dramaturškinjom Oljom Lozicom postavlja niz pitanja koja se u najširem smislu tiču pozicije čoveka u savremenom svetu, uzimajući one koji su drugačiji u veoma širokom smislu te reči. Na sceni se pojavljuju naši junaci, koji se jedni sa drugima u istom prostoru zatiču svako sa svojim emotivnim prtljagom, i propituju koje se mogućnosti otvaraju kada tu situaciju prenesemo na scenu, jer na sceni se može dogoditi sve, scena je bezbedno mesto, nema pozorišta bez promene, reći će glas koji čujemo sa scene. Pozorište, upućuje ova predstava, treba sredstvima kojima raspolaže neizostavno da ukazuje na probleme u društvu. I kako u reči dramaturga kaže Olja Lozica: ne bojati se promene.

Veoma spreman glumački tim čine: Hana Hegedušić, Ana Kraljević, Beti Lučić, Robert Plemić i Spazam Orgazam. Spazam je dreg kvin čiji je nastup deo predstave, jedan je od junaka koje srećemo na metro stanici. Nastup je vrlo dinamičan, scenski zahtevan i perfektno izveden, u koncentrisanoj snazi. Nakon nastupa, on će na sceni biti silovan, a to silovanje će sa video-bima pratiti dokumentarni snimak pravog silovanja koje se dogodilo u njujorškom metrou, snimak koji je obišao svet. Najintenzivnije tačke u predstavi jesu njegov nastup, scena silovanja i monolog koji kaže da je pravo značenje teksta u njegovoj praznini. U prostoru praznine smo u prostoru afekta onog koji govori. Afekt nam govori o emotivnom stanju i raspoloženju junaka, kao i o načinu na koji se on nosi sa iskustvom. Zato je, ako govorimo o umeću slušanja drugog, a ova selekcija dobrim delom govori upravo o tome, važno paziti na praznine, na ono što se ne izgovori, a prisutno je.

KONS: NOVO DOBA

Srečko Kosovel, autorski projekat Katarine Morano i Žige Divjaka, režija Žiga Divjak, Prešernovo gledališče Kranj

Kosovel je zanos i apokalipsa u isto vreme, spasenje, koje je za njega izvesno, može doći samo onda kada smo se srušili do temelja. Atmosfera mraka, glumci koji nepomično stoje na sceni i halucinantna kraška polja vode vas doslovno u vas same. Ovaj autorski projekat dušu gledaoca uzdiže do neba, bez patetike. Nakon predstave nisam mogla da govorim niti da osvestim šta mi je. Pristup Žige Divjaka i njegovog tima vodi vas do uzvišenog na jedan svečan, sveden i neobično snažan način. Vidite i muku i izbavljenje.

Na scenu koja je u mraku izlazi osam glumaca. Stoje jedni pored drugih ne pomerajući se, i izgovaraju Kosovelove stihove. Na sceni su zemlja (scenografija Igor Vasiljev) i video-bim na kojem gledamo crno-beli snimak kraških polja o kojima pesnik peva. Kasnije tokom predstave glumci na sceni upaliće svetla koja imaju unutar kaciga na glavama, koje delom asociraju na odela astronauta, kao i, neminovno, na hirurške maske. Atmosfera je apokaliptična. Jedna od glumica na okruglom stolu govori kako je reditelj davao uput da je najvažnije da čuju misao. Divjak kroz Kosovljevu poeziju poziva na Aristotelov poesis, na staru vezu između pevanja i mišljenja. Stihovi koji se izgovaraju horski, posmatrano u celini, čine vanrednu rediteljsko-dramaturško-glumačku partituru. Dramaturškinja Katarina Morano tačno je strukturisala predstavu. Kosovelova poezija je vrhunska u punom smislu te reči, ona jeste ono što nam Kosovel govori: svetlo koje sija u mraku. Glumci Vesna Jevnikar, Vesna Pernačič, Darja Rajhman, Miha Rodman, Blaž Setnikar, Doroteja Nadrah, Istok Drabik Jug k.g. igraju precizno ali nimalo hladno, koncentrisano ali tako da iznutra gore. Osećanje teskobe, napuštenosti, patnje ljudske duše, lutanja po kraškim poljima… Dok sluša stihove koji se izgovaraju u horskim deonicama, gledalac poželi da ih izgovara sa glumcima. Divjak ukazuje na moć hora koji naglašava doživljaj zajednice, kao i njeno učestvovanje u transcedentnosti lepog.

U trenutku kada završavam tekst, krećem na predstavu Ko je ubio Dženis Džoplin?, poslednju koju gledamo u takmičarskoj selekciji. O njoj je već pisano na ovom mestu.

Festival Teatar na raskršću mlad je festival, ovo je njegovo drugo izdanje. U tekstu u katalogu festivala direktor Narodnog pozorišta u Nišu i direktor festivala Spasoje Ž. Milovanović kaže da ovogodišnja selekcija reditelja i profesora Vlatka Ilića okuplja predstave koje otvaraju mogućnost za preispitivanje odnosa pozorišta i prema dramskoj klasici i prema tumačenju mesta savremenog čoveka u svetu.

U reči selektora Vlatko Ilić kaže da će pozorište opstati ukoliko, parafraziraću dozvoli da ga kriza kroz koju prolazi – produkciona, tehnološka, poetička – transformiše. Ovogodišnja selekcija ukazuje na mlade autorei autorke, pokazuje da pozorište jeste kadro da dozvoli da se transformiše kroz krizu. To je, čini mi se, ono najdragocenije što smo videli i doživeli na ovom festivalu. Ovaj odabir postavlja novu vrstu standarda kada je o odabiru reč, zbog granica koje su otvorene i fleksibilne i koje i za naredne odabire otvaraju niz širokih mogućnosti kada govorimo o gradnji prepoznatljivosti festivala. Ovim odabirom smo imali prilike da vidimo i u stvarnosti prepoznamo „novo čitanje Aristotelove poetike“, koja je bila tu da kroz katarzu i saučestvovanje pročisti dušu gledaoca.